Gitarske integracije

Festival Gitar art ove godine nije odustao od programske politike koja podrazumeva dve linije – klasičnu gitaru i afirmaciju gitare na najširem planu, sada i formalno udružene festivalskim sloganom, Integracije. Uključivanja popularnih žanrova, odnosno, različitih instrumenata koji pripadaju gitarskoj porodici, po običaju, najprivlačniji su za publiku. Kao proverene strategije figuriraju koncerti flamenka; na osamnaestom izdanju festivala to je nastup sastava Ultra High Flamenco (mada njihova stilska usmerenja nadrastaju osnovne okvire ove muzičke tradicije). Bojan Ivanovski Jobby predstavio je projekat A Whole New World, pokušaj konkretizovanja ideje o rok gitari kao potencijalnom ishodištu divergentnih epoha i vrsta. Atrakcija Gitar arta je Tomi Emanuel, unikatna umetnička pojava (ne samo) u svetu svog instrumenta. Pet godina posle prvog koncerta u Beogradu, Jorgos Jorgopulos je ponovo učesnik Gitar arta, sada kao vođa kvarteta. NJegov (pretežno autorski) program naslovljen je Buzuki 21. veka i upućuje na nove kontekste grčkog tradicionalnog instrumenta. Jorgopulos istražuje u cilju ekstenzije prostora u kome buzuki funkcioniše; virtuozno se kreće kroz različite muzičke obrasce. Koncerti klasične gitare čine okosnicu festivala. Roberto Ausel okrenut je delima latinoameričkih autora, pri čemu je uočljiv afinitet prema stvaralaštvu savremenika (Brauer, Moskardini). Ovaj pomalo introvertni umetnik najsugestivniji je bio u Pjacolinom Koncertu za bandoneon i gitaru - zajedno sa Aleksandrom Nikolićem i budimpeštanskim kamernim orkestrom Anima Musicae. Gitar art nalazi način da okupi sve učesnike festivala – pod okriljem World Guitar Orchestra i Tomasa Ofermana (nekoliko desetina mladih izvođača pristiglih sa različitih krajeva Evrope i SAD). Veliki događaj jeste prisustvo italijanskog kompozitora i gitariste Karla Domenikonija. Prezentovao je segmente svog ciklusa Sedam tokata za gitaru solo (2014), provokativnu partituru gde barokna odrednica data u naslovu stoji u slobodnom asocijativnom odnosu sa onim što čujemo: postupci savremene muzike koja, opet, (treba da) referira na arhaične akustičke slojeve, jer „tokata znači da se nešto dodiruje, a to je mnogo starije i od muzike same“, podvlači autor. Ideja Integracija opredmećena je najpre u resitalima, a zatim i u zajedničkom muziciranju šestorice gitarista mlađe generacije poniklih u republikama nekadašnje Jugoslavije (Sanel Redžić, Nemanja Ostojić, Darko Bageski, Srđan Bulat, Radoš Malidžan, Mak Grgić). Srđan Bulat ostvaruje besprekorne interpretacije (naročito Stjepana Šuleka i Kristine Arakelijan); pristup instrumentu je delikatan, nije velikog zvuka, ali okupira slušaočevu pažnju. Nemanja Ostojić, bez obzira na uzbuđenje uzrokovano povratkom u rodni grad posle dužeg odsustva (predavač je na Univerzitetu u Indijanapolisu i na koledžu Frenklin/Indijana), demonstrirao je vrhunske izvođačke domete; „ekološki“ komadi iz Especès perdues koje je američki kompozitor Aron Travers posvetio Ostojiću lepo su osveženje gitarskog repertoara. Završne večeri festivala svi oni našli su se udruženi u Domenikonijevoj partituri Bel Grado, slobodno razvijenoj fantaziji za šest gitara, sa virtuoznim solističkim improvizacionim istupanjima za svakog od interpretatora, definisanoj folklorom jugoistočnog Balkana. Reč je o svetskoj premijeri ovog dela upriličenoj – simbolično – na šezdesetu godišnjicu potpisivanja Rimskog sporazuma i postavljanje temelja Evropske unije, čime ove Gitarske integracije dobijaju novi smisao.