Tajne iz Dubčekove 14

Svi putevi koji su od Predraga Rankovića Peconija, za koga je svojevremeno u Beloj knjizi MUP-a pisalo da je 90-ih godina bio švercer cigareta i naftnih derivata i član „surčinske grupe“, načinili „nespornog“ tranzicionog biznismena vode na jednu adresu - Aleksandra Dubčeka 14. Pogone nekadašnje Industrije obuće Beograd, u istoj ovoj ulici, koja se nekada zvala i Tvornička, 2010. kupila je firma kontroverznog tajkuna, pa su neku godinu kasnije, umesto da sa proizvodnih traka izlaze parovi cipela, u nju počeli da ulaze Parovi, učesnici novog rijaliti formata koji se i danas emituje na televiziji Hepi. I pomenuta TV stanica sa nacionalnom frekvencijom nastanjena je na istoj adresi - Aleksandra Dubčeka 14, i veruje se da i iza nje stoji kapital Predraga Rankovića. Nedavno ranjeni Peconi, ili zbog starleta ili zbog sukoba oko vlasništva nad nekim beogradskim lokalima, spekulišu mediji, važi za onu vrstu novopečenih biznismena čiji se valjana fotografija ili intervju ne mogu naći ni u jednom mediju, iako iza sebe ima privatizacija i osnovanih firmi na kojima bi mu i neki tajkuni iz regiona pozavideli. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog njihovog broja. Veruje se da je famozni „prvi milion“ stekao 90-ih godina prošlog veka trgujući cigaretama i naftnim derivatima, dakle akciznim proizvodima, da bi nakon toga otpočeo i biznis sa kockarnicama. U Beloj knjizi MUP-a iz 2001. pominje se kao deo „surčinskog klana“, čiji je predvodnik bio LJubiša Buha Čume, a poznato je i da je Ranković hapšen u akciji Sablja, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Prema pomenutom policijskom identifikovanju organizovanih klanova, Peconi pripada onima koji su nesumnjivo učestvovali u „transformaciji novca u legalne tokove“, onog stečenog nedozvoljenom trgovinom naftom, naftnim derivatima i cigaretama. „Nelegalno stečeni novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije“, evidentirao je nekada MUP Srbije. Predrag Ranković Peconi investiranje zapravo ubrzava sredinom prošle decenije, tačnije 2005. kada je, uglavnom kupujući akcije na Beogradskoj berzi, stekao udele u mnogim nekadašnjim društvenim preduzećima, koja su privatizovana besplatnom podelom akcija zaposlenima i penzionerima. Ipak, pre nego što se pozabavimo tim privatizacijama i naglim širenjem Rankovićevog legalnog biznisa, valja napomenuti da je još u prvoj polovini 90-ih godina osnovao Invej, matično preduzeće poslovne imperije koju je u međuvremenu izgradio. Iste, 1993. godine, u jeku hiperinflacije, dok su društvena preduzeća propadala, preko bliskih ljudi, osnovao je i Monus, najpre firmu koja se bavila trgovinom robe široke potrošnje na veliko, da bi šest godina kasnije, tačnije u godini kada je Srbija bombardovana, ovo preduzeće preraslo u duvansku kompaniju. Čuvene fast cigarete, brend fabrike Monus, plasirane su na srpsko tržište dve godine kasnije, a domaća javnost najpre će se setiti afere iz 2009. kada je Skupština Srbije usvojila amandman na izmene i dopune Zakona o akcizama, kojim se upravo domaće, preciznije Peconijeve cigarete stavljaju u privilegovan tržišni položaj u odnosu na ostale, mnogo veće proizvođače u Srbiji - Filip Moris, Britiš Ameriken tobako i Japan tobako. U toj medijskoj aferi, koja je naterala tadašnje Ministarstvo finansija na čijem je čelu bila Diana Dragutinović da se postidi zbog usvojenog amandmana na predlog poslanika SPS-a, tada koalicionog partnera Demokratske stranke, saznalo se i za sastanak Peconija i nekih poslanika SPS-a, nekoliko dana pre podnošenja „spornog“ amandmana. Zakon je kasnije povučen, odnosno prepravljen, nakon pretnji ostalih proizvođača cigareta, multinacionalnih kompanija da će zbog neravnopravnog položaja na tržištu svoju proizvodnju u Srbiji smanjiti ili iseliti, ali su iza ove afere ostale polemike i spekulacije medija da li je Predrag Ranković Peconi čovek blizak samo SPS-u, pošto ga taj glas bije još iz 90-ih, ili je u međuvremenu stekao političke partnere i u drugim postoktobarskim srpskim vlastima. Osim hapšenja u Sablji, protiv Peconija je 2004. podignuta i optužnica za utaju 2,6 miliona dinara poreza firme Monus, ali je zbog zastarelosti ta optužnica 2012. povučena. Monus, jedna od firmi Peconijeve imperije, bila je tokom 2015. godine i na spisku najvećih poreskih dužnika koji vodi Poreska uprava Srbije, ali je tada označeno da je ovo preduzeće zatražilo reprogram duga od 2,5 milijardi dinara. Svojevremeno je antikorupcijski sajt Pištaljka objavio i kako je fabrika cigareta Monus tokom 2009, 2010. i 2011. godine dobila od države povoljne kredite, ali da dokumentacija o tome predstavlja poslovnu tajnu u skladu sa odlukom koju je donela Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Srbije. Naime, prema saznanjima Pištaljke, Monus je za podršku izvozu u Rumuniju, novembra 2009. godine dobio 500.000 evra, zatim isto toliko novca i naredne godine, da bi na kraju za izvoz u Grčku 2011. dobio dodatnih 100.000 evra, što znači da ga je država kreditirala sa 1,1 milion evra. Istine radi, potrebno je reći i da se kao vlasnik Monusa navodi firma Tobako impuls, čiji vlasnik je Dejan Stanković, ali su mnogi uvereni da se i iza te kompanije zapravo krije Rankovićev kapital. Uostalom, i Monus d.o.o, baš kao i većina Peconijevih firmi registrovana je na istoj adresi. Cinici bi rekli da je malo pažljivijim gledaocima Parova najlakše da shvate šta se sve od nekadašnjih državnih, to jest društvenih preduzeća, sada nalazi u sastavu Peconijeve poslovne imperije, jer se gotovo sve ona navode kao glavni i jedini sponzori tog rijalitija. Većinu tih firmi Ranković je na ovaj ili onaj način, a najčešće kupovinom akcija na berzi, preuzeo tokom 2005. i sve su, manje-više, danas zavisna preduzeća u njegovoj matičnoj firmi Invej, zatvorenom akcionarskom društvu, čije je sedište takođe u Aleksandra Dubčeka 14. Ranković je preko Inveja stekao te iste godine akcije u vrbaskoj fabrici ulja Vital, kruševačkom Rubinu, hemijskoj industriji Albus iz Novog Sada, „Milanu Blagojeviću“ iz Smedereva, poznatom po proizvodnji šporeta smederevac, u Rataru, Pekarskoj industriji i Luci Dunav u Pančevu, a od Jovice Stefanovića Ninija, koji je u međuvremenu upropastio Jugoremediju, preuzeo je i fabriku slatkiša Medela iz Vrbasa. Gotovo sva ova preduzeća svojinski su transformisana pred kraj 90-ih i početkom 2000-ih, po starom zakonu, besplatnom podelom akcija zaposlenima i penzionerima. Oni su, dakle, u svim tim preduzećima bili većinski vlasnici, ili su zajedno posedovali najveći paket akcija, koje je Peconijev Invej kupovao na berzi malo-pomalo, stičući većinski udeo. I smanjujući broj radnika, čim bi postao novi vlasnik. Na stotine radnika firme „Milan Blagojević“ Smederevo, čije je akcije Invej kupovao pre gotovo 12 godina, kasnije su tužili poslodavca zbog nezakonito uručenog otkaza. Neki su već dobili pravosnažne presude, a neki još uvek vode sudski spor. Pisalo se da je uljaru Sunce iz Sombora, kupio 2007. od Delte Miroslava Miškovića, ali se ona danas, baš kao i vrbaski Vital, uglavnom nudi zakupcima, koji se, tvrde poznavaoci prilika, menjaju „brzinom kojom se menjaju i čarape“. Poznato je da su Vrbašani 2009. protestovali ispred zgrade opštine zbog lošeg odnosa poslodavaca koji su privatizovali fabrike u tom gradu prema radnicima, ali i zbog otkaza u Vitalu, nakon što je fabriku preuzeo Ranković. Ostaće upamćeno i kako je Peconi nameravao da radnike uljare Sunce iz Sombora svaki dan šalje na posao u Vrbas, pa je zbog toga morao da reaguje i tada resorni ministar Rasim LJajić. Prema tvrdnjama bivšeg direktora Vitala, novi vlasnik - Invej nije ulagao pare u vrbasku uljaru, nego je umesto toga založio imovinu tog preduzeća da bi od banaka uzimao kredite i njima finansirao ostale privatizacije i svoje biznise. Istraživanje koje je CINS radio o kruševačkom Rubinu, još jednom Peconijevom preduzeću, ukazuje da je od samog početka bilo jasno da novi vlasnik ne namerava da investira dogovoreni novac, već je umesto toga Invej koristio imovinu Rubina kao zalogu za kredite kojima su finansirane druge firme Rankovićeve imperije. Zapisnici Agencije za privatizaciju, koje je CINS pregledao, potvrđuju da je, osim što je kreditima koje je uzimao Rubin finansirao i potrebne investicije i druga Peconijeva preduzeća, Invej izdavao i Rubinove menice za ugovore o jemstvu za potrebe njegovih zavisnih preduzeća. Kontrolori Agencije su 2008. otkrili još veći odliv sredstava sa računa Rubina prema kompaniji Invej, i to kroz ugovore o zajmovima, pa je novac od kredita odlazio na račun Inveja, a teret otplate kredita ostajao na računima Rubina. I pored tih mahinacija i propusta Agencije za privatizaciju koja nije pravovremeno reagovala, upućeni tvrde da je Rubin i dalje jedno od najuspešnijih Peconijevih preduzeća, među onim malobrojnim koji ovom biznismenu donose profit, pošto se na sajtu Beogradske berze može videti da na većini njegovih firmi postoji založno pravo prvog ili drugog stepena. Rubin, inače, nije u vlasništvu samog Inveja, već povezanog preduzeća Invej in, osnovanog u Beogradu tokom 2015, očigledno za potrebe preuzimanja preduzeća. Invej in, prema podacima Agencije za privredne registre, spada u grupu preduzeća sa nula zaposlenih, a osim što je vlasnik Rubina iz Kruševca, posredno su u njegovom vlasništvu i Pekarska industrija Pančevo i Medela iz Vrbasa, jer je kruševački Rubin većinski vlasnik akcija ova dva preduzeća. Prema dokumentu Komisije za zaštitu konkurencije iz marta prošle godine, beogradska firma Biznis suport kompani, čiji je jedini vlasnik Dušan Bjelopetrović, zatražila je saglasnost za preuzimanje Inveja in, a samim tim i preduzeća koja su u njegovom posrednom i neposrednom vlasništvu - Rubina, Medele i Pekarske industrije Pančevo. Takvo preuzimanje je odobreno, ali da li je do toga i došlo, teško je utvrditi, jer se iz najnovijih izveštaja, koje je Rubin obavezan da dostavlja Beogradskoj berzi, na kojoj se trguje njegovim akcijama, može videti da je Rubin i dalje pravno lice povezano sa kompanijom Invej a.d. I kada smo već kod povezanih firmi i prodaja, mediji su svojevremeno objavili da je nešto više od 86 odsto akcija Luke Dunav Pančevo, nekada označavane kao deo Peconijeve poslovne mreže, 2014. prodato beogradskoj firmi sa tri zaposlena i nepostojećim biznisom i prometom - DM-Grain Corn i to za 10 miliona evra. Odmah se probudila i sumnja da se iza ove transakcije krije nekakvo zamešetaljstvo, jer otkud fiktivnom preduzeću, osnovanom malo pre toga, bez prometa i sa malim osnivačkim ulogom, novac da kupi većinski paket Luke Dunav i iskaže nameru da otkupi i ostatak akcija. Pretragom na APR-u može se ustanoviti da iza te firme stoji upravo preduzeće Biznis suport kompani Dušana Bjelopetrovića, što bi, po nekim mišljenjima, mogao da bude deo scenarija da se samo „prepakuje“ vlasništvo nad Lukom Pančevo, za koju je Peconijev Invej svojevremeno dobijao na desetine miliona evra od Arapa i drugih zainteresovanih investitora. U tom slučaju ranjeni kontroverzni biznismen je u stvari i dalje njen stvarni vlasnik. Uostalom, on je na isti način i stekao akcije Luke. Naime, inostrani fond Midlend risorsiz osnovao je 2007. firmu Siti port sa namerom da akcije pančevačke Luke i ugostiteljskog preduzeća Stari grad unese kao nenovčani kapital u to preduzeće, koje će potom postati deo Invej grupe. Preuzimanjem Siti porta od strane Inveja, Peconijeva firma postala je vlasnik akcija i Luke i Starog grada. Prema konsolidovanom finansijskom izveštaju Inveja, ova kompanija je tokom 2015. prodala udele u Siti portu, pa bi se moglo zaključiti da su time i svi lokali u Skadarliji, lanac kafića Butik, kao i hotel i restoran Kasina na Terazijama, koji posluju pod okriljem ugostiteljskog preduzeća Stari grad, čiji vlasnik je firma Siti port, u stvari promenili gazdu. Sa druge strane, na sajtu APR-a stoji da je Siti port registrovan na adresi Aleksandra Dubčeka 14, a kao vlasnik firme navodi se preduzeće Eureka Bar Aleksandra Kajmakovića, nekada direktora Peconijevih preduzeća. I da sve bude još zamršenije, i u finansijskom izveštaju Starog grada navodi se da je to ugostiteljsko preduzeće povezano sa Rankovićevom imperijom, a na internet adresi Starog grada i danas piše da je od 2007. on „deo Invej holdinga“. Slično tome, među najvećim akcionarima uljare Sunce, uz Invej i Monus distribuciju, koji drže 20,6 i 21,29 odsto akcija je i Cesun agro d.o.o. sa, kakva slučajnost, apsolutno istim udelom kao i Monus (21,9 odsto). Još jedna slučajnost je da je i vlasnik firme Cesun Agro preduzeće MD invest, registrovano na poznatoj adresi - Aleksandra Dubčeka 14. Ali, upravo to preuzimanje i prepakivanje na ime poslovno bliskih osoba i jeste odlika poslovanja Predraga Rankovića, biznismena koga je poljski Vprost 2009. svrstao među 100 najbogatijih Evropljana, procenjujući njegovo bogatstvo na 700 miliona dolara. Kao i većina imperija domaćih tajkuna opšte prakse, kako su ga svojevremeno krstili bivši rukovodioci i radnici fabrika koje je kupovao, a potom uglavnom i upropaštavao, i Peconijev Invej danas je na staklenim nogama i sa pozamašnim dugovanjima bankama, od kojih u poslednje vreme otkupljuje sopstvene dugove. NJegovo matično preduzeće, prema podacima iz finansijskih izveštaja za 2015, ukupno zapošljava nešto više od 1.500 radnika i ostvarilo je prihode od 11,4 milijarde dinara, odnosno nešto manje od 100 miliona evra. Zanimljivo je da Invej istu godinu završio sa dobiti od 542 miliona dinara, dok je godinu pre toga imao gubitak od čak osam milijardi dinara, verovatno kao posledicu vraćanja nekih nagomilanih dugova poreznicima, državi i bankama. A još zanimljivije je što prilikom izveštavanja o prošlonedeljnom ranjavanju ovog nekadašnjeg švercera, a kasnije tranzicionog mešetara, mediji pre nazivaju vlasnikom televizije Hepi i firme Invej nego kontroverznim biznismenom. Možda je ovakav ugled u medijima stekao zahvaljujući jakim političkim vezama koje gaji već duže od dve decenije, a možda i zbog činjenice da osim poreskih dugova, hapšenja u Sablji, zastarele tužbe za utaju poreza i navoda u Beloj knjizi MUP-a da je deo „surčinskog klana“, i nema nekih drugih sumnjivih rabota. Dalo bi se reći - uspešan poslovni čovek.