Imovina na Kosovu i u Savamali, šta je razlika

Tik pred predsedničke izbore, valjda hvatajući poslednju priliku da dokaže kako bi možda i mogao da bude predsednik svih a ne samo podobnih građana, premijer Vučić je na posredan način priznao da ono što se dogodilo u Savamali predstavlja „otimačinu“ i da se kosi sa svim ljudskim pravima. Naprasno je shvatio da nisu srušene samo tri barake već i legalni objekti koji su nekom pripadali i u kojima se nalazila nečija imovina i pojasnio: „Ne možete da kažete da je sve vaše i otmete nekom subjektu imovinu. To je otimačina, a pravo svojine je najzaštićenije u svetu, posebno na Zapadu. Ne možete kazati `rešio sam, potpisao sam nešto`”. Konačno srećan kraj iako smo na njega čekali 11 meseci? Ili nije? Biće da nije. Premijer je sasvim dobro shvatio da je „pravo svojine najzaštićenije pravo na svetu“, ali je pogrešno protumačio zakon i poverovao da se to odnosi samo na slučajeve kada prištinski režim prisvaja srpsku imovinu, a postaje irelevantno kada on to isto radi. A nije teško shvatiti, dovoljno je, recimo, samo pogledati godišnji izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava u kome se navodi da slučaj Savamala predstavlja primer „najozbiljnijeg kršenja prava na mirno uživanje imovine“ koje je garantovano članom 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju Saveta Evrope o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i koji glasi: „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava“. Dakle, može se otuđiti eksproprijacijom, ali se ona ne može sprovesti zbog izgradnje poslovnih ili stambenih objekata, niti onih koji služe turizmu i ugostiteljstvu, što je osnova čitavog projekta Beograd na vodi. „Ovakvo postupanje vlasti otvara mogućnost da se putem leks specijalisa i zahvaljujući poslušnoj parlamentarnoj većini koncept javnog interesa potpuno zapostavi i omogući eksproprijacija privatnog vlasništva zbog privatnog interesa koji je posebnim zakonom proglašen za javni. Takva praksa svakako ugrožava mirno uživanje imovine zato što otvara mogućnost za neograničeno širenje slučajeva u kojima se imovina može oduzeti“, kaže se u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava. Međutim, slučaj Savamala je izašao čak i iz tog upozoravajućeg i nategnutog pravnog okvira, a vlasnicima objekata nije upriličen ni sumnjivi papir kojim se nalaže iseljenje. Bar onakav kakav su upriličile kosovske vlasti da bi odigrale igru „poštenog preuzimanja“ umesto da ga obave uz nesebičnu pomoć državnih institucija koje su pristale da se sakriju iza fantomki. Pre svega, policija koja nije odradila posao zaštite građana, čuvanja dokaza, hapšenja počinilaca, a po svemu sudeći ni postupak unutrašnje kontrole. Iako je ministar Nebojša Stefanović izjavio da ne kaže da je uvek „superzadovoljan efikasnošću tužilaštva“, ali da je bolje stvari obaviti temeljno, ipak je krivicu prebacio na njega. S kojim opravdanjem ostaje nejasno jer je na pitanje da li je Sektor unutrašnje kontrole dostavio potrebne nalaze tužilaštvu odgovorio da „ne zna, moraće da pita“ jer se nije time bavio. S druge strane, tužilaštvo je okrivilo policiju da sabotira istragu jer je nekoliko puta MUP propustio da deluje po njihovom nalogu, ali tim povodom nije učinilo ništa. U godišnjem izveštaju zaštitnika građana, to je okarakterisano na sledeći način: „Sektor unutrašnje kontrole MUP, koji je nadležan da kontroliše postupanje policijskih službenika, nije ostvario svoju ulogu. Posebno zabrinjava da zaštitniku građana, a ni široj javnosti nisu poznati bilo kakvi pomaci učinjeni od strane tužilaštva. Neverovatno deluje podatak da je tužilaštvo navelo da policija nije ostvarila zakonom propisanu saradnju, uz tvrdnje da je tužilaštvo u toj situaciji nemoćno. Tužilaštvo je to koje sprovodi istragu, a svako ometanje istrage, a naročito od strane policijskih službenika koji ne postupaju po nalogu tužioca, nešto je što je trebalo sankcionisati krivično ili disciplinski u okviru policije, a po zahtevu tužilaštva“. Uz takvu inertnost Više javno tužilaštvo u Beogradu je delovalo i pomalo mimo zakona jer je odbilo da dostavi informacije o slučaju, zbog čega mu je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić izrekao tri novčane kazne. „Nepoštovanje zakona bilo kojeg tela vlasti uvek je razlog za zabrinutost, a posebno kada to čini tužilaštvo, u čijoj definiciji stoji da mu je jedna od temeljnih dužnosti `štititi zakonitost`. A u konkretnom, inače više nego neugodnom slučaju `Savamala`, koji s razlogom privlači veliku pažnju, a uskraćivanjem javnosti informacija koje su sasvim očigledno legitiman predmet njenog interesa i čije objavljivanje ne može ugroziti niti jedan legitiman interes, slučaj dobija dodatnu nepoželjnu dimenziju“, pojasnio je Šabić. Na pitanje o čijoj se zapravo odgovornosti radi, bivši sudija Ustavnog suda Zoran Ivošević kaže: „Tu su se obrukali svi! Što se policije tiče, ona se propisno obrukala još iste noći. Svi se sećamo da su im telefoni zvonili, da su se neke gospođe javljale i da nisu umele da kažu da li će policija izaći ili ne, a da su tek posle izvesnog vremena rekle da je iz vrha policije stigao nalog da policija ne reaguje. Tužilaštvo se još uvek bruka. Ta višečasovna tama u Hercegovačkoj proizvela je i višečasovnu suspenziju prava u čitavoj zemlji, a tamo gde vladavine prava nema, vladaju ljudi sa fantomkama ili bez njih, sasvim svejedno. Tužilaštvo je dužno da vrši svoju ustavom određenu funkciju i da čuva svoju ustavom zagarantovanu samostalnost, a ono se povlači pred vladavinom ljudi koji su ga paralizovali. I na kraju se i sudstvo propisno obrukalo, i to je učinilo i prema NIN-u i prema vama lično, jer nije bilo na visini svoje ustavno zagarantovane nezavisnosti i donelo je ekspresnu presudu pod pritiskom izvršne vlasti.“ Spisak onih koji su se brukali mogao bi se i dodatno proširiti: Gradska čistoća je počistila dokaze pre uviđaja, EPS je palio i gasio struju u skladu sa potrebama rušenja, a neki gradski čelnici i republički ministri su sve to morali da aminuju. Sublimirajući ko bi sve to mogao da naloži, iskoordiniše i zataška, bivši zaštitnik građana Saša Janković je na predizbornom skupu u Savamali rekao: „Puno je bilo fantoma te noći, ali svi su bili tu u ime jednog čoveka – tebe, Aleksandre Vučiću. Niko od tvojih poslušnika nije smeo ni da pomisli da sam, iz sopstvenih interesa, pljune na građane, i godinu dana ih drži slepe, gluve i neme. Ti si kompletni fantom iz Savamale. Tvoja je ovo odgovornost, ideja, interesi. Godinu dana pokušavaš da zataškaš slučaj, zameniš teze, zaplašiš, zastrašiš. Neće moći! Savamala se desila u izbornoj noći i na ovim izborima ćemo rešiti Savamalu. Na izborima će milioni odlučivati o jednostavnom pitanju - ili si ti kompletan fantom ili smo mi kompletni idioti”. Iako se očekivalo da će ovu informaciju prvo demantovati Pokret socijalista, onda po uhodanom redu sekretarke u MUP-u zadužene za Sašu Jankovića i na kraju SNS sa saopštenjem u stilu „sad se vidi sad se zna da si lažov i ubica“ ipak je i Vučić lično odlučio da se pridruži dobacivanju uvreda preko plota, valjda uplašen da se njegova izjava o pravu svojine zbilja ne dovede u vezu sa „pravednim“ rušenjem u Savamali „Nemam nameru da im se pravdam. Slobodno me maltretirajte, uhapsite me i ubijte zato što bih to uradio ponovo, ali u po bela dana, da bi naša deca, umesto tri udžerice, imala lepa i nova igrališta. Ne stidim se, mogu da me hapse, mogu da me ubiju“, rekao je Vučić, a onda na drugoj lokaciji i drugim povodom dodao: „Nemaju šta da kažu osim Savamale jer su plate profesora veće nego ikada a tek će biti veće. Nisam to uradio, ali bih uradio... Neka jure mene. Nisu hteli ni glavu Malog, ni Stefanovića, hteli su moju.“ Ako bismo po strani ostavili pitanje ima li premijer i pretendent na predsedničko mesto prava da nekom sruši legalni restoran sa kompletnim inventarom jer je poželeo da na tom mestu napravi park, i posvetili se samo delu čija se glava stvarno tu traži, do odgovora ipak ne bismo stigli. Lično je uveren da svi hoće baš njegovu glavu, život i vitalne funkcije, a aktivisti Inicijative Ne da(vi)mo Beograd već danima čuče ispred Skupštine grada i čekaju Sinišu Malog da bi od njega zatražili ostavku. I samo ostavku. Na pitanje da li su sigurni da baš to rade jer Vučić tvrdi nešto drugo, Radomir Lazović iz Inicijative kaže: „Premijer funkcioniše isključivo u kontrolisanoj atmosferi gde ga niko neće suočiti sa gomilom neistina koje svakodnevno iznosi i gde može da se dere i ponižava novinare. Nikakvim se mi skidanjem glava ne bavimo, i ta srednjovekovna retorika nam je strana. Umesto glumatanja i prenemaganja zahtevamo političku i krivičnu odgovornost svih umešanih u slučaj Savamala. Jasno smo rekli koji su to ljudi, ali izgleda da se premijer prepoznaje u tom društvu. Što se Siniše Malog tiče, on je za nas simbol bahatosti vlasti prema gradu u kome živimo. Jednostavno se ne mirimo sa činjenicom da je gradonačelnik, predstavnik i prvi čovek grada, kriminalac umešan u brojne afere. To govori nešto i o nama koji smo to dopustili i zato je za sve građane od izuzetnog značaja da on snosi posledice za svoja dela.“ Međutim, za sudiju Ivoševića je premijerova reakcija ne samo dokaz da se prepoznao u tom društvu, već i nešto što se može tumačiti kao priznanje. „Za Vučića je sporno samo što je to rađeno noću i pod fantomkama, a rušenje je nešto na šta pristaje i što bi lično uradio. A teško da se u ovoj zemlji išta može uraditi bez njegovog znanja, ova zemlja je prestala da funkcioniše preko institucija, sve institucije rade samo ono što on hoće i zbog toga – teško nama“, kaže Ivošević. Ili nije? Pa samo imamo premijera a možda i predsednika koji se zalaže da se ljudi maltretiraju i vezuju danju a ne noću, da se u to vreme obavljaju i rušenja bez naloga o iseljenju i uz korišćenje državnih resursa, a on će nas ako budemo dobri častiti lepim pogledom na reku.