Svi Nušićevi likovi

Čitam reakciju Nenada Todorovića, doskora upravnika srpskog pozorišta u Gračanici na moj intervju i navode u njemu da je bivši ministar nekulture, dezinformisanja i gubljenja tuđeg vremena, Ivan Tasovac, učinio sve što je u njegovoj moći da ja ne zaigram u Narodnom poslaniku B. Nušića , pa ne znam odakle da počnem: al` najbolje uvek iz početka: Pre dve ili tri godine (protok vremena je nebitan) pozove me Gorčin Stojanović i upita da li bih igrao Sretu Numeru u Nušićevom Poslaniku u Gračanici. Sreta Numera je bio deo mog prijemnog ispita, moj omiljeni lik kod Nušića i ja kažem - da. Bora Nenić bi igrao Jevrema, Tasovac je dao ozbiljne pare (to je jedino s čim se u pisaniju Todorovićevu slažem) i honorari će biti pristojni. Pošto smo i Gorčin i ja forsirali Kosovo i Metohiju u ozbiljnim danima ’98. snimajući Stršljena, izgradili divan odnos sa ljudima u Prizrenu, Velikoj Hoči, Šakovici, Mitrovici, osećam dug prema tim ljudima: „Vidi, jebeš honorare: igraću za neku porodicu tamo, neka smisle kome je novčana pomoć najpotrebnija i ceo moj honorar, od priprema i izvedbi, neka se uplaćuje njima. Meni samo neka refundiraju putne troškove, pošto idem svojim kolima.“ Super, ne verujem da će biti problema, kaže Gorčin. Prođe neko vreme, nadiru poslovi, no reč je reč. Zovem Gorčina: „Burazeru, radimo ili ne, gužva je u šesnaestercu?“ Veli Stojanović: „Već tri nedelje pokušavam da dobijem Nenada Todorovića, nit` se javlja niti odgovara na poruke. Uspevam da dobijem samo Bojana Stojčetovića, njegovog umetničkog direktora, malo već gubim živce i sam.“ Prođe nekoliko dana, zove me Gorčin: „Uspeo sam da stupim u kontakt sa Todorovićem sinoć, nakon što sam dobio SMS od Stojčetovića; da skratim priču – `neko` u ministarstvu, ne kažu ko, insistira da ti ne smeš biti u podeli.“ I onda mi pokaza SMS poruke, upravnika pozorišta u Gračanici, Nenada Todorovića i Bojana Stojčetovića. Isto popodne, ili sutradan (protok vremena je apsolutno nebitan) dobijam telefonski poziv od Todorovića ili Stojčetovića (bitno koliko i protok vremena). Razgovor donosim po sećanju: „Vidi burazeru, na otvaranju pozorišta su bili i Cvele (Svetozar Cvetković) i Miki (Predrag Manojlović)i ja sam reko Tasi (Ivan Tasovac): nemoj da mi dovodiš zvezde. `Oću da bildujem ansambl.“ „Dobro“, kažem ja . „I?“ „Pa vidi, ja bih voleo da se ti pojaviš, al` da to igra neki naš glumac. Bilo bi super zbog ljudi dole, koji te vole i cene, da recimo uskočiš u samo jednu predstavu, da napraviš ono tvoje!“ „Koje moje?“ „Pa ono, da uletiš, da malo to energetski dignemo, napraviš karambol, da spremiš neku zajebanciju.“ „Vidi burazeru, ja sam glumac. Reditelj me zvao, ponudio ulogu, pristao sam, volim Nušića, volim Sretu Numeru, i želim da igram za neku srpsku porodicu kojoj je pomoć potrebna. Kao glumac, ja učestvujem u procesu: imam probe, spremam predstavu sa ansamblom, imamo premijeru i predstave. Mogu da spremim lik, ako ti je stalo da bilduješ ansambl, neka neko iz ansambla uskoči kasnije umesto mene, meni iskreno to i odgovara. Ali ne znam šta je `ono moje` i kakav ja to `karambol` treba da napravim. Jer ja nisam animator niti gutač vatre.“ Završismo ovaj idiotski razgovor i stvar ode u zaborav. Kasnije sam par puta, kao odgovor na pitanje da li sam ikada zbog svog „dugog jezika“ trpeo nekakve reperkusije, navodio upravo ovaj primer: da mi je Tasovac (bez obzira na to što ime nikada nije pomenuto, a i postojao je nevešt pokušaj da se krpenjača prebaci u drugu avliju, videćete kasnije) zabranio da igram u srpkom pozorištu u Gračanici. To sam učinio i u svom poslednjem intervjuu za NIN, Olji Bećković, kada se oglasio moj „burazer“ Nenad Todorović. Ne može, veli, njegova etika da izdrži to da se „kafanska glumačka buka pretvara u sugestiju o radu jednog ministra“, da su navodi „bivšeg glumca, a sada manekena prženog krompira“ potpuna idiotarija, te da je on lično sprečio neetičnost tad manekena prženog krompira u povoju, jer, kako veli: „Sergej je planirao da odigra premijeru, te da se ne pojavljuje na reprizama“, što je za njega, pozorišnog producenta, apsolutno neprihvatljivo. Gotovo da nikada u životu nisam demantovao ni promil baljezgarija koje su se o meni pisale. Mogu da smislim u sekundi najmanje pet boljih stvari koje bih mogao da radim umesto da pišem odgovor ovom Nušićevom liku za koga nikada više nećete čuti, ali nisam mogao iz jednog bizarnog razloga: setio sam se da Gorčin Stojanović, budući inteligentno pedantan čovek, sasvim sigurno čuva poruke. Na moj kratak SMS u pola noći, odgovara kratko: „O, da.“ I onda mi ih prosleđuje. A ja vama. Pa se zabavljajte, ako vam to uopšte može biti zabavno. Uz parafrazu poslovice sa Bliskog istoka, da se „govno može predstavljati i ljiljanom, ali ga smrad odaje“, zaključujem da je i ovo pozorište. Srdačno vaš,