Nezadovoljstvo čisto kao suza

Kad se mnogo stegne, hoće i da pukne – poznatu istinu još jednom je dokazao masovni odgovor vrlo mladih i izrazito ljutih ljudi na tvrdnju o „kao suza čistoj“ izbornoj pobedi Aleksandra Vučića. Posle poziva nepoznate „grupe nezadovoljnih građana“ na višednevni „protest protiv diktature 2017“, za mnoge iznenada, u ponedeljak uveče na ulice Beograda, Novog Sada i Niša izlio se bes mladih koji ne vide svoju budućnost u zemlji okovanoj lažima. I dok su tek izrasli građani Srbije četiri sata brzim hodom špartali po centru Beograda, širio se spisak gradova spremnih da se, od narednog dana, pridruže „događanju omladine“. U utorak pre podne, kada je nastajao ovaj NIN, nije se moglo znati u kom pravcu će se pobuna mladosti razvijati, kao što nije bilo poznato da li neka od postojećih političkih organizacija ipak stoji iza „organizacije spontanosti“. Na fejsbuk-stranici sa koje je poziv na proteste upućen, video se silni trud mladih da se distanciraju od stranaka i zaštite od provokacija koje su uveliko počele. I naročito, da se ograde od „rušenja srpskog Zida plača“ (platna sa fotografijama poginulih na Kosovu) koje su, iako se ne zna ko je počinilac, režimski mediji iskoristili kao oružje za pucanje u mladost koja se osmelila na pobunu. Eventualna pozadina protesta u utorak nije bila poznata ni Cvijetinu Milivojeviću, direktoru agencije Pragma, ali je poruka koju je on pročitao posle prvog skupa bila da je pobuna upućena ne samo protiv Vučića, nego i protiv opozicionih kandidata koji su učestvovali u izborima i dali im legitimitet. Nešto u smislu - „ako vi ne znate, dajte da mi mladi pokušamo“. Jer, uveren je Milivojević, izbori održani u nedelju „najneregularniji su od 1990. do danas, računajući i prve izbore pod Slobodanom Miloševićem“. NJegov spisak argumenata za tu tvrdnju dugačak je, i razmatran je u prethodnim brojevima NIN-a – od medijskog pokrivanja kampanje (92 posto ukupnog vremena za Vučića, osam posto za sve opozicionare zajedno), preko nefunkcionisanja regulatornih tela (REM, Agencija za borbu protiv korupcije), neviđenog mešanja stranih sila u izbore (podrške vlasti iz Nemačke, Rusije i Kine u poslednje dve nedelje kampanje) do nesređenih biračkih spiskova... Pritiske i ucenjivanja birača da i ne pominjemo. Sasvim profesorski, Đorđe Pavićević sa Fakulteta političkih nauka podseća na lekciju koja kaže da je za nestabilnost dovoljno postojanje desetak posto besnih ljudi, zbog čega je moguće da će i u četvrtak, kad NIN bude na kioscima, dometi postizbornih protesta i dalje biti nepoznati. Ono što je, međutim, jasno jeste da se predsednički izbori ipak nisu završili Vučićevom slavodobitnom tvrdnjom o „kao suza čistoj pobedi“ u prvom izbornom krugu nakon koje bi sledio ničim neremećen višegodišnji period stabilne naprednjačke vladavine. Naprotiv – nedeljni izbori, čiji konačni rezultati u utorak još nisu bili poznati, predstavljaju početak perioda ozbiljnog političkog ubrzavanja i komešanja na političkoj sceni – što, naravno, ne isključuje dodatnu „putinizaciju“ zemlje, odnosno stezanje demokratskih sloboda od strane novim mandatom ojačanog moćnog čoveka Srbije. Uostalom, čvrstoruki Turčin Tajip Erdogan je, radujući se pozivu na Vučićevu inauguraciju, već ukazao na neke sličnosti sa novim srpskim predsedničkim kolegom... Ali, porasle su šanse da beogradski izbori budu održani i pre zakonskog roka (mart sledeće godine) kao i da, paralelno sa njima, budu zakazani i novi parlamentarni izbori. Drugim rečima, osim Vučića, koji je već pet godina u neprekidnoj kampanji, i opozicija će morati odmah da počne sa pripremama za sledeći okršaj. I jedni i drugi dobili su važne lekcije na tek okončanim izborima, ali od srednjoškolaca i studenata na koje su se revolveraški mediji onako besramno ostrvili. U tom kontekstu, važna je činjenica da je, iako je osvojio oko 430.000 glasova više nego svi njegovi rivali zajedno, čime se sam pohvalio, Vučić prećutao da je u nedelju dobio bar 250.000 glasova manje nego što su, pre samo godinu dana, na parlamentarnim izborima nakupile stranke koje su sada stajale iza njega. Naprednjačka lista tada je imala 1.823.147, socijalisti 413.770, SVM 56.620 a lista Muamera Zukorlića 32.526 glasova - ukupno 2.326.063. Poslednji zvaničan podatak objavljen pre odlaska NIN-a u štampu bio je da je, na osnovu 95,29 posto obrađenog biračkog tela, Vučić dobio 1.925.695 (55,04 posto) glasova, što znači da je onom grubom računicom dobijenom u opozicionim štabovima možda i potcenjen Vučićev „minus“ - odnosno, za nepunih godinu dana, moćni čovek Srbije zabeležio je pad možda i veći od 250.000 (mada ipak nešto manji od 400.000 koji su prvobitno pominjani u delu javnosti). Pavićevićev odgovor na pitanje šta se promenilo posle izbora, ipak, ne svodi se na cifre: važan efekat, po njegovom mišljenju, jeste šansa opozicije da se konsoliduje na nivou koji nije tako marginalan kao što je bio do sada. I drugo - povećana je polarizacija time što je mnogo ljudi „progovorilo“, pa je smanjen strah koji je dugo paralisao javnu scenu. „Nema nazad za mnoge koji su sada istupili“, kaže Pavićević . Na posledice izbora Milivojević gleda iz drugog ugla, što takođe može biti važna lekcija. On, naime, ukazuje da je Vučić akumulirao više funkcija nego što su to ikada uradili Josip Broz Tito i Slobodan Milošević – trenutno je izabrani predsednik Srbije, premijer koji nije u ostavci, vrhovni komandant, predsednik najjače vladajuće stranke (i nema nameru da na to mesto podnese ostavku, iako je Tomislava Nikolića ubedio da to uradi) i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. „On sada može da uradi šta hoće, nema osuda ni sa Zapada, ni sa Istoka“, kaže Milivojević odgovarajući na pitanje koji bi mogli biti Vučićevi sledeći potezi. Drugim rečima, „Vučić sada može sebi da postavi ciljeve za Ginisa ili Riplija... ili da proba da napokon pobedi u Čajetini“. Tu bi se, već, moglo govoriti o saglasnosti naših sagovornika: „Sve se ljulja, otvoreno je puno opcija i niko nije siguran šta će da prevlada“, reći će Pavićević, a iskustvo podseća da Vučić opcije koje su mu na stolu razmatra do poslednjeg trenutka, a voli da iznenadi čak i sopstvene saradnike. Jedan od prvih poteza koji slede jeste izbor novog lica za ulogu premijera. Pavićević ne bi sasvim odbacio mogućnost da čast, ipak, pripadne Ivici Dačiću – pod uslovom da slede brzi parlamentarni izbori. Ipak, bez konačnih izbornih rezultata po opštinama, teško je iole pouzdano proceniti da li su za onaj minus u Vučićevim izbornim rezultatima zaslužni socijalisti, ili je otkazivanje poslušnosti počelo da zahvata i druge stranke iz vladajućeg paketa, uključujući glasače SNS. Pa je zato teško potpuno podržati tezu da je, izbornim podbacivanjem, Dačić ukinuo šansu da postane premijer – doduše, samo kao prelazno rešenje, ako je strategija da se Vlada brzo ruši i ide na nove izbore. Milivojević, s druge strane, kao novog premijera vidi nekog iz redova samih naprednjaka, jer je „stranku koja već ima pola miliona članova potrebno makar simbolično namiriti“. Ko god da bude „izvučen“, neka se spremi za brzo ocenjivanje – i ovaj sagovornik veruje u vrlo skore parlamentarne izbore i procenjuje da bi Vučić mogao inicirati novo „podvlačenje crte“ za pola godine. Možda baš taman da se parlamentarnim izborima ojačaju naprednjačke stranke u Beogradu, gde je, sudeći prema nedeljnim rezultatima, osipanje podrške najozbiljnije. I gde bi se, ako uspešno savlada upravo dobijene lekcije, opozicija mogla pojaviti restrukturisana i bolje usaglašena sa stvarnošću. Na jedan aspekt te stvarnosti ukazuje Milivojević, podsećanjem da naprednjaci imaju disciplinovano biračko telo, ali da, s druge strane, „ne postoji kritična masa negativne energije kontrolisane iz jednog ili dva centra, već je ona rasuta“. Svakako da će najzanimljivije biti ponašanje Saše Jankovića, koga pozicija drugoplasiranog na predsedničkim izborima (571.189, odnosno 16,33 posto glasova, prema istim, nepotpunim rezultatima RIK-a) čini makar trenutnim liderom opozicije, ali i glavnom metom napada i različitih pokušaja „rasklapanja“. Janković nije otkrio svoje buduće namere, ali njegovo prvo postizborno obećanje – „vratićemo institucije u Srbiju, vratićemo dostojanstvo građanima“ - potvrđuje procene da je predsednička kandidatura bila samo početak njegovog političkog angažmana. A on ne mora biti isključivo stranački – Pavićević očekuje da će se Janković u narednom periodu pojaviti kao objedinjujući faktor za širu koaliciju, u kojoj bi, osim DS, koji ga je sada podržao, mogli biti različiti pokreti, poput Ne da(vi)mo Beograd, a preko njega kao poveznice, čak i LJubiša Preletačević Beli, trećeplasirani na nedeljnim izborima, sa osvojenih 329.895, odnosno 9,43 posto glasova (prema nepotpunim podacima) . Jasno je, naravno, da Beli te glasove „ne nosi u džepu“ i ne može ih tek tako preručiti na neki drugi konto, kao što je jasno da proces dogovora faktora sa različitim ličnim interesima nije nimalo lak – naročito kod raspodele mesta na potencijalnoj zajedničkoj listi. Najteži deo u kapitalizovanju Jankovićevog rezultata sa predsedničkih izbora mogao bi biti odnos sa DS, koji ima potrebu da sačuva svoj identitet, pa mu, kaže ovaj profesor, odgovara da „Janković ostane nadstranački ili vanstranački, ali da prikuplja podršku“. Za drugoplasiranog na predsedničkim izborima bi, prema mišljenju Milivojevića, najgora opcija bila da uđe u DS, pa makar i kao njegov novi lider. On očekuje da će se bivši ombudsman upustiti u formiranje neke nove organizacije, koja ne mora biti stranka i da će se pozicionirati u prostoru umerenog levog centra. Ovaj sagovornik u toj priči ne očekuje Belog, koga vidi kao „projekat koga je protežirao Vučić“ i ističe da, uprkos najavama, pojava kandidata iz Mladenovca nije povećala izlaznost, a time i šanse za ulazak u drugi izborni krug (ovogodišnjih 54,59 posto čak je manje od prošlogodišnjih 56,07 posto biračkog tela). Uprkos izbornom „fijasku u odnosu na budžet i kampanju“ (osvojenih 197.585 odnosno 5,65 odsto glasova) četvrtoplasirani Vuk Jeremić ima šanse da svoje mesto nađe u prostoru umerenog desnog centra, koje je nekada zauzimao DSS, veruje Milivojević. On očekuje da bi povratnik iz NJujorka mogao formirati stranku u kojoj bi bili ljudi koji su ga u kampanji već podržali (Sanda Rašković Ivić, Dijana Vukomanović,Đorđe Vukadinović, Dušan Petrović) a može da zamisli i koaliciju sa Dverima i DSS-om („koji nisu potvrdili očekivani rejting na predsedničkim izborima, ali su pokazali hrabrost da se kandiduju“). I Pavićević veruje da će Jeremić, „koji je ozbiljno podbacio“, praviti novu stranku. „I za njega i za Jankovića izazov je da omoguće da ljudi koji su učestvovali u predsedničkoj kampanji ne budu samo fasada i ne posluže samo da se slikaju i progovore neku reč, nego da učestvuju u političkom životu na organizovan način“, kaže ovaj profesor, koji, uz konfuzno političko profilisanje, u Jeremićeve greške ubraja i fokusiranje na drugi izborni krug, što za birače nije jasna i dovoljna motivacija. On kaže da je pogrešna procena da najviše mesta ima na desnom političkom polu, gde su se gurali i Jeremić i Boško Obradović i Vojislav Šešelj, iako je tu SNS dominantan. Dok, s druge strane, nije postojao nijedan „levi“ kandidat. U ozbiljnom problemu je pokret Dosta je bilo, čiji lider Saša Radulović u nedelju nije uspeo da dobaci ni do 1,5 posto, kaže Pavićević, ali ipak ne veruje da je to „izgubljena priča“. Milivojevićevim rečima rečeno: „Pokazao je političku nezrelost bez potrebe se upuštajući u avanturu iz koje je izašao slabiji i čak izgubio tri poslanika. Ali neće se povući.“ Za razliku od Radulovića i Obradovića, sagovornici NIN-a slažu se da je, posle predsedničkih izbora, Vojislav Šešelj zreo za političku penziju, ili da je bar, kao što kaže Milivojević, počeo kraj njegove lične karijere. To, naravno, ne znači i siguran kraj desnog ekstremizma – ako ne kroz SRS, u kome, veruje ovaj sagovornik, ima ljudi koji bi mogli preuzeti stranku, a ono kroz neku drugu organizaciju. Da to biračko telo nije malo, slaže se i Pavićević koji je, međutim, skeptičan po pitanju opstanka SRS bez Šešelja u ulozi lidera. Predsednička trka rezultirala je i pojavom jedne nove snage, a nju oličava Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, koji je, sa nešto ispod 1,2 osvojenih glasova u celoj Srbiji, ali zato prvim mestom u Čajetini (preko 60 posto pri izlaznosti od 70 posto) i drugim u Užicu i Kosjeriću, pripremio teren za formiranje nove partije („Za zdravu Srbiju“). Nova partija iz Zapadne Srbije bi, veruje Milivojević, sa drugim regionalnim snagama (Aleksandar Šapić - Novi Beograd, Vladan Vasić - Pirot) mogla oformiti interesnu koaliciju i glatko preći cenzus na sledećim parlamentarnim izborima. Za nekog drugog bi, međutim, taj prag mogao biti previsok, pa Milivojević prognozira da se Ivica Dačić i njegovi socijalisti – a o njima je reč – na tim izborima neće opirati eventualnoj nameri Vučića da ih „utera“ na zajedničku listu. Jer, između neizvesne borbe za očuvanje stranačkog identiteta, prilično ulupanog poslednjim potezima i dobijanja kakve-takve vlasti (u paketu sa novim poniženjima) izvesno je da će se socijalisti opredeliti za – vlast. Tačnije, za ozbiljniju šansu da je ponovo dobiju.