Teško onom ko Beograd hrani

Godinu u kojoj je Dragan Đilas, u autorskom tekstu za jedan nedeljnik, pisao kako je PKB od devastiranog preduzeća za pet godina načinjen „receptom za spas Srbije“, ovaj poljoprivredni kombinat nadomak Beograda završio je sa gubitkom od 257 miliona dinara. Samo jednu godinu pre toga, tačnije 2013, dok je pomenuti autor još obavljao funkciju prvog čoveka grada u čijem je vlasništvu bio PKB, ovaj kombinat imao je dobit od gotovo 2,2 milijarde dinara i služio je tadašnjim gradskim vlastima kao dokaz sposobnosti države, odnosno njene prestonice, da upravlja preduzećem koje „hrani Beograd“. Poređenje finansijskih izveštaja iz te dve godine pokazaće, međutim, da je toliku razliku u konačnom finansijskom rezultatu napravio pad prihoda sa 9,8 milijardi dinara u 2013. na 5,8 u godini u kojoj tada već bivši gradonačelnik Beograda PKB označava kao recept za spas zemlje. Još preciznije, poređenjem se uočava da su ostvareni rezultati manje-više uporedivi, izuzev prihoda od subvencija, premija i dotacija, koji su smanjeni za pola, ali pre svega nečega što se knjiži kao „prihodi po osnovu smanjenja (otpisa) obaveza“, koji su sa 3,4 milijarde dinara u 2013. pali na manje od 64 miliona u 2014. godini. Analitičari su tada tvrdili da se iza „Đilasovog uspešnog rukovođenja PKB-om“, osim otpisa, kriju i odložene poreske obaveze u milijardama dinara, neplaćanje zakupa državnog zemljišta i razni drugi državni ustupci, čije ogoljenje je dovelo do drastičnog pada prihoda, odnosno galopirajućeg pretvaranja PKB-a iz uspešne državne firme u ponovnog gubitaša. Gubitaša koji je Vlada svrstavanjem u strateška preduzeća spasavala od blokade računa i prinudne naplate, pošto su njegove obaveze poslednjeg dana 2015. bile 3,8 milijardi dinara prema državi, a 3,3 milijarde prema komercijalnim poveriocima. Gubitak PKB-a u 2015, prema podacima iz APR-a, bio je 1,4 milijarde dinara, što samo potvrđuje teze tržišno orijentisanih ekonomista da država ne zna i ne treba da upravlja preduzećima, a pogotovo ne onima koja nisu od strateškog interesa. Zato je valjda država, koja je nakon prošlogodišnjeg neuspelog pokušaja grada Beograda da proda imovinu PKB za 154 miliona evra, postala vlasnik ovog preduzeća, rešila i da kombinat proda, ali još uvek ne zna ni šta, ni kako, ni za koliko. Za sada se zna da se na javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti raspisan u januaru ove godine javilo osam kompanija, uključujući i ranije zainteresovanu Al Dahru iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, firme iz Singapura, Kine i Velike Britanije čiji identitet se krije, ali i kompanije domaćih veleposednika Petra Matijevića i Miodraga Kostića - Industrija mesa Matijević i MK grupa. Poslednja dva, spekulisalo se, bila su spremna da zajedno uđu u trku za PKB, da bi krajem januara objavili kako odustaju, jer „ne mogu da se takmiče sa ozbiljnim svetskim igračima“. Naposletku, njih dvojica nisu odoleli pozivu države da upute pisma o zainteresovanosti, jer, izgleda da je, barem kako je govorio Matijević, „PKB jedna od retkih firmi u Srbiji koja je preostala a da vredi“. Za razliku od Petra Matijevića, koji očigledno zna koliko vredi PKB, ali i drugih zainteresovanih kupaca, država kao njen vlasnik to još uvek ne zna. Sudeći po odgovorima koji su NIN-u dostavljeni iz nadležnog Ministarstva privrede, cena za prodaju ovog preduzeća nije određena. „Cena će biti definisana u odnosu na procenu vrednosti kapitala, imovine i obaveza, čija je izrada u završnoj fazi. Ministarstvo privrede će Vladi dostaviti procenu vrednosti za 2016. godinu, u skladu sa Zakonom o privatizaciji, kada navedenu procenu PKB bude dostavio Ministarstvu“, odgovaraju u pomenutom Ministarstvu privrede. Pojednostavljeno, država u narednom periodu planira da prodaje PKB, ali još ne zna koliko on vredi i koliko duguje, pa kada to sazna, namerava da utanači način, to jest model po kome će PKB biti privatizovan. Pošto to može da bude prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo ili kombinacija svega ovoga, u nadležnom ministarstvu kažu da za sada nije moguće odrediti „šta će biti predmet prodaje“. Ne zna se ni kada će to biti, jer za razliku od Branislava Nedimovića, resornog ministra poljoprivrede, koji je najavio skoro raspisivanje javnog poziva za obavezujuće ponude, u Ministarstvu nadležnom za privatizaciju, pa i prodaju poljoprivrednog kombinata, kažu da se „odluka o modelu privatizacije donosi nakon sprovođenja postupka prikupljanja pisama o zainteresovanosti i dostavljalja procene tržišne vrednosti kapitala, imovine i obaveza sa stanjem na dan 31. decembra 2016. Ministarstvo će primenom određenih kriterijuma, ceneći procenu vrednosti, značaj preduzeća i interesovanje investitora, odlučiti koji je model privatizacije najoptimalniji i to predložiti Vladi“. A tek kada to urade, odnosno kada Vlada donese odluku o načinu i modelu privatizacije, Ministarstvo privrede će objaviti javni poziv i to „u roku koji zavisi od aktivnosti koje prethode objavi javnog poziva, a koje su različite za svaki model privatizacije“. Drugim rečima, ako je nešto za utehu i Đilasu, svojevremeno oštrom protivniku prodaje PKB-a, ali i sindikatima ovog preduzeća, koji se jednako protive privatizaciji, onda je to što ovaj postupak, očigledno, neće biti tako brzo okončan. Finansijski izveštaji za 2016. nisu još uvek obelodaljeni, ali iz odgovora Ministarstva privrede jasno je da bi Dragiša Petrović, direktor PKB-a, već sada trebalo da zna koliko ovo preduzeće vredi, odnosno kolika je bila vrednost njegove imovine, a kolike su obaveze na kraju 2016. Ipak, do zaključenja ovog broja NIN-a, iz ovog preduzeća nije odgovoreno na naš zahtev da razgovaramo sa Petrovićem, kako bismo saznali zbog čega PKB beleži gubitak, šta su ograničenja u njegovom poslovanju, da li je tačno da ne dobijaju od države premiju za mleko, šta misle o privatizaciji, kojoj se sada protive sindikati, kao što je nekada protiv privatizacije bio Dragan Đilas. Prodaji se pre nekoliko dana usprotivio i predsednik sindikata UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković, tvrdeći da će ukoliko propadnu pregovori nadležnih u Vladi Srbije i predstavnika sindikata koji žele predočiti argumente protiv prodaje PKB-a, biti preduzete „sindikalne mere“. Ipak, činjenica je da prvi čovek ovog sindikata u PKB-u Milan Kojić za NIN tvrdi da preduzeće u kojem radi poslednjih nekoliko godina posluje pozitivno, što se iz finansijskih izveštaja ne vidi. Tvrdi da je takva uveravanja dobio od rukovodstva PKB-a, pa je za njega jedini prihvatljivi model razvoja PKB-a strateško partnerstvo sa nekim ko bi investirao u obnovu mehanizacije, koja je potrebna ovom kombinatu. Kojić je uveren da PKB i zaposleni u njemu mogu opstati samo ukoliko je ovo preduzeće u većinskom državnom vlasništvu, strahujući da bi budući privatni vlasnik mogao deo poljoprivrednog zemljišta pretvoriti u građevinsko, a većinu radnika otpustiti. I to čim mu istekne ugovorena obaveza održavanja postojeće proizvodnje i namene preduzeća. Čuvari PKB-a u državnom vlasništvu podsećaju da je sunovrat ovog preduzeća nastupio kada je počelo razdvajanje proizvodnje od prerade, a onda i prodaja Imleka, Frikoma, Pekabete ili Imesa, nekada delova kombinata, zbog čega je PKB-u ostala samo primarna proizvodnja. I sa njom, međutim, veruju da ovo preduzeće može poslovati uspešno, ali isključivo u državnom vlasništvu i sa profesionalnim, a ne partijskim menadžmentom. Sa druge strane, zagovornici prodaje tvrdiće da ovakav kakav je danas PKB nikada neće biti uspešan i profitabilan sistem. Smatraju da je najbolji metod za prodaju PKB prethodno rasparčavanje ove korporacije kako bi se odvojili različiti oblici poljoprivredne proizvodnje, koji bi se onda tako odvojeno prodavali zainteresovanim paorima, jer je malo verovatno da neko želi da se istovremeno bavi i stočarstvom i povrtarstvom. Takvim modelom prodaje, povećala bi se i cena PKB-a, dok privatizacija „u komadu“, smatraju zagovornici prodaje, nije logično rešenje, osim ukoliko se ne želi prodati već unapred dogovorenom kupcu, po što nižoj ceni. Ranije se spekulisalo da bi to mogla biti arapska Al Dahra, „već viđeni“ kupac PKB-a, ali niko ne isključuje ni mogućnost da se najvećeg državnog poljoprivrednog kombinata dokopaju i neki drugi, uključujući i domaće biznismene, od kojih je Kostić, kako NIN saznaje iz dobro obaveštenih izvora, spreman da za PKB iskešira najmanje 90 miliona evra. U Vladi tvrde da neće dozvoliti da se poljoprivredno zemljište pretvori u građevinsko, kao ni da se ospe stočni fond, pa u Ministarstvu privrede kažu da „oni određuju kriterijume za učešće u postupku, uslove prodaje i obaveze kupca“. Kako kažu, ugovor o prodaji može sadržati odredbe o rokovima i iznosu investicija, zabrani smanjenja broja zaposlenih, ograničenjima u raspolaganju imovinom i kapitalom..., ali šta će u njemu tačno pisati zavisiće od modela kojim PKB bude privatizovan. Država, dakle, obećava da će se zemljište koje pripada PKB-u morati koristiti za poljoprivrednu proizvodnju, ali sindikate iskustvo uči da su neke ranije privatizacije poljoprivrednih kombinata poslužile za sve drugo, osim za poljoprivrednu proizvodnju. Pa što bi PKB bio izuzetak? Naročito, ukoliko se država odluči za pogrešan model prodaje. Šta čini PKB Da Skupština akcionara PKB-a nije prošle godine odlučila da se ovo preduzeće povuče sa berze, odnosno da umesto otvorenog postane zatvoreno akcionarsko društvo, možda bi podaci o njegovom poslovanju bili ažurniji i transparentniji. Ovako, prema onome što se može pročitati na sajtu i u finansijskim izveštajima, PKB je u državnom vlasništvu i sastoji se od matičnog preduzeća i sedam zavisnih firmi. Raspolaže sa 28.500 hektara zemljišta, od kojih je nešto više od 23.000 hektara vlasništvo preduzeća, a oko 5.000 hektara u državnoj svojini. Prema podacima s kraja 2016, PKB je imao oko 25.000 grla stoke i godišnje proizvodi oko 60 miliona litara mleka, a osim toga bavi se povrtarstvom, ali i proizvodnjom većine ratarskih kultura. U PKB-u je 2016. bilo zaposleno 1.622 ljudi, sa prosečnom mesečnom zaradom od 400 evra.