A sad nešto sasvim drugačije

Britanska premijerka Tereza Mej trepnula je više nego jednom pripremajući se da aktivira Član 50 Lisabonskog ugovora i pokrene proces britanskog izlaska iz Evropske unije. Prema njenom viđenju, bregzit će Ujedinjeno Kraljevstvo transformisati u ono što naziva „Globalnom Britanijom“. Ali niko istinski ne može da kaže šta sledi. Britanija je odavno ostala bez svoje imperije; sada će biti uskraćena i za Evropu. Singapur, Švajcarska i Norveška se često pominju kao modeli koje bi Britanija mogla da sledi u potrazi za smerom kojim će krenuti njena spoljna trgovina kad se nađe van okvira EU. Ovo je ironično (ili možda sasvim adekvatno), s obzirom na to da su u pitanju male zemlje koje ne dele britansku predstavu o sopstvenoj važnosti u međunarodnim odnosima. Iskustva malih država poučna su za Britaniju. Posmatrajući Novi Zeland ili Singapur, lako je povesti se za utiskom kako će sklapanje novih sporazuma o slobodnoj trgovini s velikim ekonomijama u usponu, poput Kine i Indije, Britaniji biti lako. Ali i u povoljnom okruženju treba da prođe dosta vremena dok sporazumi o spoljnoj trgovini ne stupe na snagu; a danas se nad Sjedinjene Države, potencijalno i nad druge zemlje, nadneo protekcionistički oblak. Sklapanje novog sporazuma o slobodnoj trgovini s Trampovom administracijom kojoj je „Amerika na prvom mestu“ neće biti tako lako kao što britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson i drugi obećavaju. Indikativno je da iste one male ekonomije koje najviše znaju o tome šta je potrebno da bi se nešto postiglo u globalnim okvirima s najviše pesimizma gledaju na bregzit. Kreatori ekonomske politike od nordijskih zemalja i Holandije pa do Novog Zelanda i Singapura razumeju da su regionalne integracije važne i da će bregzit imati velike negativne posledice. U predstojećim mesecima male, otvorene ekonomije širom sveta imaće ulogu kanarinaca u rudniku za globalni trgovinski sistem. Male zemlje na periferiji EU, poput Norveške i Švajcarske, naučile su da je, kako bi se profitiralo od evropskih integracija, potrebno ograničiti opseg sopstvene nezavisnosti u kreiranju politika. Imajući na umu iskustvo tih zemalja, zagovornici bregzita bi trebalo da obuzdaju svoja očekivanja u pogledu toga koliko kontrole realno mogu da povrate. Britanska vlada je davala različite nagoveštaje u vezi s tim koju će politiku slediti posle izlaska iz EU. Ministar finansija Filip Hamond, na primer, pominjao je model utemeljen na niskim porezima i minimalnoj regulaciji. Ali uspešnost ovog modela u gradovima-državama poput Singapura, Hongkonga ili Dubaija nije nikakva garancija da je prikladan i za ekonomiju zemlje članice Grupe 20 najrazvijenijih industrijskih nacija. S druge strane, Mejova je nagovestila da će se Britanija ponovo okrenuti industriji, ali je ostalo nejasno šta tačno pod tim podrazumeva. Britanija je oduvek imala visok stepen autonomije u oblikovanju svoje ekonomske strategije, ali će bregzit njene kreatore politike verovatno naterati da osmisle sveobuhvatnu agendu kojom će se jasno definisati prioriteti zemlje. Kad to budu radili, trebalo bi da slede pouke uspešnih malih ekonomija. Za početak, male zemlje mnogo investiraju u znanje i ljudski kapital na svim nivoima, od osnovnog, strukovnog i univerzitetskog obrazovanja do programa permanentne edukacije. Ova ulaganja omogućavaju većem broju ljudi da iskoriste prednosti globalizacije, dok istovremeno za rezultat imaju povećanu produktivnost i više zarade. Drugo, male zemlje imaju politike rasta usmerene na podsticanje onih sektora u kojima su konkurentne na globalnom tržištu. Te mere mogu da imaju različite oblike, od ulaganja u visokokvalitetnu infrastrukturu i ljudski kapital, do sektorskih politika kojima se pomaže pojedinim industrijskim granama. Ali sve one imaju za cilj da osiguraju da zemlja bude u vrhu po nivou produktivnosti, te uključena u ključne međunarodne ekonomske klastere. Treće, zbog toga što su male zemlje izloženije spoljnim šokovima, one raspolažu čitavom skalom mera kako bi upravljale ekonomskim rizicima i osigurale sopstvenu otpornost na potrese. Te mere uključuju dobro razvijen sistem socijalnog osiguranja, fleksibilna tržišta rada, sistem vladinih mera za smanjenje nezaposlenosti, te prostor za manevrisanje na fiskalnom planu, kako bi se omogućilo vođenje politike kontracikličnih stimulansa (male ekonomije obično su fiskalno konzervativne, delom upravo iz ovog razloga). Predstojeći pregovori o uslovima bregzita predstavljaće generacijski izazov za Britaniju. Ali, osim što je potrebno da se ti pregovori dobro vode, Britaniji su neophodne i razvojne politike koje će joj omogućiti da opstane u međunarodnom okruženju u kome su izazovi svakim danom sve veći. Ovo će od zemlje zahtevati da neke stvari radi na način vrlo različit u odnosu na onaj na koji je to činila proteklih decenija. Zapravo, od toga bi mogao da zavisi i opstanak Britanije. Bregzit i neuspeh britanskih kreatora politike da osmisle koherentnu, robustnu ekonomsku strategiju dali su novi zamah pokretu za nezavisnost Škotske. Mnogi su uvereni da bi model male ekonomije dobro funkcionisao u nezavisnoj Škotskoj. Svakako da bi Škotska morala da pronađe rešenje za značajne ekonomske rizike kojima bi bila izložena, i da bi joj verovatno bila potrebna sigurnost koju pruža pripadnost većoj ekonomskoj jedinici. Ali trenutno nije očigledno da Britanija takvu sigurnost obezbeđuje, posebno sada kada je na putu da se povuče s jedinstvenog tržišta i iz carinske unije u okviru EU. Nezavisnost bi Škotskoj omogućila da sprovodi razvojne politike koje bi bile na tragu onoga što rade druge uspešne male ekonomije - a ostanak u EU ne bi bio najmanje važan faktor koji bi tome doprineo. Dok se Škotska konfrontira sa strateškim izazovima bregzita, imaće priliku i da osmisli razvojne politike koje će u većoj meri biti prilagođene okolnostima koje će bregzit proizvesti. Britanija je odlučila da napusti EU zato što je imala isuviše dobro mišljenje o sopstvenoj veličini. Ali uskoro će morati da sledi model malih zemalja, poput Švajcarske ili Norveške. Četrdeset godina nakon što je okrenula leđa Novom Zelandu da bi se pridružila Evropskoj ekonomskoj zajednici, Britanija bi uskoro mogla da ima manje pristupa evropskom tržištu od tog istog Novog Zelanda. NJeno putovanje od Velike Britanije do Male Engleske moglo bi da bude okončano.