Sećajući se Diogena

Sve je otišlo dođavola! Ne mislim, ovde, na ove cirkusantske predsedničke izbore! Ne mogu, bre, da dođem sebi od paragrafa Zakona o zaštiti insekata! Sa kojim to pravom život riđeg medveda vredi dvadeset puta više od života riđeg šumskog mrava!? A ako, pak, ubiješ stršljena, platićeš kaznu kao da si ubio dva riđa medveda!!??? Dva miliona dinara, bajo, košta život stršljena, pritom nema kazne za ubistvo pčele!? Stršljen je, šatro, „mnogo važan za održavanje ekološke ravnoteže u prirodi“!? A pčela, kao, nije!? I, baš me zanima kako je to mudri zakonodavac ocenio da ubistvo bubamare košta nekih petnaest hiljada dinara? Po čemu život leptira kupusara vredi deset hiljada, koliko i život jelenka, i, vredi li, uopšte, raspravljati o vrednosti dinara te, prilično, jadne valute? Ali, šta očekivati od države koja raspisuje izbore na Svetski dan borbe protiv autizma? Reći ćete da je to slučajno, i da sam cinik koji smatra da samo autistična nacija može, zdušno, da glasa za Vučića! Pa, dobro, neka vam bude, glasajte za njega do kraja ovog veka, neka vas zaprašuju sprejom, kao komarce. Bajdvej, za ubistvo komarca nisu predviđene kazne. U nedelju sam, od ranog jutra, go golcijat, ležao u ligeštulu na Nepobedivom Suncu. A još odranije sam primetio da Sunce mnogo voli da razgovara sa mnom kada sam pred njim go ko od majke rođen, bez smokvinog lista. Biti go na Suncu, od jutra do mraka, nije li to milina? I, da vidimo, prijatelju, koja to pametnija posla imaš, pogotovo ako živiš u Srbiji? Ako, već, nemaš prebijene pare u džepu, onda, bar, budi preplanuo, pun sunca u sebi. Neka bledunjavi zavidljivci iz srpske političke elite misle da si, malopre, stigao sa Devičanskih ostrva posle šolje čaja sa britanskom kraljicom. Tačno u podne, ustupim Bilji mesto u ligeštulu i uputim se na suva vesla u Vidovdanskoj. Tada su sprave u parkiću puste, svi se sklanjaju od Nepobedivog Sunca. Prolazim, sa prezirom, pored „mog“ biračkom mesta u Ulici Grčića Milenka. Prolazim, bre, kao pored turskog groblja! I, veslam, veslam što dalje od Srbije. Veslajući setim se da je i Aleksandar Veliki zakazivao bitke na podnevnoj žezi, i, uvek je pobeđivao. Nije uspeo da pobedi samo jednog čoveka, onog filozofa Diogena iz bureta. Kada ga je Aleksandar pitao šta može da učini za njega, Diogen mu je rekao: „Samo mi se skloni sa sunca!“ Aleksandar je samo uzdahnuo: „Ah, da nisam Aleksandar, bio bih Diogen!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, stepuje na steperu pored mene i kaže: „Tebi, u ovoj Srbiji, ne preostaje ništa drugo nego da oponašaš Diogena. E, sad, ti ne moraš, baš, da živiš u buretu, kada iznad Vidova imaš Đorđijinu hajdučku pećinu.“ Pre odlaska u Đorđijinu pećinu hoću, evo, da javim Dragomiru Kariću da ne koristi svaku priliku na Hepiju da masno laže da je istekao rok „mom“ Zakonu o moratorijumu na izgradnju atomskih centrala. A ako baš hoće nuklearku, neka je gradi u Peći, u svom dvorištu, a ne ovde na Dunavu. I treba li, po sto puta, da ponavljam da su atomske centrale, pre svega, fabrike plutonijuma koje, uzgred, proizvode i struju. E, sad, možda Dragomir hoće da pravi atomsku bombu. Tu se i moja Crna rasrdila: „Malo li je što je Srbija u čvrstom čeličnom zagrljaju Kine, pa nam treba još i ruska nuklearka! U tom slučaju, zašto su, uopšte, raspisivani predsednički izbori!? Zašto Mira Marković, jednim kinesko-ruskim dekretom, nije postavljena za predsednicu Srbije, a režiser LJubiša Ristić da bude premijer!?“