Život u zanimljivom vremenu

Valja se prisetiti perioda nakon pada Berlinskog zida i nevolja koje su nastale za bilo koga ko želi da, u filmu ili literaturi, stvori delo u okviru žanra političko-špijunskog trilera. Bilo je pomalo sadistički pratiti muke scenarista od početka politički korektnog i prema Sovjetskom Savezu umerenog serijala o agentu 007: odmetnuti ruski generali, medijski magnati, perači terorističkog novca... Jasno, da biste bili umereni, morate se pozicionirati u odnosu na nekakav ekstrem, a odjednom nije bilo lako locirati dovoljno vrednog zlikovca. Zatim se dogodio 11. septembar koji, zapravo, nije mnogo promenio u tematskom pogledu: demokratski izabrane vlade nas lažu u svetu bez polarizacije i ravnoteže sila... Ponovo, ko su zlikovci? Idioti iz pećina i zapadne tajne službe koje su ih proizvele decenijama ranije, plašeći se neprijatelja koji je u međuvremenu prestao da postoji, barem u originalnom pakovanju? Ipak, pojavila se dominantna tema izvora energije i ko ih kontroliše, još uvek podređena očekivano antiglobalističkom tumačenju. Ko bi rekao da će 2016. godina sve promeniti i da će scenaristi i pisci romana ponovo početi da trče za temama, umesto da ih sami nasilno proizvode? Autori norveške serije Okupirani morali su da pobegnu u blisku budućnost da ne bi kasnili za sadašnjošću. U toj (alternativnoj?) budućnosti, SAD više nisu članica NATO, dok, na severu Evrope, norveška Stranka zelenih, nakon što je formirala vladu, sprovodi svoje predizborno obećanje i prekida eksploataciju nafte iz Severnog mora, usmerivši se na mineral torijum kao novi, ekološki prihvatljiviji, izvor energije. To se, naravno, ne sviđa birokratama iz Evropske unije koji Ruskoj Federaciji daju dozvolu da preuzme norveška naftna postrojenja. Da li se radi o okupaciji? Na prvi pogled ne baš, pošto obični norveški građanin živi isto kao i ranije, dok u institucijama sistema sede isti ljudi. Ipak – i to je tačka u kojoj serija postaje zbunjujuća za srpskog gledaoca – svakom narečenom građaninu jasna je neprirodnost situacije u kojoj vlast zaboravlja svoja obećanja na osnovu kojih je i postala vlast, opravdavajući taj zaborav nekakvim opštim interesom. Uz to, gle čuda, kada premijer lakomisleno najavi da će sledećeg dana objaviti datum ruskog povlačenja sa naftnih pumpi, neko iz medija (i to državnih medija) će se već pronaći da ga natera da opravda svoje reči. U međuvremenu, bogati Rusi se množe i bahate po Oslu dok Evropsku uniju baš briga za mala kršenja građanskih prava i medijskih sloboda dok god navodni vlastodržac poštuje pravila igre koja određuju oni koji poseduju fizičku moć i potpisuje svaki papir koji mu se stavi na sto. Naravno, po svojoj volji, vođenoj prema opštem interesu globalnog mira i energetske opskrbljenosti kontinenta. Budući da je situacija takva da je, ukoliko ste u stanju da zažmurite na jedno i po oko, sve i dalje u najboljem redu, drama dolazi iz likova. Premijer, direktorka Službe državne bezbednosti, novinar malog, nezavisnog lista i njegova žena, vlasnica restorana, premijerov telohranitelj koji, nakon sleda događaja kojima je i sam doprineo, postaje veza između norveške policije i ruske ambasadorke... ljudi su postavljeni pred stalne dileme koje se na koncu svode na jedno pitanje: „ko sam ja?“. Sva druga potpitanja, „šta je moja dužnost?“, „da li na prvom mestu moram da mislim o svojoj porodici pa tek onda o svemu drugom?“, „da li princip ikada može biti veći od samo jednog ljudskog života?“ čine deltu koja se uliva u more samospoznaje i odgovora na taj užasni niz od tri reči. Ko smo mi?