Geografija krvava do kolena

Ako je borba za opstanak pokret, Nemac je plesač (na gredi), dok je Bengalac iz Bangladeša akrobata (na žici iznad provalije). Helena Valdman, nemačka pozorišna rediteljka – i koreografkinja i enfant terrible i štošta drugo – pokazala je na Beogradskom festivalu igre šta taj mali i veliki životni jad mogu kada se spoje. Isprva ratoborni, plesač i akrobata su se interakcijom sve više prožimali, plesač je postajao sve više akrobatom, akrobata sve boljim plesačem, dok nisu stigli na prag neke nove forme; ne više preživljavanja, nego života. A onda je neko između njih povukao granicu. Sasvim arbitrarnu, od banalne lepljive trake, ali dovoljnu da se vrate svojim rolama. Predstavom Dobri pasoši, loši pasoši Helena Valdman nastavila je svoju borbu za zemaljsko roblje, i to je, čini se, dovoljno za etiketu crne ovce. „U Berlinu imate ulicu sa školom igre na jednoj i akrobatskom školom na drugoj strani, ali igrači ne žele da rade sa akrobatama. Akrobate uvek kažu `da`, igrači `ne`, niko akrobate ne tretira kao umetnike, umesto da raširimo ruke i dopustimo im da pristupe našem svetom sistemu, našoj svetoj sceni.“ Našoj svetoj sceni ili našem svetom tlu. „I ljudi sa lošim pasošima takođe samo žele da budu prihvaćeni, da ih ne gledamo kao strance. Razmena stvari i novca je živa, a mi, ljudska bića ne možemo da se pomeramo. Mi Nemci imamo najbolje pasoše na svetu, u 178 zemalja ulazimo bez viza ili sa jeftinim vizama koje vadimo na granici. Kada graničari vide moj pasoš, otvore ga, kažu `hvala` i puste me da prođem. Ali sa avganistanskim pasošem može se ući samo u 25 zemalja, i kada putujem sa kolegama iz Irana, Bangladeša, Palestine, njima sleduju provere od petnaest minuta, pola sata, sat, a ponekad im naposletku i ne dozvole ulazak. Bavite se pokretom, a ne možete da se krećete... Izraelski graničari su jednom kolegi tražili da dokaže da je plesač – plešući.“ To je trebalo videti. Na aerodromu „Ben Gurion“, najčuvanijoj zračnoj luci planete, ili na granici Izraela i Egipta ili Jordana ili Sirije ili Libana – a sva je ta geografija krvava do kolena – čovek je plesao. Da je to bio umetnički performans, pisali bi o njemu i Harec i Zidojče cajtung. Ovako, pošto je bila reč samo o maltretiranju, prošlo je neopaženo. A Helena Valdman upravo ne dopušta da maltretiranja prođu neopaženo. Dobrim pasošima, lošim pasošima u njenom opusu prethodi predstava Made in Banglades, scenski spoj života evropskih umetnika i krojačica iz kolonijalnih tekstilnih radionica sirotinjske azijske zemlje. Valdmanova ih nije, naravno, spojila zato što misli da je baš isto umirati od ropskog rada u Daki i „umirati“ od umora na daskama, već zato što ih – koliko god ta misao Evropljaninu bila ponižavajuća – ujedinjuju pognute glave. Apsurdnost autentične krojačicine izjave „Ponosna sam što sam deo modne industrije, ponosna što sam nezavisna“ na sceni objašnjava plesačica: „Prošle godine sam imala 60 nastupa, ove stotinu – za isti novac“. „Nisam slepa i mogu da vidim i šta se događa u Bangladešu i šta se dešava u Evropi. Samo pokazujem ono što ne želimo da vidimo – šta se svakodnevno zbiva pred vratima naših kuća.“ A pred vratima, zapravo u domovima umetnika, zlo je i postaje gore, kaže Valdmanova. „Umetnicima traže sve veći broj nastupa, a ne samo da im ne plaćaju više, već im plaćaju manje. To se ne dešava samo u pozorištu, već, recimo, i u štampi – verovatno znate o čemu pričam – i događa se iznova i iznova zbog poigravanja ljudskim strahovima. LJudi misle da im treba posao, svi smo uplašeni, svi tražimo sigurnost, sigurnost i opet sigurnost... Niko više ne razmišlja o slobodi.“ Helena Valdman je za predstavu Made in Banglades angažovala plesače iz Bangladeša, što je još jedan dokaz da ne pati od kompleksa superiornosti, kompleksa evropskog, našeg, ništa manje nego pre pedeset ili sto pedeset godina. „Kada hoću da govorim o nečemu što nikad nisam iskusila, kako mogu drugačije? To bi bilo arogantno. Ne mogu da dođem sa svojom tačkom gledišta i kažem: ,Izvedite to ovako’, jer nemam pojma kako je biti ženom u Iranu ili krojačicom u Bangladešu. Samo bih prenela predrasude. Kada imam priliku da ih pitam izravno, veruju mi i dobijam informacije koje ljudi obično ne dobiju, ali za to morate da budete tamo. Morate da im odlazite iznova i da zaista želite da radite sa njima i za njih, a ne samo da im uzmete i odete.“ Helena je radila i sa ženama i za žene Irana. NJena „Pisma iz zemlje šatora“ prvo su delo zapadnog koreografa koje je izvedeno u Teheranu. „Tamo iz dana u dan pokušavaju da napreduju korak po korak. Kažu, napravimo pet koraka, pa moramo tri nazad, pa korak napred, ali ne predaju se. U Izraelu, Iranu, Palestini, tamo gde imate represiju, imate i ljude koji se bore. Ali u svetu u kome ja živim, u Nemačkoj i u većem delu Evrope, vidite ljude koji ne znaju protiv čega bi se borili. Mogli bi da se bore protiv svega, ali i ni protiv čega, jer više ne vide konkretne probleme. U Iranu ljudi precizno znaju koji zid žele da pomere, a ako pitate Evropljanina šta hoće, čućete, paaa, neee znaaaam, i to me izluđuje“. Ples na prvi korak deluje apolitično, pa izgleda i kao neobičan izbor za borbeni politički duh Valdmanove, ali njemu se posvetila upravo zbog toga što nije bila zadovoljna borbenošću nekih drugih umetnika. „Ranih devedesetih sam radila sa glumcima, ali mi ih je bilo dosta, bili su veoma uskih pogleda. Plesači su u to vreme bili veoma otvoreni, najotvoreniji umetnici – `hajde da probamo sve`. To se danas promenilo. Postali su pomalo arogantni, mnogo se žale, i to nije sveže kao što je bilo. I zbog toga sada radim sa akrobatama – sada su oni veoma otvoreni, jer moraju da se bore. Plesači se jednostavno više ne bore i zato moram da odbacim ples i potražim nešto više političko.“ Sada je valjda jasno zašto se u tekstovima o Heleni Valdman može naći fraza enfant terrible, mada njoj samoj, naravno, nije jasna. „Možda zato što ne pratim pravila, zato što ne slušam i ne želim da budem ničiji alat. Instrumentalizacija nas umetnika danas je veoma aktuelna, a ja samo kažem `ne`. Mogu da kažem šta mislim, nikoga se ne plašim; ne bojim se šta će biti ako uradim nešto kako ne treba ili treba. Radim samo ono što osećam, i to je možda dovoljno terrible.“ A zapravo je svet taj koji je terrible. Toliko da čak ni umetnica koja bez pardona sa scene sipa šta joj je na duši, ne krije strah. „Iskreno, plašim se. To ne znači da sam u šoku, još sam živa i pokušavam da reagujem, ali zaista se bojim onoga što se zbiva. Kako je moguće da je Tramp predsednik, kako je moguće da zatvaramo granice, kako je moguće da nacionalizam buja...? Ne znam zašto želimo da podižemo granice, da se zatvorimo, da uništimo toliko toga što smo postigli...“ Najlakše nam je da podignemo zidove i ostanemo nepromenjeni, kaže Valdmanova, iako smo sa obe strane bodljikave žice, što je umetnica u Beogradu pokazala angažujući dvadeset domaćih dobrovoljaca da na sceni „Ateljea 212“ čas glume zid između akrobata i plesača, a čas obične ljude koji – odgovarajući na obična životna pitanja o pasošima, patriotizmu, putovanjima i porezima – neprestano prelaze granicu privilegovanih i potlačenih. No koliko god Helena Valdman bila kreativna, ne sakriva da je stvarnost nadmašuje. Svojevremeno se u jednom intervjuu setila japanskog kolege koji joj je rekao da je stvarnost teža i moćnija nego što pozorište može biti. „Nekada je zaista teško naći slike za ono što se dešava u našem svetu. Mislim da je taj tip odustao, rešio da se više ne bavi umetnošću.“ Zato nemačka – i svetska – umetnica provokativnim predstavama ne govori ljudima šta da rade i kako, već samo želi da razmisle, da se preispitaju, i to je, kaže, dosta. Stoga i odbacuje epitet nezaboravnosti i njemu slične kada govori o umetnosti, što je pozorišno učinila još jednim kontroverznim komadom Nabavi revolver, u kome junakinja obolela od Alchajmerove bolesti u zaboravu pronalazi slobodu. „Umetnost nije pamćenje, već sloboda. Umetnost i pozorište su među poslednjim poljima na kojima imam veliku slobodu, ali i to će mi oduzeti ekonomija.“