Ovidijeve Fasti

Ne znam šta mi je to, u prošli petak, trebalo! Lepo sam, uz jutarnju kafu, Bilji čitao Knjigu o Enoku, kad, na nekoj televiziji najaviše promociju knjige Anatomija sudskog ubistva izvesnog Vukašina Andrića. Po autoru, to je DŽems Bond storija o zagonetnoj smrti Slobodana Miloševića. Tu mi đavo ne dade mira te iz Gročanske zapucam pešice ka Međunarodnom pres centru. Klomparam niz Krunsku, a naviru mi sećanja na Miloševićevu sahranu u Požarevcu. Bio sam akreditovan iz NIN-a, ali moja „tetka“ Borka Vučić „unapredila“ me je u svog „telohranitelja“. I pokazaće se da je to bila pametna odluka; u dvorište Miloševićeve porodične kuće uspeli su, sem mene, da uđu samo još Si-En-En i Bi-Bi-Si. I, naravno, stari vuk Toma Peternek. A ovako je počelo. Metalni kovčeg je, sa surčinskog aerodroma, negde oko podne, stigao u Požarevac, i, odmah je odnet u crkvu. Na glavnom trgu ređali su se govornici. Handke je, na srpskom, recitovao pesmicu o Miloševiću, a u crkvi se Filaret uzjogunio i nije hteo da opeva pokojnika dok mu ne otvore „prozorče“ na metalnom sanduku. Čuvajući leđa mojoj „tetki“ Borki koju, bajdvej, njen „sin“ Sloba beše pustio niz vodu, slušao sam kako uspaničeni organizatori sahrane obaveštavaju Miru u Moskvi šta se dešava u Požarevcu. Elem, Milošević je sahranjen, po mraku, a da niko od njegove bliže rodbine pogrebu nije prisustvovao. A to nije ni po pravoslavnom, ni po komunističkom običaju. Toga nije bilo ni kod Hičkoka. Posle sahrane moja „tetka“ Borka odvela me je na večeru. I to u kafanu odakle je njen Sloba koga je, svojevremeno, vodila i kod Rokfelera, često, u šerpi, nosio kući ćevape Miri i njenom „ženskom kružoku“ na kome se krojila sudbina ove nesrećne zemlje. I, gle, u toku večere, sa mog revera, otrže se bedž sa Miloševićem likom i otkotrlja se ispod susednog kafanskog stola. Tu se moja „tetka“ nasmeja i reče: „Je l` vidiš da je još živ!?“ A, šta čujem u Pres centru!? Miloševićevoj obdukciji prisustvovala su samo dva Srbina: pukovnik prof. Ivica Milosavljević i patolog Srbislav Ilić, načelnik VMA za sudsku medicinu. E, sad, taj Ilić, inače, rođak vladike Amfilohija Radovića, više se nikad nije vratio na VMA, već, se uputio na Ostrog u nameri da se zamonaši. Ali, na dan uoči zamonašenja je umro! Priznaćete, to podseća na Ime ruže Umberta Eka. I, molim vas, ne spletkarite, što bi rekao Majakovski! Nisam rekao da Sloba cupka unuče na kolenu tamo negde u Podmoskovlju. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima,takođe, neke nedoumice: „Meni je malo čudno da se Anatomija sudskog ubistva objavljuje jedanaest godina posle Miloševićeve zagonetne smrti. I to u dan kada se u `Domu Milankovića` promovišu Ovidijeve Fasti!? Shvataš, valjda, bar ti, moj dečače, šta to znači po mojoj teoriji sinhroniciteta...“ Čitam Fasti i uživam. Ah, neverovatno je koliko Ovidijevi stihovi lepo i tečno zvuče na srpskom! A kako i ne bi kada je Ovidije iz Rima prognan kod svojih Tračana, u grad Tomi na Dunavu. I nije li, ubrzo, „propevao“ na tračkom jeziku? Te pesme bile su lepše od onih ispevanih na latinskom. Tu moja Crna samo dodaje: „Ne treba biti lingvista pa uvideti da je Ovidije, zapravo, Vidoje! A ako se i Mira, uskoro, vrati iz Moskve, možda će objaviti ljubavne pesme koje joj je njen Sloba pisao još u gimnaziji...“