Šamar zdravom razumu

Na javnom servisu „svih građana“, u udarnom Dnevniku 2, Aleksandar Vučić je u periodu od 9. do 29. marta govorio 2.374 sekunde, što je skoro 10 puta duže od drugoplasiranog Saše Jankovića sa 285 sekundi. Iako još uvek važeći zakoni ove zemlje kažu da svi kandidati moraju imati obezbeđen jednak medijski pristup, a da je REM telo koje bi to trebalo da kontroliše, nekako se omaklo da baš i nije tako. Ne samo da su njegovi članovi obavestili javnost da im nije do kontrole, već su ozbiljno bili zauzeti daleko važnijim problemom koji se preklopio sa nekakvim predsedničkim izborima – skandaloznom odlukom da kablovski operater SSB postavi na prvo mesto u numeraciji kanala televiziju N1 umesto RTS. Ili, kako je to objasnila Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: „Sasvim je logično da javni servis i javni interes budu ispred bilo kog privatnog, uključujući tu i privatne televizije, pogotovu one koje nisu ni registrovane u Srbiji, već u Luksemburgu“. Iako je prema podacima Novosadske novinarske škole predsednički kandidat SNS-a dobio prednost na dva javna servisa (RTS i Pink) svojstvenu samo demokratijama poput Severne Koreje, a balans je jedino uspela da zadrži N1, za REM je to bio ništavan podatak. A za Oliveru Zekić i više od toga, čak povod da napadne NUNS, drsko nezainteresovan za problem favorizovanja N1 kod privatnog operatera (građani biraju da li ga žele i građani ga iz svog džepa plaćaju ako ga žele) jer su „odlučili da napuste svaki paragraf novinarskog kodeksa, pogazili i svoje i dostojanstvo cele profesije, pljunuli na novinarsko ime“ i možda dobili „sendvič iz Luksemburga“. Dakle, NUNS-u možda sendvič, a građanima regulatorno telo koje se zalaže za „logičnu numeraciju“ po kojoj što više favorizuješ Vučića to ti bolje mesto pripada u medijskoj sferi. A samim tim postaješ „profesionalan“ i „odan kodeksu“!? Da se ne lažemo, mediji su u velikoj meri i te kako slušali ovo uputstvo. „Ako bi televizijske sekunde bile isto što i glasovi na izborima, RTV bi u drugi krug poslala Vučića i Šešelja, RTS Vučića i Radulovića, televizija N1 Vučića i Jankovića, a na televiziji Pink ne bi bilo drugog kruga, Vučić bi imao 99,17 odsto glasova“, objasnili su pre izbora u Novosadskoj novinarskoj školi. Takođe su njihovi istraživači uradili analizu udela stranaka u informativnim emisijama i došli do podatka da uz vladajuće stranke (SNS, PS, SPS) i omiljenog „opozicionara“ SRS izborni cenzus od pet odsto zastupljenosti prelazi jedino DJB na RTS-u i Pinku, dok se prostor za LSV našao i na RTS-u. „Ovogodišnja predsednička kampanja bila je do te mere medijski neravnopravna da je u najvećem broju slučajeva zastupljenost opozicionih kandidata nemoguće grafički ilustrovati, tako da u poređenju sa Vučićem budu vidljivi golim okom. Najbolji primer liliputanskih šansi opozicije uočen je na TV Pinku, u čijem je Nacionalnom dnevniku tokom 20 dana kampanje premijer govorio 290 minuta, a ostalih deset kandidata zbirno manje od dva minuta. U tom smislu, kampanja u medijima – uključujući, nažalost, i javne servise – ne samo da je otpisala drugi krug izbora, već i prvi, jer je svim raspoloživim sredstvima poslata poruka da je sve rešeno. Krunisanje takve strategije mogli smo da posmatramo na Pinku 17. februara, kada je u Nacionalnom dnevniku emitovan aplauz Vučiću dužine tri minuta i 46 sekundi, bez ikakvih pratećih verbalnih sadržaja“, kaže za NIN Stefan Janjić iz Novosadske novinarske škole i dodaje da su nakon raspisivanja izbora LSV i DJB višestruko uvećale svoju zastupljenost u medijima, a da su za taj porast svakako zaslužne kandidature Nenada Čanka i Saše Radulovića. „Budući da je reč o predsedničkim kandidatima sa minimalnim izgledima za drugi krug, njihove predizborne poruke su emitovali i mediji bliski vlasti, gradeći privid pluralizma mišljenja i fer raspodele medijskog prostora, postavljanjem fokusa na suštinski `bezopasne` kandidate. Međutim, DJB-u i LSV-u je u tom kontekstu istovremeno poverena i uloga političkog strašila, koje bi želelo da prizna Kosovo, omogući istopolne brakove, legalizuje marihuanu i učini još čitav niz koraka koji se u javnosti reprezentuju kao suštinski disonantni sa patriotskim i tradicionalnim vrednostima“, objašnjava Janjić. Na osnovu nalaza organizacije CRTA „Građani na straži“ situacija nije bila ništa bolja ni u ostalim medijima – Vučić je zauzimao jednu trećinu sadržaja i dve trećine naslovnih strana koje se odnose na izbore, a u preko 90 odsto slučajeva predstavljen je u pozitivnom kontekstu. Ni to mu nije bilo dovoljno, pa je zakupio najveći broj oglasnog prostora, na njegovih 137 objavljeno je 26 Vuka Jeremića, što je veoma interesantno imajući u vidu da je Jeremić bio na stubu srama zbog „ogromnog novca nepoznatog porekla koji mu je neko veoma sumnjiv dao da bi rušio Srbiju“. Uostalom, šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović se javno požalio: „Odakle im pare i ko to plaća. Za čiji interes? SNS će učiniti sve da izbori prođu regularno, svesni smo da će utakmica biti teška. Mi nemamo toliko novca kao što ga imaju kandidati JOJ koalicije. Ovde se jedan čovek Aleksandar Vučić tuče sa njih 15, plus tajkuni, plus finansijeri...“ A onda se novac nekako našao, pa je Vučić u pretposlednjoj nedelji kampanje potrošio više od 30 miliona dinara, dok računica za poslednju nedelju i famozni četvrtak (30. mart) u kom su skoro svi dnevni listovi osvanuli „obučeni“ u njegovu reklamu, još nije izvedena. Nažalost, nije izvedena ni jedna daleko važnija računica – kako i čijim parama su plaćeni skoro svi tabloidi u zemlji da sa svojih naslovnih stranica plaše građane strašnim scenarijima koji će se dogoditi. Kao na traci ređali su se naslovi: „Zapad želi Vučića mrtvog zbog Rusije“, „Haos u Srbiji: Tajkuni opoziciji daju pare za nerede“, fotografija Saše Jankovića, Vuka Jeremića i Boška Obradovića podržana naslovima: „Imaju plan za rat“, „Lov na Vučićevu glavu“, „Krvavi neredi i ubistva političkih protivnika posle izbora“... Na pitanje da li uopšte možemo da govorimo o ravnopravnim uslovima Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka, kaže: „Prvi put sam monitoring izbora radila `92. godine kada mi se činilo da su uslovi skandalozno neravnopravni, od tada je prošlo 25 godina u kojima se čitav svet promenio, a mi smo ostali na istom i pričamo o istim stvarima. I to je mera našeg zajedničkog pokušaja da stojimo u mestu i da dozvolimo nekim političkim snagama da ovde konzerviraju vreme. S druge strane, ipak je sve drugačije. Uprkos stanju u medijima na koje uopšte ne bih trošila reči jer se radi o stavljanju svih državnih resursa u funkciju izbora jednog kandidata, što nije neravnopravnost već nipodaštavanje čitavog izbornog procesa, građana i svih drugih učesnika. To je uzurpacija svih javnih dobara u kojima je ipak jedan broj kandidata prihvatio da pokuša i pored nemogućih uslova uz saznanje da se nikada neće krenuti od početka, da se nikada neće vratiti 1989. i da se neće ponovo održi okrugli sto između vlasti i opozicije o izbornim uslovima. To su okolnosti koje smo kao društvo do sada izgradili i u okviru kojih moramo da se izborimo za svoje ideje. Imam utisak da su od toga pošli i Saša Janković i Beli Preletačević i da su oni ipak i u takvim uslovima uspeli da izraze svoje suprotstavljanje“. Ipak, kao najveću opasnost trenutnog stanja u medijima Snježana Milivojević vidi to što su blokirane komunikacije, a kada se to dogodi uvek sledi visoka polarizacija i radikalizacija razlika. „Nije problem samo u kampanji već u tome da je društvo prekinulo da razgovara samo sa sobom“, ističe NIN-ova sagovornica. Da i te kako ima problema potvrđuje i posmatračka delegacija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je svoje nezadovoljstvo izrazila tvrdnjom da je „nadzor nad medijima tokom kampanje, uključujući i elektronske medije, bio neefikasan“. I pojašnjenjem: „Mnogi predsednički kandidati i drugi sagovornici delegacije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, ukazali su na dosad neviđeno nejednaku medijsku pokrivenost izborne kampanje u korist kandidata vladajuće koalicije, iako zakon predviđa jednak medijski pristup svim predsedničkim kandidatima“. Pa, nema sumnje, bilo je neregularno. I šta sa tim? Neki ljudi su se ipak kandidovali i dali legitimitet izborima, polovina građana je na njima glasala i svi su postali deo ikonografije za „kao suza čistu pobedu“.