Spektakl tek počinje

Neko je u ponedeljak začuđeno primetio da je iz predsedničke kampanje Aleksandra Vučića izostao krupan adut - nisu se pojavila ona hvaljena arapska „braća“, odnosno (navodni?) investitori Beograda na vodi, projekta od posebnog značaja za aktuelnu vlast. Do izlaska ovog broja NIN-a, pripremanog u utorak, doduše ima vremena da se taj nedostatak ispravi, inače bi se moglo pomisliti da noćno rušenje u Savamali nije jedini problem vezan za najavljeno graditeljsko i strateško čudo u srcu Beograda. Pod uslovom, naravno, da u halabuci predizbornog finiša prosečan čovek bude u stanju da čuje sopstvene misli. Posle saopštenja ministra inostranih poslova Kosova Envera Hodžaja da je, uz mnogo uslovljavanja, odobren Vučićev zahtev da u sredu 29. marta provede nekoliko sati u opštini Leposavić, verovatno će i važna kosovska tema biti pokrivena velikim obećanjima. Koja će biti ispunjena za dve ili 35 godina, svejedno, ali jednog lepog dana svakako. Valja, naravno, očekivati i neku „bombu“ u samom predizbornom finišu, ali mnoge važne karte uveliko su bačene na sto. U ponedeljak je, suprotno dobrim diplomatskim običajima nemešanja u unutrašnje stvari druge zemlje, stigla i dragocena podrška Vladimira Putina: ruski predsednik je premijeru Vučiću, svom čestom gostu u Moskvi, rekao da očekuje da će predstojeći predsednički izbori u Srbiji proteći na najvišem nivou i poželeo uspeh „aktuelnim vlastima“. Gledano iz Srbije, većinski nekritički zaljubljene u moćnu zemlju pravoslavne vere, izgleda da je činjenica da je ta podrška Vučiću stigla samo dan nakon još jednog obračuna sa tamošnjom nejakom opozicijom, manje bitna u odnosu na drugu informaciju lansiranu iz Moskve ka Beogradu. Donosilac te vesti bio je ambasador Aleksandar Čepurin, koji je još uvek aktuelnom predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću preneo poziv da poseti Rusiju „i sam odredi termin“, saopštivši, pride, nameru da mu se tokom posete uruči odlikovanje. U tradicionalnom nedostatku konkretnih i pouzdanih informacija, mašti je ostavljeno na volju da nagađa da li je, možda, Putin u ponedeljak onako neobično i upadljivo vratio Vučića sa konferencije za novinare na dodatni razgovor, zatvoren za javnost, kako bi izrazio neke želje vezane za Nikolićevu budućnost? Ili je, ipak, priča o ruskoj podršci Nikoliću samo pusta želja kandidata za penzionera, kome je uskraćena prilika da se bori za još jedan predsednički mandat, a cena aktuelnog ruskog vetra u leđa Vučiću je izražena u nekoj drugoj valuti? Šta god bilo u pitanju, neobična javna podrška Vučiću i činjenica da ovoga puta nije bilo izjave da Rusija podržava evropske integracije Srbije, nema dovoljno argumenata za zaključak da kandidat Vučić namerava da promeni politiku i potpuno se okrene Moskvi. Jer, po pohvale nemačke kancelarke Angele Merkel odlazio je dve nedelje ranije (14. marta). I isplatilo se – osim što je od najmoćnije osobe u EU pred svedocima čuo rečenicu „želimo da se saradnja i dalje razvija i zato je važno što je premijer Aleksandar Vučić sproveo značajne reforme u prethodnih nekoliko godina“ , stvorio je teren i za naknadno medijsko podsećanje na pohvale iz Berlina. Dovoljno puta ponovljene da se do izbora ne zaborave. Put u Rusiju u danima oko izbora, uostalom, za proevropskog Vučića je gotovo tradicija – mesec dana posle prošlogodišnjih vanrednih parlamentarnih izbora bio je na navodnoj zdravstvenoj kontroli u Moskvi. O medicinskim rezultatima nikad nismo obavešteni, ali smo saznali da se tadašnji mandatar takoreći usput sreo sa Putinom koji ga je obavestio da Rusija računa da će u vladu ući ljudi koji će doprineti razvoju odnosa između dve zemlje. Medicinski razlozi za putovanje u rusku prestonicu navođeni su i prilikom Vučićevog putovanja pet dana nakon pobede SNS na izborima 2014, kada je ostalo nepoznato da li je bilo i nekih susreta na visokom nivou, i s kim. O domaćim adutima vlasti korišćenim u „kratkoj, petodnevnoj kampanji“ pisali smo nedeljama unazad – bilo da je reč o ekonomskim obećanjima, otvaranjima fabrika, blaćenju protivnika sa uključenim najnižim udarcima (napad na Natašu Jeremić), reviziji istorije, zloupotrebi institucija i medija. Aktivisti društvenih mreža brojali su naprednjačke autobuse čijim putnicima je pripao zadatak da glume stanovnike mesta u kojima se održavaju mitinzi SNS, čudili se bizarnosti odluke da se na konvenciju održanu na godišnjicu početka NATO bombardovanja pozove nemački kancelar iz tog vremena Gerhard Šreder, fotografisali plaćane čuvare Vučićevih bilborda, izveštavali o raznim oblicima kupovine glasova i pritisaka na birače.... I svemu tom uprkos – nema ozbiljne i pouzdane prognoze da bi mogao biti ispunjen cilj zbog koga je srpsko društvo antagonizovano do granice pucanja – da Vučić pobedi u prvom krugu i time zadrži status nedodirljivog. Šta god da bude rezultat brojanja u nedelju uveče, jedno pitanje lebdeće u vazduhu: ako više od četvrtine građana (26 posto) ne veruje da će izbori proteći u fer i demokratskoj atmosferi, a njih još 20 posto ne zna da proceni, o kakvoj se stabilnosti države i poverenju u institucije može govoriti? A upravo taj rezultat dobila je agencija Ninamedija u terenskoj anketi rađenoj za NIN, na uzorku od 1.048 ispitanika, u periodu od 8. do18. marta. Osećaj nepoverenja u izborni proces, a time i u sve ono što će iz njega proizaći, mogu samo da uvećaju neki skoriji podaci koji potvrđuju ono što je ionako očigledno – uz do sada neviđenu disproporciju u visini sredstava uloženih u kampanju predstavnika vlasti (čiji su plakati i bilbordi prekrili Srbiju) i predstavnika opozicije (koji tu vrstu galanterije gotovo da nemaju) gotovo da oči bole od nesrazmere u predstavljanju kandidata putem javnih medija. Tako je, recimo, prema podacima agencije za praćenje i analizu medija Kliping, kandidat Vučić u sklopu predizbornih aktivnosti, dobio čak 51,15 odsto ukupnog vremena u centralnim informativnim emisijama televizija u periodu od 20. do 26. marta - odnosno više od svih ostalih kandidata zajedno. Taj procenat raste na čak 67 posto ukupnog vremena, ako se uračunaju i medijska pojavljivanja u kontekstu premijerske funkcije, koja je gledaocima tokom kampanje teško odvojiva od uloge predsedničkog kandidata. Kako se zaista oseća značajan broj građana u zemlji čije (aktuelne) vlasti obećavaju još „brže, jače, bolje“ govori i podatak da svega 55 posto ispitanika agencije Ninamedija veruje u mirnu predaju vlasti ukoliko bi Vučić izgubio na izborima. Da se to ne bi desilo strahuje 22 posto građana, a još 23 posto ne zna odgovor na postavljeno pitanje. Bez obzira na rezultat izbora, Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka veruje da nas čeka „zanimljivo proleće i burna jesen“, jer tu ima dosta „mina koje mogu da uzburkaju strasti“. Brze i direktne posledice izbora, veruje sagovornik NIN-a, najmanje su verovatne u slučaju Vučićeve pobede u prvom izbornom krugu i to sa „lepom razlikom“. A to je ishod u koji sve manje veruju i sami naprednjaci, šta god govorili javno. Sudeći prema rečima funkcionera te stranke sa kojima smo razgovarali, u vladajućoj stranci nisu previše uvereni u pobedu svog kandidata u prvom krugu – naprotiv, prema istraživanjima kojima raspolažu, iz dana u dan raste spremnost građana da izađu na izbore, što ishod 50 posto plus jedan glas za kandidata SNS čini sve nedostupnijim. U vrhu stranke prisutan je čak i strah od gubitka izbora, odnosno početka gubitka vlasti i onoga što bi se u tom slučaju moglo desiti njima samima. Sve je, uostalom, stvar percepcije – dok obični građani strahuju od nespremnosti vlasti da se povuče u slučaju izbornog poraza, među naprednjacima se širi strah da bi ih politički protivnici u tom slučaju „jurili po ulici“. Ono što, međutim, niko ne isključuje, to su ozbiljne tenzije između dva izborna kruga, ako se u prvom pojavi sumnja u ozbiljne nepravilnosti. U tom slučaju, veruje Spasojević, verovatno bi u igri bili i novi parlamentarni izbori, zahvaljujući proceni da bi se time stvorile tenzije u opozicionim redovima, gde bi došlo do pokušaja pravljenja novih stranaka i ostalih poteza poznatih iz serije „rogovi u vreći“. Ta opcija – davanje razloga za neku vrstu pobune između dva izborna kruga, procenjuje ovaj sagovornik, biće realnija ako izborni rezultat ne bude u skladu sa očekivanjima vlasti. Zasad nema istraživanja koja ukazuju da bi se, bez obzira na stepen eventualnih nepravilnosti, moglo govoriti o protestima u cilju izborne pobede opozicionog kandidata – predstojeće glasanje više se tretira kao takmičenje za ulogu lidera opozicije. A to nikako nije nevažno, kao što bi se moglo pomisliti, s obzirom na to da nas novi izbori, beogradski, čekaju najkasnije u martu sledeće godine, ako ne i pre. Prema istraživanju Ninamedije, naime, kada se posmatraju samo rezultati u Beogradu, kandidat Vučić bi u drugom izbornom krugu osvojio manje glasova i od Saše Jankovića i od Vuka Jeremića. Ukoliko bi došlo do duela Vučić – Janković, kandidat vlasti dobio bi 46,1, a kandidat opozicije 47,3 posto glasova. U duelu sa Jeremićem, Vučić bi bio poražen sa 48,5 (Jeremićevih) prema njegovih 42,5 posto glasova. Naravno da se rezultati izbora na republičkom nivou ne mogu mehanički preneti na lokalne izbore, ali uzimanje drugih faktora u obzir za naprednjake je još veći problem. Jer, jasno je da Vučić, čak i ako bi bio nosilac liste, ne može biti kandidat SNS za gradonačelnika, a naš sagovornik iz te stranke potvrđuje ono što bi se moglo zaključiti i posmatranjem spolja – naprednjaci nemaju kandidata za funkciju koja se obično tretira kao treća najvažnija u zemlji. I još gore po njih – funkcioner SNS kaže da interni podaci kojima raspolažu pokazuju jasan trend pada rejtinga te stranke u prestonici, od čak deset posto u odnosu na izbore od prošle godine. Zato bi, prema njegovoj proceni, naprednjacima odgovarali izbori čak i pre marta, a koliko se problem mogućeg gubitka vlasti u prestonici shvata ozbiljno govori i podatak da je za 15. septembar već planiran sastanak stratega za pripremu bitke za Beograd. Jer, poraz u prestonici značio bi gubitak kontrole nad ozbiljnim resursima, ali i nad delom medija koji bi brigu za sopstvenu budućnost morali staviti u prvi plan. A bez kontrole medija, jasno je, ovakvoj vlasti opstanak teško da bi bio moguć. Spas od pretećeg poraza u Beogradu, prema rečima funkcionera SNS, trenutno se vidi u potencijalnoj saradnji sa izbornom listom koju bi oformio Dragan Đilas – ali ni našem sagovorniku nije baš najjasnije šta bi bivšeg gradonačelnika moglo motivisati da „uđe u četnike `45“. Ni Spasojević ne vidi spas za naprednjake u takvoj strategiji: „U opozicionom bloku su se pojavili novi igrači koji su relativno jaki, desila se i neka rekonstrukcija Demokratske stranke, tu su i pokret Ne da(vi)mo Beograd i Beli, za koje ne znamo šta će da rade, tako da se sužava prostor za nove ljude, naročito za one koji su prećutali ove izbore“. U svakom slučaju, izbori za Beograd biće u vizuri kada se planiraju sledeći koraci, ali ono što dolazi pre jeste izbor novog premijera. Prema podacima Ninamedije, skoro 40 posto građana nema ideju o tome ko bi to mogao biti, a ime koje se najčešće pominje jeste Ivica Dačić (23,9 posto) a slede gotovo ujednačeni Zorana Mihajović (9,8), Nebojša Stefanović (8,8) i Tomislav Nikolić (8,1). Nikolu Selakovića u ulozi premijera vidi 4,9, Dušana Vujovića tri posto, a Anu Brnabić 1,2 posto ispitanika. Nije da Dačić ne bi voleo da su građani u pravu kad njega najčešće navode kao budućeg premijera, ali se, prema proceni Spasojevića, činjenica da lider socijalista ponovo učestalo javno pominje takvu mogućnost pre može tumačiti kao poziv biračima SPS da podrže Vučića, kako bi ta stranka ojačala svoj položaj funkcijom predsednika vlade. Ovaj sagovornik misli da je mnogo verovatnije da će premijer biti neko od mlađih naprednjaka u koje Vučić ima poverenja, poput u javnosti sve prisutnijeg Nikole Selakovića Čak i ako mu je jasno da nema razloga da se nada novom premijerskom mandatu, Dačić zna da je važno da poziva na podršku Vučiću, zbog koga je sam odustao od predsedničke kandidature. Spasojević, recimo, veruje da će jedna od dimenzija u donošenju budućih odluka biti ponašanje birača SPS i drugih koalicionih partnera SNS na predsedničkim izborima. Ako podrške Vučiću ne bude dovoljno, koalicioni odnosi bi mogli biti uzdrmani, izbor novog premijera otežan, a i sami socijalisti našli bi se pred zadatkom da ozbiljno razmotre dugoročnu strategiju. Nije isključeno da bi i Tomislav Nikolić, nakon što je na prošlonedeljnoj Vučićevoj predizbornoj konvenciji otvoreno progovorio o napadima naprednjaka na njega „u novinama koje plaćaju“ i time potvrdio priče o sukobima u stranci, pokušao, makar i trapavo, da traži neko novo mesto na sceni - umesto savetničkog, odnosno ambasadorskog, gde ga vidi trećina ispitanika Ninamedije, ili života običnog penzionera, kako ocenjuje još jedna trećina. Drugim rečima, postoje brojni razlozi za prognozu da bi jedan od rezultata predstojećih izbora mogli biti „zaljuljani“ odnosi unutar aktuelne vlasti. Ali isto to, bez obzira na svest o pogubnosti aktuelnog stanja totalne koncentracije moći, raširenu po svim polovima opozicione scene, važi i za Vučićeve protivnike – ako su onako uspešno propustili šansu (obavezu?) da se zajedno bore za fer izborne uslove, šta ih sprečava da nakon izbora nastave da se međusobno obračunavaju i svu snagu potroše na bitku za primat u opoziciji, umesto za pripremu sledećeg koraka u borbi za demokratsku Srbiju?