Kontrola na prinudnom odmoru

Tokom svog regularnog radnog vremena i uz korišćenje svih premijerskih resursa, od vozača i obezbeđenja do podobnih novinara, Aleksandar Vučić je prošle srede stigao na Kopaonik da bi, kako je najavljeno, u „srpskom Davosu“ obavio svoj premijerski posao. A onda je, čak i ne čekajući da se redovno radno vreme završi, obavestio naciju: „Za razliku od njih koji ne znaju odakle im novac, ja znam poreklo svakog dinara. Ponosan sam što mi nijedan tajkun nije dao nijedan dinar. A imate listu tajkuna koji finansiraju dosovske kandidate... Ionako samo slušam psovke i pretnje od svih dosovskih kandidata.“ Premijer, naravno, nije našao za shodno da pojasni kakve veze ti omraženi „dosovski kandidati“ imaju sa biznis-forumom, a još manje nešto daleko bitnije - o čijem trošku ih on na Kopaoniku blati? Jer, taj „prljavi“ tajkunski novac se po propisima ove zemlje može koristiti u izbornoj kampanji, ali je strogo zabranjeno korišćenje javnih resursa za promociju političkih subjekata, što je u ovom slučaju (kao i u mnogim drugim) Vučić uradio. I, što uostalom, radi čitava njegova mašinerija koja je službenim vozilima stigla na stranački miting u Vranju uz obrazloženje da su tu „svratili“ posle regularnog i po narod sudbonosnog državnog posla nazvanog „otvaranje nekoliko metara renovirane pruge na deonici Ristovac - Vranjska Banja“. Pre nepunih godinu dana, reagujući na slične malverzacije tokom izborne kampanje, Agencija za borbu protiv korupcije izdala je saopštenje u kom je podsetila da je „funkcioneru prema odredbama člana 29. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije zabranjeno da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“. Tim povodom nije uradila ništa ali je bar verbalno reagovala, što joj se u aktuelnoj predsedničkoj kampanji nije ni omaklo. Tačno je da radi u krnjem sastavu i da je iz svojih redova uglavnom pročistila sve one koji bi se usudili da premijerove navode preispitaju, ali ipak i dalje radi i to od novca koji mi putem poreza plaćamo. Kao što i sva ostala kontrolna tela, koja su naprasno stala, rade zahvaljujući tom istom „izvoru finansiranja“, dakle građana čije su interese potpuno skrajnuli da bi Vučiću pomogli u borbi za još jednu funkciju koja mu u kolekciji nedostaje. Prva je, kao što to dolikuje ozbiljnim demokratijama, prestala da radi Narodna skupština jer je predsednica parlamenta ocenila da bi prisustvo legitimno izabranih predstavnika građana u njoj dovelo do „nestabilnosti i nesigurnosti u državi“. Konkretno, Maja Gojković je spustila zavesu pre nego što je pripremila regularne izbore i ispoštovala zakonsku obavezu da parlament formira nadzorni odbor za izbore. Uostalom, šta će nam nešto što ima veoma neprijatnu obavezu da vrši „opšti nadzor nad postupcima političkih stranaka, kandidata i sredstava javnog obaveštavanja“. I zašto bi baš ona od tolikih Vučićevih megafona morala da omogući izbor ljudi kojima će biti posao da se pozabave, recimo, javnim informisanjem u trenutku kada su sve cifre koje se bave njegovim kvalitetom katastrofalne? Po još uvek, bar zvanično, važećim zakonima ove zemlje elektronski mediji, i javni i privatni, u obavezi su da u vreme izborne kampanje „ravnomerno i bez diskriminacije, pod istim programskim uslovima“ predstavljaju sve kandidate. Ako to ne čine, mora da reaguje nadzorni odbor (kojeg nema) i Regulatorno telo za elektronske medije (REM) kojeg ima, ali koje to neće da radi! Izgleda da su pogledali nedavna istraživanja Novosadske novinarske škole po kojima je samo na RTS-u podjednaka zastupljenost baš izražena: 82 odsto vremena se daje predstavnicima vladajuće stranke u informativnim emisijama, 13 odsto njenim koalicionim partnerima, a svima ostalima spektakularnih pet odsto, što je pravi dobitak u odnosu na Pink koji im je udelio čitav jedan posto. Jedna od autorki tog istraživanja Dubravka Valić Nedeljković, profesorka Medijskih studija Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, tvrdi da to nije sve i da se kampanja vodi i van kampanje i to u medijima: „To znači da svi oni koji su u funkciji nekakvoj, koriste svoju poziciju da bi sebe promovisali kao kandidata, pa se taj prostor širi za njih, a sužava za opoziciju“. Tu bi i te kako bilo puno posla za Agenciju za borbu protiv korupcije (zloupotreba funkcije u kampanji), ali i za REM da se njegovi članovi nisu dosetili kako da velikom vođi omoguće sve medijsko vreme sveta bez ikakvih posledica (ni po njega a ni po svoje visoke honorare) i saopštili „da neće objavljivati izveštaje o radu medija u izbornoj kampanji“, jer kako tvrde na to, u skladu sa zakonom iz 2014, više nisu obavezni (član 5 zakona o elektronskim medijima propisuje da ipak jesu). A zbog čega su onda pratili prošlogodišnje izbore nije bitno - izveštaj su sakrili i ne daju ga javnosti na uvid ni po koju cenu. Ali, kao jedino telo koje ima instrumente da zbog nepravilnosti sankcioniše emitere, ipak neće dići sve četiri uvis, već će „nadzor da vrši po prijavama građana o uočenim nepravilnostima“, uz duboku nadu da nema baš puno besposlenih građana sa štopericom u ruci. Uostalom, kako je to objasnio generalni sekretar REM-a Nenad Janković, ionako ne bi bilo nikakve vajde od kontrole jer „ravnomernost zastupljenosti može da se izmeri samo na kraju kampanje“. Dakle, revnosni građani sa štopericama bi ipak morali da se strpe sa svojim prijavama jer se do samog kraja ništa ne zna. Recimo, to što je Pink u ponedeljak 6. marta u emisiji Intervju predstavio kandidata Aleksandra Vučića, a što je nedelju dana kasnije u istom terminu, umesto sledećeg predsedničkog kandidata pustio nešto što se zove „Crna ruža“ i „Izvedi me“, ne znači da do izbori neće upriličiti isto za sve predsedniče kandidate. A REM to ne može da zna unapred da bi ih sankcionisao, niti je njihov posao da broje koliko je još ostalo ponedeljaka do izbora a koliko kandidata. Koliko se daleko otišlo u medijskim manipulacijama tokom izbornog procesa pod aktuelnom vlašću dokumentovao je OEBS u do sada najoštrijem izveštaju, konstatujući veliki problem sa medijskim slobodama i političkim pritiskom na medije. Iste zamerke našle su se i u izveštaju EU o napretku Srbije ka EU, a evropski poslanici su zahtevali da se razjasne nepravilnosti vezani za prethodne izbore i to ne samo u vidu pritisaka na medije već i u oblasti zloupotrebe funkcije i administracije u korist vladajuće stranke. Međutim, situacija je umesto da ide nabolje drastično pogoršana. Agencija za borbu protiv korupcije je postala minorno i nezainteresovano kontrolno telo, REM je sam sebi oduzeo sve nadležnosti i obesmislio svrhu svog postojanja, a nadzorni odbor nije ni izabran. Ipak je najdalje u demonstraciji samovolje otišla Republička izborna komisija. Iako zakon predviđa da nijedna stranka ili koalicija ne sme imati natpolovičnu većinu u RIK-u od 17 članova stalnog sastava čak su 12 predstavnici koalicije koja je kandidovala Vučića. Imajući u vidu prošlogodišnje izbore i prilično beskrupulozno natezanje glasova da bi se izašlo u susret podacima koje je Vučić objavio na konferenciji za štampu bez obzira na stvarni broj glasova, dvotrećinska većina u ovom trenutku predstavlja više od potencijalne mogućnosti da će doći do izborne krađe. Konkretno, deluje kao veoma temeljna priprema da se eventualna iznenađenja saseku na vreme, jer da nije tako i da se radi o nezavisnom telu koje će samo da radi svoj posao, ne bi sa toliko antagonizma bio odbačen predlog predstavnica grupe građana „Za Srbiju bez straha“, Vesna Rakić Vodinelić i LJiljane Benać Šantić da Skupština Srbije uskladi sa zakonom sastav RIK-a. To što predsednik RIK-a Vladimir Dimitrijević tvrdi da je sve u skladu sa zakonom jer se vodilo računa da ni jedna poslanička grupa nema natpolovičnu većinu a da „kasnije stvaranje koalicija radi formiranja vlasti ili učešća na budućim izborima, ne može uticati na sastav izborne komisije“, jednostavno ne stoji. U zakonu ne piše da samo stranke ne mogu imati natpolovičnu većinu već ni koalicije, a ako ovakav saziv ostane mogao bi se dovesti u pitanje i legitimitet budućeg predsednika. Naravno, to se neće dogoditi ukoliko pobedi Vučić, ali bi predstavljalo sasvim dobar izgovor da se ospori, recimo, LJubiša Preletačević. Ugled sa kojim je RIK stigao do ovih izbora baš i nije veliki imajući u vidu da je na izborima od 2016. pokušao glasanjem da utvrdi izborne rezultate na osnovu nepostojećih zapisnika ili zapisnika o radu biračkih odbora koji nisu potpuni ili potpisani. „To izborno nasilje opravdavalo se potrebom da se isprave logičko-računske greške u zapisnicima“, kaže za NIN Sofija Madić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i dodaje da je to bio argument za rešenje iz člana 91 nedavno usvojenog Uputstva za sprovođenje izbora za predsednika republike. Na osnovu njega je postalo legalno da se uzurpira nadležnost RIK-a kao kolektivnog organa i da u delu koji se odnosi na „logističko-računsku“ grešku koordinator RIK-a i predstavnik Republičkog zavoda za statistiku, izvrše i parafiraju ispravku kao pojedinci. Tim povodom su reagovale 24 organizacije civilnog društva koje su ocenile da je „u Srbiji ozbiljno ugrožen demokratski izborni proces i da je neophodno što aktivnije delovanje domaćih i međunarodnih organizacija kako bi se zaštitili slobodni i demokratski izbori“. Odmah im je replicirao predsednik RIK-a tvrdnjom da izborna prava nisu i neće biti ugrožena uz opasku da su „unapred insinuiranjem mogućih nepravilnosti stvara negativna atmosfera u celom društvu“. Ako je tako, zašto se onda uvode pravila koja mogu da legalizuju nepravilnosti i koja stvaraju strah? I koja je mogućnost da se iz te situacije izađe, pitali smo Sofiju Madić. „Nakon obraćanja Ustavnom sudu radi ocene zakonitosti spornog dela Uputstva, ostaje da čekamo i da vidimo da li će sud reagovati bez odlaganja i obustaviti primenu Uputstva na pojedinačne slučajeve zbog neotklonjivih štetnih posledica koje bi mogle nastati. Jedan od mogućih izlaza je i da RIK sam izmeni Uputstvo u ovom delu, za to još uvek nije kasno. Ako nam ništa od navedenog ne pođe za rukom, ostaje vera u dobru kontrolu izbora opozicionih kandidata i to da će posmatračke misije otvoreno govoriti o onome što se dešava u izbornom procesu“, kaže Mandić. Dakle, sada je na redu Ustavni sud kome su bile potrebne decenije da donese odluku i pre nego što ga je režim malo preuredio po svojoj meri ili ove godine znatno smanjena posmatračka misija OEBS-a (vršiće monitoring samo poslednjih 10 dana kampanje) kao nada da će izbori biti regularni u atmosferi u kojoj su urušene sve institucije koje bi tu regularnost morale da obezbede.