Kraj bratstva po oružju

Kada je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker potkraj minule godine reaktivirao više od šest decenija staru ideju o stvaranju evropske vojske, svakako je na umu imao nekoliko stvari. Najpre, duboko ukorenjenu svest da ključne zemlje Evropske unije - Francuska i Nemačka - već duže vreme pokušavaju da proguraju ideju o definisanoj evropskoj bezbednosnoj politici, a zatim i činjenicu da izlazak Velike Britanije iz Unije, ma kako to paradoksalno zvučalo, realizaciju ove ideje čini znatno realnijom. Naprosto, Britanija je od početka bila protivnik stvaranja evropske vojske i najmarkantniji zagovornik NATO kao definitivnog odbrambenog štita. Razume se, Junker nije prenebregao sveprisutnu pretnju od terorizma, situaciju na Bliskom istoku i u severnoj Africi, te sve vidljiviji uticaj Rusije. Saveznika za svoj naum našao je u najmoćnijoj zemlji Unije, Nemačkoj, koja je i glavni pobornik ideje o čvršćoj vojnoj saradnji u Evropi. I upravo je nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen poručila da je reč o „veoma važnom koraku“ u pravcu zajedničke bezbednosne i odbrambene unije. „Stvaranje evropske armije je neizbežno, jer je malo verovatno da će SAD u budućnosti brinuti o bezbednosti Evrope. Mnogo dugujemo Amerikancima, ali se oni neće na duži rok brinuti o bezbednosti Evropljana. To je ono što moramo da uradimo sami i zato moramo da pokrenemo pitanje evropske odbrambene unije, sve do stvaranja evropske armije“, poručio je Junker u novembru upravo iz Berlina. Ono što je Junker prevideo - a ponešto nije mogao ni da predvidi - jeste da ideja o evropskoj vojsci sazreva u konfuziji istorijskog trenutka. Ako je bilo za očekivati da će ovaj plan najblaže rečeno uznemiriti zemlje koje se graniče sa Rusijom - dakle, tri baltičke države i Poljsku - koje bi mogle da uđu u konflikt s Rusijom, onda je stav neutralnih članica Unije poput Irske, Austrije, Švedske i Finske, koje su zabrinuto poručile da bi projekat zajedničke evropske vojske mogao da ih uvuče u oružani sukob, donekle bio iznenađujući. Doda li se tome i pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD i njegov teško predvidljivi odnos prema bilo kom pitanju, pa i problemu evropske bezbednosti, postaje prilično jasno zašto je Junkerov plan jednačina s više nepoznatih. Zato i ne čudi pomalo bojažljiv stav šefice evropske diplomatije Federike Mogerini, koja upadljivo negira nameru EU da formira sopstvene oružane snage. To uveravanje, namenjeno pre svega Sjedinjenim Državama, posebno je uočljivo otkad se početkom ovog meseca pojavila informacija da EU planira da formira zajednički komandni centar za vojne operacije. Prema ovom planu, centar bi već ovog meseca trebalo da počne s radom. „Ovo predstavlja korak unapred, jer su do sada misije EU morale da budu organizovane ad hoc, iz različitih zemalja. Sada će biti više kontrole nad misijama Unije u inostranstvu“, kazao je za Dojče vele Stiven Blokmans, ekspert za spoljnu politiku EU iz briselskog Centra za studije evropske politike. U međuvremenu, evropske diplomate suočene sa nejedinstvom u okviru same Unije, oslanjaju se na takozvanu „koaliciju voljnih“ - država članica koje zagovaraju odbrambene projekte. Evropski ugovori u osnovi omogućavaju takvu vrstu saradnje i tako treba i razumeti najave Ursule fon der Lajen koja je, između ostalog, progovorila o mogućem formiranju evropskog odbrambenog fonda. Zagovornicima evroarmije ide u prilog i činjenica koju ističu i vojni eksperti da oružane snage Francuske, Nemačke i Italije spadaju u deset najmoćnijih armija sveta. To još nije snaga na nivou Rusije, ali nije ni mnogo slabija od Putinove armade. Kada je reč o konvencionalnom naoružanju, Evropa nije u dramatičnom zaostatku za Moskvom, ali zato ogromna disproporcija postoji u raketno-nuklearnom arsenalu. Vojni analitičar Aleksandar Radić u izjavi za NIN podseća da već duže vreme postoji zajednička francusko-nemačka jedinica, ali i da će formiranje evropske vojske u suštini zavisti od konsolidacije same EU. „Ukoliko takozvana Evropa jezgra postigne politički dogovor - a tu pre svega mislim na Nemačku i Francusku kao najveće zemlje - ideja bi mogla da zaživi. Naravno, neophodno je da se Unija transformiše u nadnacionalnu državu u kojoj bi svi žrtvovali deo suvereniteta. Ali, to je ono što je za čelnike EU tabu tema i nešto o čemu niko ne želi da govori. Ovako, zemlje EU su u apsurdnoj situaciji da jedan isti bataljon istovremeno mora da štiti svoju zemlju, učestvuje u NATO operacijama i mirovnim misijama.“ Ovako zamršenu političku situaciju dodatno usložnjava činjenica da je veliki broj zemalja EU već u NATO, te da Vašington neće mirno gledati kako se unutar Alijanse stvaraju paralelne oružane snage, svojevrsna konkurencija Severnoatlantskom savezu, ma kakve stavove deklarativno iznosio Tramp; zasada je američki predsednik mnogo više zaokupljen iživljavanjem svog unutarpolitičkog radikalizma. U svakom slučaju, formiranje evropskih oružanih snaga stavilo bi pod upit samu svrhu Alijanse i, još važnije, okrnjilo ogromni uticaj Amerike u Evropi. Tim pre što NATO u izmenjenim geostrateškim okolnostima i posle brojnih pogrešnih odluka na Bliskom istoku više nema nesporni autoritet koji ga je doskora činio svetskim policajcem. Radić kaže da je najbolja ilustracija ovakve pozicije Alijanse odnos s Turskom koja ne sledi političke ciljeve NATO, već funkcioniše samostalno. On, takođe, naglašava da bi u slučaju političkog dogovora formiranje evropske vojske moglo da se meri mesecima a ne decenijama. „Reč je o periodu ne dužem od 18 meseci. Ali kako sada stvari stoje, dogovor može da se prolongira na neodređeno vreme, jer brzinu realizacije ove ideje determinišu ekonomski problem. Postavlja se, recimo, pitanje šta raditi s italijanskim dugom”. Po ovoj logici, onda se Junkerovi stavovi mogu videti i kao blefersko šibicarenje, ali među evropskim liderima ipak postoji svest da će odnosi sa SAD biti uravnoteženi onoliko koliko Brisel uspe da istrpi Trampa. A svedoci smo da je već bilo razmene diplomatskih ćuški na relaciji Angela Merkel - Donald Tramp. Osim toga, Evropa sve teže podnosi sankcije koje je Unija pod pritiskom Vašingtona uvela Rusiji. Nije to blizu štete koje je pretrpela Rusija, ali podaci govore da je i EU na gubitku oko 100 milijardi dolara, dok je američka privreda iz svega izašla neoprljena. Nije da Merkelovoj, Junkeru i ostalima prija Putinov ideološko-vojni opus i situacija na Krimu i Ukrajini, ali nije ni da nisu svesni da je Rusija poželjan trgovinski partner. Sve ovo, naravno, ne znači da će se u Evropi tek tako naći političar koji će testirati američku dominaciju, jer „etika“ novouspostavljenih međunarodnih odnosa nalaže da se ima stati na stranu jačeg. Ali, to istovremeno ne znači da ne treba sačuvati ideju samostalne Evrope, makar do neke sledeće globalne geostrateške podele karata, koja ne mora biti tako daleko kako sada izgleda. Uostalom, ko je pre samo desetak godina mogao da pretpostavi da će Amerika prestati da bude jedina svetska supersila? Širom zatvorena vrata Poslednji samit EU nije nagovestio ubrzano približavanje zemalja zapadnog Balkana Briselu. Eufemistički uvijena izjava kancelarke Angele Merkel da Unija ostavlja otvorena vrata zemljama regiona dobija puni smisao kada se doda i nastavak njene poruke da EU želi da „što više region zapadnog Balkana približi sebi, ali pod određenim uslovima“. Iz ovdašnje perspektive, to znači da Srbija ostaje talac destabilizovanih balkanskih odnosa, čija je ahitektura u dobroj meri upravo delo Brisela.