Nebojša Spaić (1961-2017)

Spaja je svoje prijatelje i poznanike još jednom, nažalost poslednji put, prevario. Taman kad smo se ponadali da će posle operacije uspeti da pobedi opaku bolest, stigla je vest da je tu, najvažniju bitku, ipak, izgubio. Oni koji su ga bar jednom videli znaju da je iznad i pre svega bio svojeglav. Toliko da sam i vest o tome da je teško bolestan pročitao u njegovoj kolumni za Ekspres, u kojoj je na sve poznanike apelovao da ga pozovu samo ako im se sviđa tekst, ali da ga nikako ne zovu da ga teše. To bi mu, napisao je, još teže palo. I verujem da bi ga to mnogo više bolelo od same bolesti, sa kojom se borio kako je znao i umeo. Kako je živeo, tako je i otišao. Brzo, na prvu loptu, bez kompromisa. Tako je pravio i NIN, u koji me je 2011, kao glavni i odgovorni urednik, doveo za pomoćnika. Sve je moralo da bude po njegovom. I uglavnom je bilo. Ostavio je, kao i svi glavni urednici NIN-a, svoj lični pečat na najstariji magazin u regionu, koji je uređivao od 2010. do početka aprila 2013. Nekima se u Spajino vreme NIN sviđao, drugima nije. Prvi su ga ohrabrivali, za druge nije mario, ali je u svakom slučaju terao po svome. Do kraja. Onoliko koliko ga poznajem, čini mi se da bi Spajin moto mogao da se opiše rečima Ante Tomića, koji je baš za NIN rekao da obožava da političarima pokvari dan. A on je svima koji su ga poznavali pokvario dan, kada su 18. marta 2017. saznali da više neće moći da pokvari dan bilo kome. Znam da In memoriam nije mesto za politiku, ali nekako mi se čini da bi, kada bi to od njega zavisilo, Spaja i odozgo nešto dobacio u svom stilu. Zato umesto poslednje rečenice samo savet da pročitate jednu od njegovih poslednjih kolumni u NIN-u od 21. marta 2013. Posle vesti o iznenadnoj smrti Nebojše Spaića ponovo sam je, posle četiri godine, pročitao. I verujte na reč, sve je isto, samo njega nema.