Ambasadori loše volje

Američki ambasador u Malaviju u vreme dok sam tamo radio kao diplomata je, u obraćanju prilikom otvaranja jedne škole, sugerisao kako bi predsednik Malavija trebalo da troši više novca na škole a manje na raskošne zabave u svojoj zvaničnoj rezidenciji. Sledećeg dana ambasador je pozvan u ministarstvo spoljnih poslova gde mu je saopšteno da je proglašen za persona non grata i da ima nedelju dana da napusti zemlju. U diplomatskoj zajednici je za našeg američkog kolegu na profesionalnom nivou bilo malo ili nimalo razumevanja. To je bilo pre 40 godina. Svi mi smo, kao diplomate, znali pravila onako kako su formulisana u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. Član 41 te konvencije propisuje da diplomate imaju „obavezu da se ne mešaju u unutrašnje stvari zemlje domaćina“. Ali smo znali i da u diplomatiji nisu bitne samo pravne konvencije, već i poštovanje. Nedavno je visoka predstavnica Evropske unije Federika Mogerini od Sjedinjenih Država zatražila da se „ne mešaju“ u evropsku politiku. Mogerinijeva je to rekla drugog dana svoje zvanične posete Vašingtonu, prve nakon što je Donald Tramp izabran za predsednika. „Mi se ne mešamo u američku politiku (...) i Evropljani očekuju da se Amerika ne meša u evropsku politiku“, prenela je njene reči agencija AFP. NJen komentar usledio je nakon što je američki predsednik u više navrata hvalio bregzit, ocenjujući da je to „sjajna stvar“ i da je Velika Britanija bila „pametna“ što je izglasala izlazak iz EU. Nažalost, Mogerinijeva je izgubila dobar deo svog kredibiliteta primenjujući dvostruke standarde na većinu elemenata EU diplomatije, i nije prošlo neprimećeno da je svojevremeno propustila da reaguje kad se tadašnji predsednik Barak Obama direktno umešao u referendumsku kampanju zalažući se za ostanak Britanije u EU, i istovremeno uputio pretnju da će se Britanija naći „na kraju reda“ za sklapanje bilo kakvog trgovinskog sporazuma sa SAD. Kao i u drugim pregovorima u koje je bila uključena, Mogerinijeva se i ovde rukovodila smernicama eksperata iz sektora „javne diplomatije“ koji ne smatraju da je potrebno uspostaviti konzistentne standarde kada je cilj jednostavno plasirati „poruku za danas“. U svom inauguracionom govoru Tramp je obećao da će SAD prestati da svet oblikuju po američkoj viziji. Uzdah olakšanja sa svih strana su, siguran sam, zabeležili vetrokazi širom sveta, ali su prigovori na mešanje američkih ambasada u unutrašnje poslove Albanije, Bugarske, Pakistana i Filipina nastavili da se pojavljuju u svetskim medijima. Mešanje u unutrašnje poslove savezničkih zemalja je loše za SAD. Politički aktivizam unutar Stejt departmenta je već dovoljno loša stvar, ali kad se protegne i na američke ambasade to često može da se negativno odrazi na dobro vođenje američke spoljne politike. Trebalo bi da posao diplomata bude zastupanje nacionalnih interesa, a ne uskih političkih interesa jedne političke partije ili nevladine organizacije. U skorije vreme je i Rusija ušla u bitku na polju javne diplomatije saopštenjima koja su - uključujući i ona ruskog ambasadora u Londonu - bila sirova i potpuno nediplomatska. Na Balkanu su javni istupi ambasadora od devedesetih godina naovamo odražavali njihovo izrazito pokroviteljsko viđenje uloge diplomatskih predstavnika, te njihovih privilegija i obaveza. Kada su konflikti okončani pažnja vodećih ambasadora je, čini se, fokusirana na didaktičku javnu diplomatiju čiji je cilj da se zemlji domaćinu javno dele lekcije. Ignorišući stotinama godina staru reputaciju diplomatije u ovom regionu, na svaku transgresiju bi se u roku od sat vremena reagovalo oglašavanjem ambasadora neke zapadne zemlje koji bi upozoravao na moguće teške posledice i ukazivao da se zemlja domaćin još jednom pokazala nedoraslom da sedi za stolom u Briselu ili negde drugde. Na kraju krajeva, Bosna je na staranje ostavljena stranom gubernatoru, kao u tursko vreme, da nadzire institucionalizovane etničke manipulacije koje odlikuju Dejtonski sporazum. I drugde su ambasadori krajnje prirodno prihvatili istu takvu kolonijalnu ulogu. I eto nas u 2017. Vaše ekselencije, vreme je da malo odstupite. Kao diplomata sam uvek preferirao tradicionalistiko viđenje da ispravno vođenje diplomatije podrazumeva da diplomate pre svega komuniciraju jedni s drugima i sa zvaničnicima zemlje domaćina, a ne sa domaćom javnošću. Ambasadori su gosti vlada zemalja domaćina. Dobar gost ne napušta svečanu večeru i ne komentariše u javnosti šta sve na jelovniku nije bilo dobro. Sve je u dobrim manirima.