Prošlost dugo traje

Knjiga eseja, ogleda, recenzija i komentara o kulturnim fenomenima današnje Srbije autora Milana Vlajčića Potemkinovi potomci (Gradac, 2016) tematski je, kao i po konceptu i strukturi, nastavak njegove zbirke tekstova Pogled iz ogledala (2014), objavljene kod istog izdavača. Vlajčić, doajen srpskog novinarstva, već decenijama konzistentno, u različitim žurnalističkim formatima, iščitava umetničke domete i značenjske, kulturne, ideološke i političke aspekte ne samo lokalne već i globalne kulturne i umetničke produkcije, kao i kulturne prakse i politike. U uvodu za Potemkinove potomke, Vlajčić naglašava da se on sam formirao u klasičnoj i već skoro zaboravljenoj školi kulturnog novinarstva, gde je kao književni i filmski kritičar i hroničar kulturnih zbivanja pokušavao da tematizuje i kritičkom analizom obuhvati širok spektar kulturnih formi. U ovom nastojanju pokrivao je samu scenu, u rasponu od tzv. visoke, akademske kulture do novih potkulturnih, umetničkih i masmedijskih fenomena. Vlajčićevi tekstovi objavljivani u dnevnim novinama i nedeljnicima nisu samo ritualni medijski izveštaji i hronike, informacije o kulturnim dešavanjima, već i eruditske analize i kritičke deskripcije različitih formi kulturne produkcije, u kojima on vešto i sažeto koristi teorijske uvide od savremenih književnih, medijskih, filmskih i kulturnih studija do najtemeljnijih postulata klasičnog intelektualnog obrazovanja, kao i društvenog i humanističkog nasleđa i umetničkih praksi 20. i početka 21. veka. Komentarišući kulturnu produkciju, Vlajčić kontinuirano spaja i prevodi temeljne spoznaje i liberalne vrednosti iz akademske teorije u žurnalističku praksu. Ovakav pristup u potpunosti odražava njegov lični temperament i politički i estetski senzibilitet. U svojim kolumnama, on kulturu shvata kao jedan od temeljnih servisa moderne socijalne države i emancipacije njenih građana, dok masovne medije vidi kao konstitutivno mesto postmodernog doba i najreprezentativniji prostor manifestacija kontroverzi postmodernizma, globalizacije i neoliberalizma u vremenu postjugoslovenskih kulturnih nacionalizama i balkanskog kapitalizma. Koristeći metaforu Potemkinovih sela, koja označava nešto što ne postoji, odnosno postoji samo imaginarno, kao kulisa, obmana i laž, koju je osmislio ruski vojskovođa i knez G. A. Potemkin 1878. podižući po pustoj ruskoj stepi kulise zgrada, tvrđava i sela da bi zadivio rusku caricu Katarinu II, Vlajčić sažima osnovni problem savremenog srpskog društva. Dato društvo, naime, suočava se s fenomenom višedecenijskog nepostojanja konzistentne liberalno-demokratske, emancipacijske kulturne politike, koju ovdašnja politička klasa i kulturna birokratija supstituira kulturnim i medijskim simulacijama o napredovanju, stvarajući neprekidni simulakrum, kako on sam ističe, jedne vesele, beskonačne, apokaliptične sadašnjosti, u kojoj svi, nažalost, imamo opipljiv doživljaj da beskonačno preživljavamo jedan isti bogovetni dan. U preko sedamdeset tekstova, knjiga Potekminovi potomci donosi dragocene uvide ovog doslednog i angažovanog javnog intelektualca, hroničara i kritičara, kakvih je u našoj sredini sve manje. Ova zbirka sadrži radove u rasponu od filmskih, pozorišnih, muzičkih i književnih recenzija i kratkih briljantnih eseja o politikama SANU i ličnostima kao što su, između ostalih, Leonard Koen, Anica Savić-Rebac, Maršal Mekluan, Hičkok, Hemfri Bogart, Vinaver, do lucidnih, britkih osvrta na aktuelne populističke, pseudonacionalne kulturne projekte, u kojima su izgubljeni svi vrednosni kriterijumi, a kulturna politika banalizovana i provincijalizovana. U kratkom eseju Mudrost lokalnih šereta, posvećenom objavljivanju 18 tomova sabranih dela Stanislava Vinavera, koga smatra začetnikom srpske književne Moderne, Vlajčić zaključuje: ,,Našom kulturnom scenom se najbučnije šepure branioci nacionalnog identiteta, namrgođeni intelektualci koji barataju podelama na rodoljupce i rodomrsce, zatočnici preuzetih stereotipa o svim osetljivim pitanjima kulture novog doba. Lako ih je prepoznati, dobro su svrstani i raspoređeni, poljuljani mediji im podgrevaju iluzije o sopstvenom značaju. Šta bi danas rekao Vinaver? Verovatno bi se samo osmehnuo. Prošlost dugo traje“.