Peglani listić, kljukani bunt

Sve je u najboljem redu: ako jedan čovek može u isto vreme da bude i predsednik i premijer Srbije, onda je normalno da dotična persona u javnosti deluje nekonzistentno. Ovoga puta videli smo to u reakciji na „protest protiv diktature“, odnosno pobunu mladosti koja se neočekivano izlila na ulice Srbije samo dan nakon predsedničkih izbora - biće da predsednik i premijer imaju različite stavove o istom pitanju, pa je, pre donošenja konačne odluke na državnom nivou, potrebno da obave ozbiljan razgovor u dva oka i odmere težinu argumenata svake strane. Zato sada nije ni bitno koji je Aleksandar Vučić, u televizijskom nastupu u ponedeljak uveče, tvrdio da demonstracije „mogu da traju i deset godina“ dok su mirne, što bi trebalo da znači da nikakvo uznemirenje u redovima vlasti ne postoji, niti je u planu bilo kakav odgovor na zahteve demonstranata, a koji je od dvojice funkcionera u istom pakovanju izgovorio prognozu koja podrazumeva reakciju: „Oni neće stati, ići će na haos u Skupštini i zbog toga ne mogu da isključim mogućnost izbora“. Činjenica je da novoizabrani Vučić, zapravo, baš kao i ona verzija Vučića na koju smo navikli u proteklih pet godina, gaji izraziti prezir prema onom delu javnosti koji nije u stanju da kontroliše. Vidimo sada i da su dve suprotne opcije u igri – da vlast, koja je u nemerljivoj prednosti u odnosu na demonstrante, odluči da ide na iscrpljivanje ljudi na ulici i sačeka da se oni umore, obeshrabre i odustanu od napora, ili da iskoristi proteste kao povod za prevremene parlamentarne izbore na početku leta, pre nego što opozicija uspe da se reorganizuje u skladu sa rezultatima predsedničkih izbora. A to su, kao mogućnost, provladini tabloidi najavili i pre nego što se videlo da protesti mogu da rastu i traju duže od „podnošljivih“ par dana. Zato sada deluje sasvim izvesno da će i verzija „Dva u jedan“ postupiti isto kao i dosadašnji model „Jedan iznad svih“ - umesto demokratskog dijaloga i traženja rešenja u skladu sa interesima različitih segmenata društva, važne odluke biće donesene u zatvorenom krugu, uzimajući u obzir samo potrebe i ciljeve ključnih centara moći i najbližih koncentričnih krugova oko njih. U međuvremenu, udarne medijske i druge saradničke pesnice, raspoređene po ministarskim i ostalim važnim funkcijama, nastaviće da satanizuju mlade i ne tako mlade građane kojima je otkazao centar za trpljenje i ćutanje. I da za pobunu optužuju razne unutrašnje i strane neprijatelje, uz potpuno odbijanje da se suoče sa stvarnošću koja generiše nezadovoljstvo. Nije to neočekivano, koliko god kratkovido bilo – jer, uprkos propagandnoj obradi, jasno je da je za takvu, sve teže podnošljivu stvarnost, najodgovornija upravo vlast, sa svojim spornim odlukama, sumnjivom klijentelom i njenim još sumnjivijim poslovima, uzurpacijom i devastacijom institucija i njihovih zametaka i sve intenzivnijim gušenjem medijskih i drugih sloboda. Nijedna od izbornih misterija u momentu odlaska ovog NIN-a u štampu nije bila rešena, ali su nastavile da se pojavljuju nove čudne priče, idealne da brzo proklijaju na terenu ozbiljno poljuljanog poverenja u sistem i donesu nove neočekivane i potencijalno gorke plodove. Posle „RIK-rijalitija“ tokom koga su, u nedelju, pred kamerama i novinarima, otvorena dva džaka glasova, ali i odbijeno otvaranje druga dva, ostala je zvanična tvrdnja da nisu tačne optužbe izbornog štaba Saše Jankovića da je na dva biračka mesta u Novom Pazaru Vučiću pripisano skoro 800 glasova više nego što je bilo stanje u džakovima sa listićima – već „svega četiri“, što nije tretirano kao problem. Predsednik RIK Vladimir Dimitrijević je objasnio da se „prilikom pakovanja vreće dešava da se pomešaju pojedini listići, ili u transportu u vreći, pa bude zabune“?! Javnosti je ostalo da sama odgoneta kojom su magijom listići formata A3 ubačeni nepresavijeni i potpuno nezgužvani u otvor na glasačkoj kutiji koji nije veći od 12-13 centimetara (osim ako zaista nisu peglani, što je teza koja je izazvala poplavu kreativnosti na društvenim mrežama). Zbog odbijanja da se glasa o predlogu da se pogleda materijal sa svih biračkih mesta, sednicu RIK-a su napustili članovi iz štabova Saše Jankovića, Vuka Jeremića, Dosta je bilo, Dveri, Milana Stamatovića, kao i stalni članovi DS-a i SDS-a. Pravni tim Saše Jankovića najavio je da će podneti krivičnu prijavu protiv N.N. lica i članova biračkog odbora na dva sporna biračka mesta u Novom Pazaru, kao i na još nekoliko biračkih mesta, a njegova članica Vesna Rakić Vodinelić izrazila je sumnju da je broj glasova koji su prebrojani pred kamerama u nedelju „na neki način modifikovan“. Predsednički kandidat Dveri Boško Obradović u utorak je rekao da ta stranka ne priznaje Vučića kao predsednika Srbije, ponovio da su „izbori pokradeni“, ali i ocenio da vladajuća koalicija u RIK nema većinu za usvajanje rezultata glasanja na predsedničkim izborima – odnosno, može je imati uz podršku članova iz SRS i članova koji predstavljaju predsedničkog kandidata LSV Nenada Čanka. Stigle su i presude Upravnog suda koji je, kako smo saznali u ponedeljak, poništio rešenja RIK kojima su odbijeni prigovori građana o nepravilnostima na biračkim mestima 75 u Leskovcu i 85 u Zemunu (glasanje umesto nekog i prepravljanje zapisnika sa biračkog mesta), što je u delu javnosti tretirano kao dokaz tačnosti tvrdnji o manipulacijama u širem obimu. U vreme završetka ovog NIN-a nije bio poznat rezultat policijske istrage vezane za pojavu čudnog snimka na internetu, na kome se videlo da najmanje dvojica muškaraca ubacuju u kutiju nalik glasačkoj veliki broj listića sa zaokruženim brojem 6, odnosno imenom predsedničkog kandidata Vučića. Sve to skupa moglo bi poslužiti kao dodatno gorivo za održavanje protesta započetih 3. aprila na inicijativu pokrenutu na Fejsbuku. I dok vlast pokušava da diskredituje pobunu govoreći o navodnoj zloupotrebi mladih od strane opozicije, same opozicione stranke nastoje da se jasno distanciraju od demonstranata, a razne manje-više opskurne grupe različite provenijencije pokušavaju da „preuzmu“ protest, sa ulice stižu novi razlozi za uverenje da je reč o autentičnom nezadovoljstvu, koje još traži svoju artikulaciju. O tome, recimo, govori činjenica da su u ponedeljak ponovo preformulisani zahtevi, koji su već nekoliko puta prerađivani i dorađivani, u skladu sa idejama učesnika sa očigledno različitim bazičnim političkim stavovima i sistemom vrednosti. A to „nešto“ što ih tako šarolike, i one sa šajkačom i one sa „čiroki“ frizurom, drži zajedno, sada je predstavljeno kao „Proglas ljudi u protestu protiv diktature“. U njemu se, između ostalog, konstatuje da „više od trideset godina na prostoru Srbije ne postoji masovniji pokret koji zastupa interese obespravljenih društvenih slojeva“ i osuđuje sistem „koji je napravljen i decenijama prilagođavan postojećem stanju gde šačica oligarha kontroliše najveći deo društvenih dobara, dok je apsolutna većina običnih ljudi osuđena na puko preživljavanje, a Srbija kao zemlja na propadanje“. Zato „ljudi u protestu“ ne žele vođe, pozivaju „sve, počev od sindikata, pa do poniženih pojedinaca“ da se uključe u dalju borbu, a kao prvi zahtev ističu – „ukidanje diktature i kompletnu smenu političke elite na čelu sa Aleksandrom Vučićem“. Zalažu se za fer i slobodne izbore (uz uređivanje biračkog spiska, smenu članova RIK i REM, javnost finansiranja kampanje, ali i nezavisnu proveru regularnosti završenih izbora…), kao i slobodu medija (uz smenu odgovornih urednika RTS i RTV i sankcionisanje kršenja medijskih zakona i Kodeksa novinara). Traže departizaciju, decentralizaciju i promenu prioriteta ekonomske i socijalne politike. U oblasti zaštite prava i poboljšanja statusa radnika traže, između ostalog, izmene Zakona o radu, bore se za zaštitu životnog standarda stanovništva (ukidanje nezakonitog smanjenja penzija i plata, i reviziju sporazuma sa MMF, između ostalog) i zahtevaju u potpunosti javno finansirano i svima dostupno obrazovanje i zdravstvo. Da li je, s obzirom na ocene s početka proglasa, na pomolu stvaranje nove ozbiljne snage u političkom životu Srbije, neke domaće verzije „antiestablišment“ pokreta kakvi su se već zapatili širom uzdrmanog sveta? Sociolog Đokica Jovanović ocenjuje da u Srbiji „nema opozicije u pravom smislu“ već samo vladavinskih udruženja koja se bore oko iste stvari i okrenuta su ka vlasti, a ne ka društvu. Zato on u aktuelnom „koprcanju društva“, odnosno buntu njegovih „neartikulisanih zapretenih slojeva“ vidi potencijalno konstituisanje novog opozicionog mišljenja. Još uvek, ipak, s naglaskom na reč „potencijalno“. „Stara opozicija“, kaže ovaj sagovornik, pokazala je šta zna. I ovih dana pokazuje dosta toga istog: predstavnici različitih parlamentarnih stranaka založili su se za smenu predsednice parlamenta Maje Gojković, ali jasnog zajedničkog nastupa, čak ni u tom smeru, u utorak još nije bilo. Istovremeno, na društvenim mrežama počela je da se pojavljuje ideja da bi ono što je uradio Bojan Pajtić, podnevši ostavku na poslaničku funkciju, trebalo da bude „mustra“ za zajednički radikalni odgovor opozicionih stranaka na temeljnu manipulaciju institucijama i antagonizovanje društva na čemu vlast udarnički radi. Za Jovanovića bi takvi, radikalni potezi opozicije, ukoliko bi bila sposobna da se postavi kao blok, bili logično rešenje, s obzirom na to da je „suspendovan parlament, a parlament bi trebalo da radi i u ratu“. Suspenzija parlamenta je državni udar, kaže sagovornik NIN-a, objašnjavajući tezu da postoje uslovi za radikalan potez opozicije, naročito s obzirom na činjenicu da dešavanja na ulicama govore da bi za takav čin postojala podrška (dela) javnosti. Iskustvo, međutim, govori da je zajedničku akciju postojeće parlamentarne opozicije, pomenutu ili neku drugu, bez obzira na ozbiljnost situacije, teško očekivati. S druge strane, pogled u prošlost govori i da se aktuelni protesti prilično razlikuju od do sada viđenih – nema tu mnogo karnevalizacije i političkog kiča. Na ulici su neki mnogo ljuti ljudi, možda i sasvim očajni. Ozbiljna i odgovorna država bi se potrudila da ih čuje i ozbiljno razmisli o onom što joj poručuju.