Život i reklame

U redu, shvatam da se u reklamama uvek preteruje i samo naivni mogu poverovati da jedna kap nekog deterdženta može biti dovoljna da se opere 10.000 tanjira. Opet, predizborni spotovi političara nisu, ili bar ne bi trebalo da budu, obične reklame. Tim pre što se njima, u samo nekoliko sekundi, peru cele biografije. A to je, priznaćete, mnogo teže od pranja i 10.000 tvrdokorno zamašćenih tanjira. Ovih dana, najviše pažnje mi je ipak privukao spot, a ne reklama za pivo, u kome kandidat vladajuće koalicije za predsednika Aleksandar Vučić ubeđuje neverne Tome da je njihovo zvocanje bez ikakvog osnova i da je on kao premijer uradio više nego što bi iko drugi na njegovom mestu. „Uspeli smo da sačuvamo Železaru i da spasemo više od 5.000 radnih mesta“! I ja sam verovao da je to, uz značajno smanjenje minusa u državnoj kasi, makar i po cenu kresanja penzija i plata u javnom sektoru, jedan od problema koje je uspeo da reši. Kad, ne lezi vraže, odmah posle reklame premijer nas ubeđuje da je 20 minuta molio Angelu Merkel da mu pomogne da se reši problem Železare. Nemačka je kancelarka, navodno, kada je saslušala „sagu o Železari“, rekla da će „sa svoje strane učiniti sve što je u njenoj moći da pomogne“. Pa šta ona da pomaže, kad svaki dan u reklami Vučić tvrdi da je problem Železare – rešen? Je li rešen ili nije rešen? Koga obmanjuje - nas dok nam tvrdi da je sačuvao 5.000 radnih mesta, ili Merkelovu kad od nje traži pomoć da se reši problem koji je on, je l`te, već rešio? Hm, a šta ako, možda, problema i nema? Zar nije najlakše rešiti baš problem koji i ne postoji? Udruženje evropskih proizvođača čelika Eurofer je 11. oktobra 2016. zatražilo od Evropske komisije da proveri da li se čelik iz Kine, Rusije, Ukrajine, Irana i Srbije kupcima iz EU prodaje po cenama nižim od tržišnih. Tri i po meseca kasnije Evropska komisija uvela je antidamping namete od 30,7 do 64,9 odsto za kineski čelik. Politika je objavila, a niko nikada nije demantovao, da se Eurofer još u maju 2016, dakle pre prodaje srpske čeličane kineskom Hestilu, žalio da je i prodajna cena čelika iz Smedereva bila niža od proizvodne. Iskreno, više od toga začudilo me što posle toga ni Vučiću, ni bilo kom od njegovih ministara, nije palo ni na kraj pameti da upita „profesionalni menadžment“ na čelu sa Peterom Kamarašom da li su - i ako jesu, zašto su - čelik iz Železare, koja je bila vlasništvo države, prodavali ispod proizvodne cene? Zar se niko od njih nije upitao da li je to bio jedan od razloga što je Železara 2015. završila sa rekordnim gubitkom od 17,7 milijardi dinara ili 147 miliona evra? Ovako, Kamaraš je otišao, ali su dugovi ostali nama, građanima Srbije. Problem koji ni Angela Merkel ne bi mogla da reši biće ako se ispostavi da se u EU izvozi prethodno uvezeni čelik iz Kine. Za sada nema nikakvih indicija koje ukazuju na to, jer je izvoz u dve poslednje godine povećan sa 319 na 368,7 miliona evra i sasvim je moguće da je to posledica povećanja proizvodnje u Smederevu. Ali, i tu se, opet, nameću neka pitanja, jer je u drugom polugođu 2015. izvoz bio za 26 miliona evra manji nego u prvom. U 2016. je bilo potpuno suprotno - u prvih šest meseci, dok je fabrikom rukovodio Kamaraš, izvoz je bio za 101 milion evra manji nego u drugom polugođu, kada je upravljanje preuzeo Hestil. Toliko o rezultatima „profesionalnog menadžmenta“, koji je Vlada Srbije angažovala a da verovatno nikada nećemo saznati pod kojim uslovima. Za razliku od zaposlenih u Smederevu, za njihove kolege iz Ikarbusa nema neizvesnosti. Oni imaju 5.400 razloga da se ovih dana osećaju kao gubitnici. Da su zaista postali deo Mercedesa, kao što nas je premijer jedno vreme ubeđivao, uz aprilsku platu svako od njih dobio bi i bonus od 5.400 evra, jer će nemačka firma za rekordni rast prodaje vozila u 2016. svakog od 130.000 zaposlenih častiti sa 14,5 prosečnih plata u Srbiji. Radnicima Ikarbusa ne preostaje ništa drugo nego da skupljaju fiskalne račune i nadaju se da će imati više sreće u sledećem izvlačenju nagrada, jer u dolazak Mercedesa sada manje veruju nego u bajke braće Anderson, omiljenih autora ministra Nebojše Stefanovića.