Vučić se ruga onima koji mu kliču

Od kada se saznalo da imam 93 svi me gledaju sa simpatijama, odjednom me svi znaju, ali ne po filmovima, nego kao čoveka koji ima 93 godine. Mislim se, pa majku mu, nije trebalo uopšte ničim ni da se bavim, ispostavilo se da mi je najveći uspeh što imam 93 godine“, kaže kroz smeh Puriša Đorđević. Ako sam dobro prebrojala, u toku ovog intervjua sam 93 puta pokušala da ga nagovorim da mi odgovori na to šta ga pitam, a on me je 93 puta predriblao i pričao ono šta on hoće. Ja sam 93% sigurna da je to radio potpuno svesno i da ga je naša „utakmica“ u kojoj je odbranio sebe od skoro svakog mog pitanja veoma zabavila. Razgovarali smo 9. marta, jutro posle spektakularne fudbalske utakmice Barselona - Pari Sent Žermen (6:1). S planom da ga osvojim prvim pitanjem, pa ću posle lako, izgovaram: Da li ste sinoć gledali utakmicu? Godine 1946. igramo kvalifikacionu utakmicu u Nišu sa „Radničkim“, ja igram u „Borcu“, prvo poluvreme vodimo sa 2:0, onda oni izjednače na 2:2, u jednom trenutku u nekoj gužvi vraćam loptu golmanu i postižem autogol! To je bio takav događaj i za mene i za Čačak, da tamo više nisam smeo da se vratim. Direktno iz Čačka, u tesnim braon cipelama, na 100 stepeni dolazim u Beograd, pravac u „Politiku“ gde su mi našli posao. Nemam pojma ni o čemu, ne znam ni gde je „Albanija“, a kamoli „Politika“, jedva sam zgradu pogodio. Upoznam glavnog urednika Sinišu Paunovića, odmah mi daje zadatak da odem na Voždovac i vidim da li radi tramvaj „taj i taj“,.... Niti znam gde je Voždovac, niti šta je tramvaj... vraćam se u redakciju oko 9 uveče da predam izveštaj, tamo naravno nema nikog. A ja, naravno, nemam gde da spavam i prvu noć provodim u boksu u „Politici“. Jastuk mi je bio pisaća mašina. Jedan autogol je napravio nešto o čemu nisam ni sanjao. Da li 70 godina kasnije čitate „Politiku“? Obavezno je čitam i izgleda očajno. Izigravaju ozbiljan list, a u stvari su službeni list ove vlasti. Razgovaramo dve nedelje pred predsedničke izbore, da li su ovi izbori šansa da se koncentracija vlasti pomeri iz ruku jednog čoveka i njegove vlasti? Nisu. Srbija je navikla na tu vrstu vlasti i on će sigurno vladati još o- ho-ho. U tom smislu, mene ovi izbori uopšte ne interesuju. Kako vas ne interesuju? Sve ovo što se događa mogu da doživljavam samo kao roman sa, najverovatnije, nesrećnim završetkom. Da li vam pada na pamet da bi vaš izlazak na izbore mogao biti prilika da se roman drugačije završi i da živi život nije tako inferioran u odnosu na roman? Bio sam i na prekom sudu i u sobi smrti, sa 17 godina sam bio osuđen na smrt. Bio je januar, taman me keva okupala u koritu, „kuc, kuc“ - došli da me uhapse. Sledeći kadar - nas 12, u koloni 6x2, s vezanim rukama prolazimo kroz centar Čačka, stižemo do moje ulice, a moj ćale stoji ispred kuće. Ne smem da ga pogledam, čujem kako pita jednog stražara: „Šta ćete sa ovim ljudima“, ovaj kaže: „Prvih 6 idu kući, a drugih 6 će biti streljani“. Taj se verovatno zajebavao, pošto sam ja bio zadnji u koloni. Dođemo pred preki sud, tamo sede jedan Nemac, jedan četnik i jedan ljotićevac, čuveni pop Bulić. On me pita: „Gde ti je crveni šal“!? Kakav crveni šal? Taj pop je živeo preko puta naše kuće i zapamtio je da sam imao kera, velikog ovčara. Kad sam bio klinac vezivao sam oko njegove glave crveni šal da me vuče kad se vozim na sličugama. O tom crvenom šalu me pita čovek na prekom sudu. Posle me odvedu u sobu smrti. Sedamdeset šest godina kasnije sedim ovde s vama, da biste me ubeđivali da život nije film, čudite se zašto me se ne tiče ko će biti na vlasti, pitate da li ću da izađem na izbore. Što vas ne bih pitala: Hoćete li da izađete izbore? Ne. Zašto bih ja izašao u ovim godinama? Recimo zato što svojoj ćerki ne želite da ostavite „roman sa nesrećnim krajem“. Kako doživljavate političku ličnost Aleksandra Vučića, šta znači kad kažete da će vladati još „o-ho-ho“ jer se „narod navikao na takvu vlast“? Jednom prilikom nas vode kod Tita u dvor, ulazimo u neku ogromnu prostoriju, ja idem sa svojim snimateljem Mikom Popovićem, Tile ulazi, svi ustaju... Mika i ja ga vidimo prvi put uživo, u isti mah kažemo - „On je mali“!? Nije imao ni 160 cm visine. Pošto se završio svečani deo priredbe u kome su neki umetnici u njegovu čast izveli deo iz „Travijate“, jedna skupina oko Tileta počela je da viče: „Druže Tito, druže Tito, odsvirajte nam i vi nešto!“ On prilazi klaviru, pa iz stojećeg stava, jednim prstom izudara po dirkama čuvene note „i-de-Ti-to-pre-ko-Ro-ma-ni-je“! Do dana današnjeg nisam uspeo da zaboravim tu demonstraciju Titove ironičnosti prema obožavaocima njegove virtuoznosti. Svi su pljeskali, pljeskali smo i Mika i ja. Istom ironijim vlada i ovaj „mali“. Na to smo se navikli. Ako je ovo odgovor, moram da pitam da li je moguće da ostajete tvrdoglavi da svojim glasom na izborima makar ne smanjite aplauz za savremenog pijanistu? Ne pada mi na pamet. Meni se baš dopada kako „mali“ vlada, izuzetno sposoban dečko - otvara fabrike, ide ovamo, ide onamo, ljudi ga dočekuju, tapšu, on im se ruga... Sve zna i sve kontroliše. Mene je do ovih godina doveo moj duh kojim sam ignorisao političku realnost doživljavajući sve kao motiv za film. Neću na izbore, ali možda bih mogao da vam učinim toliko da vam kažem da mislim da nema tog filma koji bi mogao da odgovori na pitanje šta se to desilo da Tomislav Nikolić i ovaj „mali“, posle svega, ovoliko uzlete i zavladaju. To je neobjašnjivo. Bojim se da će njihov opus od Šešeljevih sinova do oceubica i spremnost naroda da s obožavanjem prate sve njihove preokrete, ostati u stihu: „Srbija je velika tajna“. Da li ste to rekli Tomislavu Nikoliću kad vam je prošle godine uručio Orden za izuzetne zasluge? Preporuku da budem odlikovan je napisao bivši direktor Kinoteke Rale Zelenović. Ja ga pitam: „Šta si to pisao, šta mi to treba?“ Umesto da pravim skandal i da odbijem da primim odlikovanje, smislio sam da bez obzira na to šta mislim o predsedniku Nikoliću odem na tu dodelu, pa da mu, kada mi priđe, kažem: „Trebaju mi pare da snimim film s Milenom Dravić“. Otišao sam na tu ceremoniju s mojim prijateljem, fotografom Brankom Belićem, i dok su ostali dobitnici stajali u redu da se slikaju s Nikolićem, Branko i ja smo se potpuno odvojili i seli na neke stolice sa strane. Odjednom Toma napušta grupu „obožavaoca“, dolazi kod nas, seda pored mene, a ja mu kažem: „Najebao sam ako me Čeda vidi s tobom“, a on odgovara: „Baš te briga“. Zadivljen brzinom kojom je on prešao na „ti“, rekoh mu: „Tomo, ja bezuspešno učestvujem na ovim konkursima za film, možeš li da mi pomogneš da konačno dobijem pare za film?“. „Dobro, javi se mojoj sekretarici da nam ugovori sastanak.“ Naravno da ga nikad nije ugovorila. Da li bi dovoljan razlog da izađete na izbore bio da se uspostavi sistem gde nijednom reditelju neće pasti na pamet da predsednik može da mu obezbedi da dobije pare na konkursu za film? Ne vidim među kandidatima nikoga ko treba da dobije moj glas. Uopšte me ne zanima ko će dobiti izbore, jedino me zanima sastav sledeće konkursne komisije koja će odlučivati da li ću dobiti pare za film. Da li je to sebično? Jeste. Čime vam se Čeda Jovanović preporučio kao prvi i poslednji čovek koga ste podržali? Ja nikada nisam podržavao Čedu. A kad ste snimali spotove i pozivali ljude da glasaju za njega? Hteo sam da pravim film o njemu, sve sam radio zbog filma, a ne zbog Čede. Ako bih izašao na izbore, izašao bih da je on kandidat. On ima moje simpatije jer izgleda kao da je iz filma i ponaša se kao da živi moj film. O čemu se radi u tom vašem filmu? Na komemoraciji Lazara Stojanovića sam sreo Čedu, pitam ga da li je došao kolima i da li može da me poveze, kaže mi da ne brinem i da će me on odvesti. Malo kasnije nailazi LJuša Ristić sa kojim radim ceo život, kaže: „Ajde sa mnom, ja ću te odbaciti“, ja mu kažem: „Vozi me Čeda“. Ta situacija je dovoljna za moj film koji ću snimiti po motivima romana Puriše Đorđevića, zasnovanog na istinitom događaju. U mom filmu postoje i Čeda i LJubiša, jebi ga. Da li ste spremni da izađete na izbore u ime nekog društva u kome neće biti „ili-ili“, gde politički protivnici neće biti shvaćeni kao lični neprijatelji, a protiv kandidati Aleksandra Vučića kao „lovci na glavu“? Ne mogu da izađem na izbore. Kada čovek ostari, onda mu se dešavaju vrlo interesantne stvari. Izađem iz kuće i kažem: idem da se podšišam. Idem, idem, idem, prođem kroz grad, vratim se kući i pitam ćerku: jao, gde sam ono bio pošao? Starost je kad moram da vas upozorim: ako mi se nešto desi u toku našeg razgovora pozovite 194. Da li me zavitlavate kad mislite da ću pristati na ovaj odgovor? Ne, zašto? Godinama i godinama ponavljate da ste živeli u šest država, od Kraljevine Jugoslavije, do današnje Srbije, ali da ste zapravo ceo život imali „svoju državu“. Šta mislite kad to govorite? Za mojih sto godina ja sam imao Milenu (Dravić) i još dve ljubavi. Kad sam se zaljubio u Milenu, ona je prihvatila moj glupi predlog da se venčamo. Posle godinu dana je rekla: znaš šta, ja se bavim ozbiljno filmom, a ti si nešto drugo nego što sam ja zamišljala. I rastali smo se najprijateljskije. Govorite da nikad niste pripadali nijednoj stranci i da ste otkako znate za sebe imali samo jednu - svoju politiku. Prema vašim svedočenjima, u partizane ste otišli držeći se strane vašeg mladalačkog idola, fudbalera s nadimkom Aca Patak. Ko bi danas mogao biti Aca Patak za kojim biste krenuli, gde god da kaže? Imao sam keca iz latinskog, za mene je rat došao kao Oskar, ne moram u školu. Onda naiđe partizanski komandant, čuveno krilo Borca, zvani Aca Patak. Osim što sam mu se divio kao fudbaleru, on je postao i komesar železničke stanice! Železnička stanica u Čačku je bila isto što i Knez Mihailova za Beograd. Pre podne se dolazilo da se sačeka beogradski voz, a uveče se pretvaralo u gradski korzo. A ja sam dobio šansu da postanem stražar u tom centru sveta. Ko je tome mogao da odoli? Ko bi danas mogao da vas povede u „partizane“, ili bilo gde? Vesna. Moja poslednja ljubav koja me je ostavila pre trideset sedam godina. Pokušavam na sve načine da vas nagovorim da mi konačno kažete vaš politički stav, zašto ste toliko uporni da mi ne odgovarate? Kako da vam pričam o politici, kad još mislim o Vesni. Izdaja u ljubavi je preduslov da doživite moje godine. Sve moje odugovlačenje života, sve što pišem, snimam, govorim, sve to radim misleći da će ona možda jednog dana da se vrati. Ona nikada nije gledala nijedan moj film, sve što radim od 1980, služi tome da ako se vrati imam šta da joj pokažem. Nisam primetila još nekog filmskog reditelja koji je kao vi sopstvene filmove nazivao „groznim“? Kako odvajate svoje dobre filmove, od „groznih“ koje ste po sopstvenoj kritici napravili? Dobre filmove sam radio kad nisam mislio na uspeh. Loše filmove sam napravio misleći na uspeh. Meni je uvek bilo važnije šta ja mislim o svojim filmovima, nego šta misle drugi. Kad je moj film „Devojka“ prvi put prikazan u pulskoj Areni, to je bilo skandalozno. Publika je toliko zviždala da Milena (Dravić), LJubiša (Samardžić) i Rade (Marković) nisu smeli da izađu da se poklone, samo sam se ja pojavio, jer sam bio siguran da je taj film nešto. Čuveni italijanski scenarista Tonino Gvera, koji je radio sa Felinijem na „Amarkordu“, napisao scenario za „Blow up“ (M. Antonioni), koji je radio sa najvećim rediteljima, taj čovek mi je nudio scenario da radimo zajedno. Kad sam ga pročitao rekao sam mu: „Ovo nije za mene, ovo je za Tarkovskog“. Nije mogao da veruje, posle je taj film stvarno snimio Tarkovski, a ja sam snimio film o Toninu. Bio sam dva meseca u Parizu i pregovarao sa Amerikancima da radim film, onda sam kidnuo jer je bilo leto i meni je bilo najvažnije da odem u Čačak i da se kupam u Moravi. Kad su došli Velja i njegovi četnici, ja sam sve prodao u Čačku i otišao. Zbog Velje Ilića ste prodali sve i otišli iz Čačka? Velja Ilić je tamo postao bog i ja sam odlučio da ne želim više da živim s ljudima koji to hoće da trpe. Da li možete da zamislite da iz sličnog razloga napustite Beograd? Pravo da vam kažem, ja jedva čekam da umrem. Mnogo mi je neprijatno što više nisam živ. Moram da pazim kako spavam, kako ustajem, kako se umivam, ne mogu da potrčim, ne mogu da se bijem, ne znam da li bih mogao i film da izdržim da snimim. Moj drug Vlada Petrić kaže da u Americi ima neka pilula, samo je progutaš i gotovo. Jedini problem je što košta 1.000 dolara, a ja nemam tu lovu. Imam mnogo bolji predlog - da li hoćete da idemo zajedno 2. aprila da glasamo? To je dosta privlačna ideja, da znate. Naročito za neki film. Sve ovo što pričam i sve što sam pričao, ceo moj život je bio zbog filma. Zato sam i dao onaj autogol sa početka našeg razgovora, to nije bilo slučajno. Moram da vam kažem da ovaj razgovor ne liči ni na jedan koji sam radila ranije. Ja ne ličim ni na koga od svih vas.