Razbijanje straha

Povod za ovaj razgovor su studentski protesti o kojima građani Srbije koji nisu na društvenim mrežama zamalo pa ne znaju ništa. Ono što znaju je šta o tome misli vlast i u najboljem slučaju kako odrasli tumače šta deca misle. Osim što imate priliku da čitate iz prve ruke šta oni misle, dajem vam na uvid i davno zaboravljeni format - pravi pravcati razgovor četvoro studenata koji se međusobno poštuju i kad ne misle isto. Najbolje je za početak da vam se sami predstave. - Ja sam Una Draganić, student druge godine Pravnog fakulteta u Beogradu. Nisam član nijedne organizacije, ni političke stranke. Govorim u svoje ime. Izlazim na protest da bi jedan čovek video da ne moramo samo mi njega da gledamo na televiziji, nego da i on malo vidi nas koji mislimo drugačije, makar na ulicama. - Ja sam Vuk Velebit, student FPN-a, jedan sam od inicijatora Proglasa studenata protiv podrške koju su naši profesori uputili Aleksandru Vučiću uoči predsedničkih izbora. Govorio sam na završnom mitingu Saše Jankovića kao student, a ne kao član njegovog štaba. Moje učešće u protestima nema nikakve veze sa Sašom Jankovićem. Smatram da su ovi protesti vrlo bitni jer je posle dugo vremena isplivao bes, pre svega studenata, prema onome što radi Vučićev režim. Govorim u svoje ime. - Ja sam Mia Bjelogrlić, student FPN-a, tokom izborne kampanje sam bila u timu Vuka Jeremića. Ne govorim u ime nijedne organizacije. Govorim u sopstveno ime. Nisam učestvovala na ovim protestima zato što sam ljuta što se nisu desili ranije, kada je možda nešto moglo da se promeni. Diktatura protiv koje su danas ustali studenti se utemeljila kao naša realnost već godinama, a ova izborna kampanja je tu diktaturu samo potvrdila. Ovo ne znači da ne podržavam protest. - Ja sam Pavle Garzičić, završio sam ekonomiju i međunarodnu trgovinu u Pekingu i vratio sam se u Srbiju. Govorim u svoje ime, ali sam i jedan od inicijatora organizacije „Drugi krug“ koja učestvuje na ovim protestima. Nismo organizatori, ali aktivno pomažemo da protesti prođu u najboljem mogućem redu. Mislim da je jako važno da se probudi energija među mladim ljudima da iskažu svoj bunt. Godinama unazad nas preglasavaju. Vučić jeste dobio ove izbore (možda ne sa 55 odsto kao što on tvrdi, bilo je nebrojenih nepravilnosti), ali to ne znači da je on i legitimni predstavnik svih ljudi u Srbiji. Da li Vučić može da bude odgovoran što veliki broj mladih ljudi koji danas protestuju nije izašao na glasanje? Una: Ja mislim da je upravo u slaboj izlaznosti najveća moć sadašnje vlasti. Svakog dana čujem mlade ljude koji kažu „šta ima da glasam, kao da će moj glas bilo šta da promeni“. Odgovornost Aleksandra Vučića je što nam je usadio taj osećaj nemoći koji ljude odvodi u krajnosti - ili da ne izađu na izbore, ili da prodaju svoj glas. Većina ljudi je poverovala da trećeg nema. Vuk: Mislim da je Aleksandar Vučić odgovoran zato što je oteo izbore. Zato je važno da artikulacija studentskih zahteva ide u smeru da se stvore fer pravila igre na osnovu kojih će najbolji moći da pobedi. Glavna parola protesta je „Borba protiv diktature“. Kakva je to diktatura u kojoj su moguće svakodnevne šetnje? Šta je za vas „diktatura“? Pavle: Vremena su se promenila, danas više nije moguća diktatura u tom obliku da pošaljete vojsku i policiju da prebiju demonstrante i da ovi odu kući. Za mene je diktatura kad stavite medije pod totalnu blokadu, da se sa njih čuje samo ono što vama odgovara. Mia: Za mene je primer diktature kada se na naslovnim stranama svih dnevnih novina nađe logo AV, a niko ne reaguje. Vuk: Diktatura je kada država svoje građane gleda kao neprijatelje. Prethodnih dana dobijam razne poruke s nepoznatih brojeva „smiri se malo“, „razmisli da li je pametno to što radiš“... Prošle nedelje, dok sam na protestu davao izjavu za Rojters, dva policajca u civilu su me snimala mobilnim telefonima... Pavle: Apsolutno bih se složio sa Vukom, nebrojeno puta su me prijatelji kojima je stalo do mene zvali da mi kažu „ne treba ti to u životu, da li si svestan šta može da ti se dogodi, da li si svestan da može mrak da te pojede, da li si svestan da im bodeš prst u oko...“. Baš zbog toga ću nastaviti da radim to što radim, ja sam se i vratio u svoju zemlju da pomognem da ljudi žive od nečeg drugog, osim od straha. Una: Najsvežiji primer diktature bi mogla da bude izjava našeg premijera, a budućeg predsednika: „Dozvolio sam im da protestuju...“ . Ubedio nas je da nemamo nikakva prava i da je sve što imamo stvar njegove dobre volje. On nam vraća penzije. On nam povećava plate. On nam je dozvolio da šetamo. On nam dozvoljava da imamo Tviter naloge... E, to je diktatura. Šta vi osporavate u njegovoj ubedljivoj pobedi? Pavle: On je legalno dobio izbore, ali to ne znači da je on tu legitimno. On kulturološki uništava državu da bi dobijao političke poene. Istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi koji glasaju za njega gleda Parove, razumeju se u sve rijaliti zvezde, čitaju Informer i Srpski telegraf... On baš te stvari gura u prvi plan i to je način na koji dobija 55 odsto. On igra mnogo dobru igru za sebe, ali je ta igra pogubna za Srbiju. Vuk: Meni je ta tvrdnja da on „kulturološki uništava državu“ malo problematična, jer smatram da je ipak lični izbor svake osobe šta će da gleda na televiziji. Mia: Ne slažem se. Jedna je stvar šta je tvoj lični izbor, a druga je šta je opšti trend koji se forsira, a pogotovo kada ga forsira vlast. Mi jesmo siromašna zemlja, ali se nikada neću složiti s tim da siromašna zemlja mora da bude i primitivna. Koji god opozicioni kandidat da je pobedio na ovim izborima teško da bi od Srbije za godinu dana napravio Švajcarsku, ali verujem da bi sistem vrednosti bio promenjen. Jednom urušena kultura se jako teško oporavi, standard se i podigne nekako, ali urušenu kulturu je vrlo teško oporaviti. Vlasti očigledno ide u prilog da zaglupljuje narod da bi ovaj lakše gutao razne lažne izveštaje o napretku. Vuk: Ja nemam problem šta privatne televizije emituju, meni je veći problem što su vlasnici tih televizija ucenjeni i u direktnoj sprezi s vlastima. Ne bih se zalagao za bilo koji „svevišnji organ“ koji diktira „e, ne može više rijaliti, mora nešto drugo“. Una: Ne treba da postoji „svevišnji organ“, dovoljno bi bilo da REM radi svoj posao i da se oglašava na kršenja pravila. Da li verujete da su protesti spontani? Šta vam pada na pamet ko je organizator? Pavle: Moguće je da ovo nisu spontani protesti, jer ovoliku masu ljudi ne može nijedan opozicioni kandidat da dovede. Postoji perfektna koordinacija na terenu policije i protestanata, to može da bude samo iz dva razloga - jedan, zato što to vlast dozvoljava, i drugi, zato što se vlast stvarno plaši nekih uličnih nereda. Ja ne znam da vam odgovorim na pitanje ko je organizator i to je jedan od razloga što bi svi da učestvuju, ali niko ne bi da preuzme skup. Vuk: Ja mislim da su spontani i da se previše opterećujemo time ko je organizator. Najvažnije je da protesti ne postanu ideološki obojeni, čim se to desi doći će do rasipanja. Što se tiče uloge policije, zaista je interesantno da osim policajaca u civilu niste mogli da vidite policajca u uniformi. Protestanti su pre neki dan došli maltene do ulaza u samu Skupštinu, za mene je to jasan signal da vlast želi da se desi incident. Da li Maja Gojković s pravom odbija da zakaže sednicu iz straha od nasilja i „novog pljačkanja slika“? Pavle: Ne razumem tu logiku - bojimo se da će biti pljačke, ali nećemo da stavimo policiju da to spreči. Šta bi bili vaši lični zahtevi kojih nema na listi? Mia: Moj zahtev bi bio da nijedan opozicioni kandidat ili iko ko sebe smatra opozicijom nikada ne bude gost u Teškoj reči i Ćirilici, to je dovoljno za početak. Una: I da ne daju izjave za Informer, za... Pavle: Ja ne mogu da se složim s tim, jer onda radite istu stvar koju radi i vlast. Oni bojkotuju medije i televizije koje podržavaju opoziciju, a vi bojkotujete one koje podržavaju vlast, znači isti smo. To nije dobra ideja. Jedan profesor je ovih dana u emisiji RTS doveo u pitanje zahtev za smenu urednika javnog servisa, uz argumentaciju da najveći broj studenata i ne gleda televiziju? Vuk: Važno je da se kaže da je taj profesor inače predsednik Upravnog odbora RTS, tako da nije neobično što tako priča. Na kraju krajeva, uopšte nije bitno da li mi gledamo ili ne gledamo televiziju. Mnogi ljudi gledaju, gledaju naše bake i deke, možda ja lično ne gledam, ali to ne znači da je vaše legitimno pravo da bilo kome plasirate neistine. Koliko sekundi traju izveštaji o protestima? Mia: Ja ne bih tražila samo smenu glavnog urednika RTS, nego svih glavnih i odgovornih urednika svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, zbog načina izveštavanja. Jeste da je RTS televizija koja se plaća i da je to javni servis, ali mislim da ne treba da se zaustavi na tome. Najviše bih volela kada bismo mogli da ukinemo i režimske tabloide i kada bi celokupan način funkcionisanja medija u Srbiji mogao da se promeni preko noći, ali znam da to nije moguće. Jedino što mi sada možemo da tražimo jesu te smene, ali je suština da institucije sistemski moraju da dobiju slobodu, i RTS i REM i RIK i Beogradski univerzitet. Vuk: Ako tražimo smenu uredništva Pinka ili Informera, onda neko drugi isto tako može da traži smenu glavnog urednika NIN-a zato što mu se ne sviđa što tu piše Olja Bećković ili što Dušan Petričić crta karikature. Moj zahtev bi bio uspostavljanje sistema odgovornosti i kazni za urednike privatnih medija, kako bi urednik Informera snosio odgovornost kad objavi da ja planiram proteste i nemire u ovoj državi, a ja to ne radim. U tom sistemu bi postojala i kazna oduzimanja frekvencije. Pavle: Slažem se sa tobom. Mia: Recimo da hoću da tužim neki list, kakve su moje šanse ako nisam ministar policije da će ikada doći do bilo kakve presude u moju korist? Ako se jednog dana budem razvodila, a moj muž bude imao neki uticaj, da li će moja deca pripasti meni? Nezavisno sudstvo je preduslov da ostali zahtevi dobiju smisao. Vuče, koji bi bio tvoj lični zahtev? Vuk: Zahtev koji bih dodao je poništavanje doktorata Nebojše Stefanovića, Siniše Malog i Jorgovanke Tabaković. Pavle: A Tomislava Nikolića? Vuk: Pa dobro, Nikolić sad odlazi u penziju, a i nema doktorat. Una: A Aleksandar Šapić? Vuk: O.K, ja sam naveo svoja tri doktora. Una, koji je tvoj zahtev? Una: Ja nisam sigurna koliko sam kompetentna da izlazim sa izričitim zahtevima, ali ono što bih volela da promenim je da se u ovu državu konačno uvede vladavina prava, da se obesmišljenim institucijama vrati ugled, da profesori koji su do sada ćutali dignu glas protiv lažnih doktorata, da kažu šta misle o ovome i da moraju da se javljaju češće jer oni zaista imaju uticaj i mogu da razbude tu uspavanu masu o kojoj sve vreme pričamo. Mia: I ja bih tražila da se glas naših profesora jače čuje, ali prvi logičan zahtev koji mi se nameće je da zahtevam od svih dekana fakulteta koji su se izjasnili da podržavaju Aleksandra Vučića da to povuku, jer smatram da nije moralno i da nije odgovorno od nekoga ko se nalazi na čelu državnog fakulteta da izražava podršku bilo kom kandidatu, a pogotovo kandidatu vladajuće stranke. Kako razumete Vučićevo uverenje da je motiv protesta lična mržnja prema njemu? Mia: On smatra da ljudi koji su izašli na ulicu njega lično mrze, jer on mrzi njih. Pavle, da li si pogrešio što si se vratio u Srbiju? Pavle: Nisam, ceo život se borim i svađam sa ljudima koji pričaju kako im je loše, a ništa ne rade da to promene. Najlakše je predati se i otići u drugu zemlju. Mia, kakav je tvoj plan? Mia: Moj život je u mojoj zemlji, ne želim da razlog mog odlaska bude taj što se ne pronalazim ovde. Ne želim da se pomirim s tim, ne želim da savijem glavu i da odem. Koliko god mogu da doprinesem da se nešto promeni, ja ću doprinositi, dokle god to bude moglo. Vuk: Bio sam u Nemačkoj pola godine. Jedan semestar sam proveo tamo, vratio sam se, video sam kako funkcioniše uređen sistem, želim da živim u uređenoj državi, ostajem ovde, ne idem nigde i boriću se da postanemo društvo slobodnih i odgovornih pojedinaca. Una: Ja za sada ostajem ovde i nadam se da će tako i ostati. Smatram da moć leži u pojedincu i da je najgore što može da se desi da nas sadašnja vlast ubedi u suprotno. Zato ću nastaviti da činim sve da ljudi oko mene poveruju da je moguće da se nešto promeni. Pavle, sediš u majici „Drugi krug“, šta to danas znači? Pavle: „Drugi krug“ je ideja nekolicine ljudi da motivišu mlade ljude da izađu i da glasaju. To nam sada očigledno nije uspelo, ali naša borba je tek počela. Sada nije bilo drugog kruga, biće ga. Zahvaljujući ovim izborima uspeli smo da napravimo organizaciju na nivou cele Srbije, prisutni smo u mnogo gradova i mislimo da je ideja drugog kruga zaživela u narodu. Izbori su prošli kako su prošli, ali to ne znači ništa. Naša ideja je da dignemo svest kod mladih da naš glas vredi i da je važno da ga iznesemo, na izborima i van njih.To znači „Drugi krug“. Da li imate strah da na kraju ove priče mogli da se osetite izmanipulisano? Pavle: Moj veliki strah bi bio da našu organizaciju ne izmanipulišu neki politički profiteri. Ne volim da budem usmeravan od strane bilo koga, zato bih voleo da znam ko zapravo stoji iza ovih protesta. Vuk: Mene baš briga ko stoji iza, meni je bitno gde ja stojim danas. Una: Pa, složila bih se sa Vukom, mislim da se nikada neću kajati što sam išla na ove proteste, šta god da se ispostavi ko je bio iza, pa čak i ako bi to bio sam Vučić, meni će biti drago što sam prošetala i pokazala svoj bunt. Pavle: Taj stav je u redu dok govorimo o ovom mirnom scenariju kako sad izgleda, ali ja ne bih nikada voleo da budem iskorišćen na način koji bi štetio mojoj zemlji vekovima. A to se desilo u Siriji, Egiptu i u mnogim drugim zemljama. Da li ste sigurni da niste napravili nikakvu štetu, ni sebi ni svojim roditeljima, pristankom na ovaj razgovor? Una: Ja sam student, odličan student, u tom smislu mi niko ništa ne može, ja nemam čega da se plašim. Vuk: Ne plašim se zato što mislim da je prošlo to vreme i da konačno režim Aleksandra Vučića treba da počne da se plaši svakog od nas pojedinačno. Mia: Strah je u ljudskoj prirodi, ali ako taj strah pobedi u čoveku i krene da utiče na njegovo ponašanje, na to da li će govoriti za NIN, da li će šetati slobodno ulicama, da li će iskazivati svoje mišljenje u bilo kojoj formi, onda su ljudi koji pokušavaju da uteraju strah u kosti pobedili. Ja ne želim da dozvolim da oni uspeju da nas zastraše i da mi ćutimo, jer je to njihov cilj. Pavle: Ne mogu da se složim sa Vukom, to vreme nije prošlo. Našeg druga su sačekali ispred kuće ljudi koje ne poznaje, pozvali ga po imenu, a kada se okrenuo - pretukli su ga. To vreme nije prošlo, to vreme još traje. Ja bih možda bio i budala kada bih rekao „ne plašim se“, ali dovoljno sam svestan toga da što se ja više plašim i što se više povlačim, to oni više dobijaju. Oni neće dobiti. Vuk: Možda nisam lepo formulisao, nisam hteo da kažem da je prošlo to vreme, nego da mislim da je došlo vreme da prestanemo da se plašimo. Ovim razgovorom za NIN dodatno razbijam strah kod sebe i verujem da ću se, pošto bude objavljen, osećati još bezbednijim.