Vlast sklona rušenju

Kompleks zgrada Generalštaba u Nemanjinoj u Beogradu, arhitektonsko remek-delo Nikole Dobrovića, nekada simbol vojne moći mnogo organizovanije države, potom obeležje stradanja SRJ u bombardovanju NATO 1999, ovih dana postaje paradigma „očajne gluposti“ današnjih vlasti, po viđenju stručnjaka. Razmeri skandala doprinose sumnje u finansijske malverzacije, već tradicionalno vezane za poteze onih koji drže kormilo Srbije. Jer, objekat A Generalštaba, a zapravo nerazdvojivi deo ansambla proglašenog 2005. kulturnim dobrom, prvo je saniran i tehnički primljen kao stabilan, za šta je pre manje od dve godine potrošeno 78 miliona dinara, da bi sada Vlada na predlog Ministarstva odbrane odlučila da ga poruši do temelja! I za ovaj posao izdvoji 2,3 puta više para – 180 miliona dinara. Protiv Vladine odluke javno se pobunila Akademija arhitekture Srbije i Vojni sindikat Srbije, prvi u ime zaštite kulturnog nasleđa, a drugi zbog štete po džepove poreskih obveznika. Sporne su i namere vlasti za ovu više nego atraktivnu lokaciju, s obzirom na javne najave da će tu da bude podignut Muzej srednjovekovne Srbije, sa sve spomenikom Stefanu Nemanji. Pre samo četiri godine, u vreme vlade Ivice Dačića, u medijima je objavljivano da su „ljudi Donalda Trampa“ zainteresovani da na ovoj parceli izgrade luksuzni hotel iz lanca „Tramp“, a 2013. se pronela vest da na istom mestu hotel želi da sagradi i šeik iz Abu Dabija, Muhamed bin Zajed al Nahjan, kome je Vlada prethodno omogućila izgradnju hotela i na Kopaoniku. Sve te namere u suprotnosti su sa pravnim aktom, kojim je Generalštab proglašen za kulturno dobro i merama zaštite koje je propisao Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda 2005, po kojima se „izričito zabranjuje izgradnja ili postavljanje privremenog ili trajnog objekta koji bi degradirao spomeničko nasleđe“. Zavod je, međutim, dao saglasnost na Zaključak Vlade o rušenju uz „šifrovanu“ izjavu koja svakojako može da se tumači. Stručnjaci nadležne institucije su, naime, u dopisu NIN-u istakli da su „prihvatljive isključivo intervencije koje se sprovode u cilju potpune rekonstrukcije i vraćanja objekta u prvobitno stanje“. A ovo je, navodno, krajnja namera Vlade, što ne objašnjava zašto tome mora da prethodi rušenje. A još manje – zidanje muzeja. Modernističko zdanje Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane sagrađeno je od 1956. do 1965, a proglašeno kulturnim dobrom tek 2005. „Odluka je doneta nakon bombardovanja jer je Vojska tek tada učinila dostupnom dokumentaciju nužnu da se sačini elaborat za proceduru zakonske zaštite“, objašnjava Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije. I napominje da bombe nisu porušile već urušile zdanje, dovodeći ga u stanje u kakvom su bili mnogi drugi objekti tokom istorije, pa su stručnjaci Zavoda uspeli da ih obnove. „Takođe, Dobrovićev korpus nije toliko urušen da bi izgubio autentičnost“, smatraju u Akademiji. Glavna zamerka arhitekata je da su izostale prethodne konsultacije sa stručnjacima, premda je Ministarstvo odbrane, kako iz njega kažu, „angažovalo 2014. Institut za ispitivanje materijala Srbije da izradi tehničku dokumentaciju sanacije–rušenja zgrada A i B Generalštaba“. Studijom ocene stanja konstrukcije, koja je iz toga ishodila, „predviđeno je rušenje oštećenih elemenata, sanacija konstruktivnih elemenata i vraćanje objekta u prvobitno stanje“. Istom studijom procenjeno je da je za potpunu rekonstrukciju potrebno oko 9,2 miliona evra, navode u Ministarstvu odbrane. Arhitekti iz Akademije tvrde da takav elaborat ne može sam po sebi da posluži svrsi „vraćanja zgrade u prvobitno stanje“. A još manje da se na osnovu njega procenjuju troškovi potpune obnove. Bilo kako bilo, deo objekta A je srušen, konstrukcija ojačana potpornim elementima za 78 miliona budžetskih dinara, da bi Institut IMS procenio da je „objekat doveden u autostabilno stanje, s tim da je ono privremenog karaktera“, dok struka negira da „stabilnost“ može biti „privremena“. Vojska dalje tvrdi da preduzeto nije trajno rešenje, „već prelazna faza dok se ne izvrši projekat rekonstrukcije i adaptacije“. Takođe je navedeno da su nakon uklanjanja „zarušenih delova i ogoljavanja“ konstrukcije uočene naprsline i pukotine zbog čega je potrebno „hitno izvršiti obimnu sanaciju zbog opasnosti od dalje degradacije objekta usled izloženosti atmosfernim i drugim uticajima“. Do trenutka rekonstrukcije treba sprovesti i konzervaciju objekta za koju su, takođe, potrebna velika sredstva, dodaju u Ministarstvu odbrane. Odnosno 10 godina, „po dinamici finansiranja“, za vreme kojih bi Generalštab postao sasvim nebezbedan. Objašnjenje Vojske se kosi sa uobičajenom procedurom zaštite koja nalaže da se pre radova preduzmu mere preventivne zaštite i obezbeđenja građevine od daljeg urušavanja, da bi se u međuvremenu izvršila ispitivanja i uradili projekti restauracije. S druge strane, nakon konzervacije, obično se ne ide na postupak rušenja, naglašavaju u Akademiji. Ističu i da objašnjenje da zgrada nije bezbedna „vređa inteligenciju“, budući da sa zgrade Generalštaba za 18 godina ni jedan delić nije otpao. „Monumentalni kompleks Generalštaba sa kaskadno spuštajućim traktovima, zapravo je urbana forma koja simboliše jednu od kapija Beograda i predstavlja deo njegovog identiteta“, podsećaju u Akademiji na odluku kojom se taj kompleks proglašava za kulturno dobro. U Ministarstvu odbrane, pak, kažu da će na kraju operacija uslediti rekonstrukcija monumenta, „u svemu prema Dobrovićevim nacrtima“. Kovačević, međutim, naglašava da to nije moguće, jer se aktuelni tehnički propisi razlikuju od propisa iz 60-ih godina prošlog veka. „Restauracija kulturnih dobara odvija se po današnjim principima konzervacije i standardima, bez obzira na to kada je dati objekat građen“, objašnjava sagovornik NIN-a. Pravila struke koje apostrofira, možda su jedan od razloga za donošenje kontroverzne odluke, za koju država nije konsultovala stručnjake. Vojsci ide naruku i stav Ministarstva kulture i informisanja, kojim se daje „pozitivno mišljenje na zaključak Vlade da se ukloni nadzemni deo zgrade A“ i istovremeno ostave „vezni konstruktivni elementi sa etažama ispod kote terena, radi potpune rekonstrukcije i vraćanja objekta u prvobitno stanje“. Međutim, u Ministarstvu kulture priznaju da bez saglasnosti Zavoda, odnosno, „bez izdavanja uslova za preduzimanje mera tehničke zaštite za uklanjanje nadzemnog dela zgrade“, do rušenja ne bi smelo da dođe. Vratimo se novcu, koji je i javno kamen spoticanja, jer u budžetu Ministarstva odbrane nedostaje oko 9,2 miliona evra potrebnih za obnovu, a Vojni sindikat Srbije pobunio se i zbog 180 miliona dinara, koliko bi trebalo da košta rušenje, jer je takva odluka Vlade doneta „usred mera štednje na kojima insistira lično premijer“. Ime Aleksandra Vučića i stoji na dokumentu o rušenju, mada ga on lično nije potpisao. Predstavnici Sindikata bili su podstaknuti apelom Vojno-građevinskog centra, koji se usprotivio ishitrenim postupcima zidanja pa rušenja, a koje je Ministarstvu odbrane prosledila Uprava za infrastrukturu Sektora za materijalne resurse MO. Sa vrha Vojske stigao je odgovor „da Uprava nema ovlašćenja da preispituje odluke sa najvišeg nivoa“, već samo da ih sprovodi. Članovima Vojnog sindikata još je nejasno zašto taj novac ne daje Vlada u čijoj svojini su i parcela i objekat, nego Ministarstvo odbrane, kao korisnik nepokretnosti. Akademiji arhitekture je, opet, sporno što se novac poteže kao isključivo merilo zaštite. A ne čini ništa da se potrebna sredstva blagovremeno usmere. U igri dobacivanja pravima i nadležnostima, od Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, preko Ministarstva kulture i Ministarstva odbrane, vraćamo se opet na instituciju Vlade, koja ima poslednju reč i u odlučivanju o sudbini Generalštaba, kao i prilikom potvrđivanja, ali i eventualnog ukidanja odluke kojom se neki objekat proglašava za kulturno dobro. Neki misle da je upravo to „zadnja“ namera vlasti, jer kada objekta više ne bude, verovatno se računa da će biti olakšana procedura ukidanja mera zaštite, koja je podjednako kompleksna kao i kada se one propisuju. Bez statusa kulturnog dobra, i sa atraktivnom parcelom u centru Beograda bi se moglo slobodnije raspolagati. Šta zaista državni vrh planira sa Dobrovićevim zdanjem, NIN nije uspeo da sazna, jer nismo dobili odgovore na pitanja. Ni u vezi sa namerama, ni o predviđenom novcu. Možda i oni misle da nije posao medija da preispituju odluke „sa najvišeg nivoa“. Ako se zanemari nečiji ćar od ovakvog raspleta, u kontekstu brojnih besmislenih poteza, koje neki nazivaju „očajnom glupošću“, ne iznenađuje da se vlast namerila na rušenje najpoznatijeg Dobrovićevog dela u trenutku kada se obeležava 50-godišnjica smrti čuvenog arhitekte. Rušenje je ionako uža specijalnost vlasti, s poslovičnom vizijom podizanja „lepših i modernijih“ objekata. Muzej bez sadržaja Namere Vlade da izgradi Muzej srednjovekovne Srbije potvrđuje i Ministarstvo kulture i informisanja, „upoznato sa inicijativom Odbora za podizanje spomen-obeležja Stefanu Nemanji da se u našem glavnom gradu podigne spomenik Stefanu Nemanji i spomen-kompleks posvećen srpskim srednjovekovnim vladarima“. „U trenutnoj fazi Ministarstvo kulture nije neposredno uključeno u taj projekat, ali će - čim se za to ukaže potreba - angažovati sve raspoložive stručne resurse u cilju realizacije ideje koja bi trebalo da bude izraz zahvalnosti i odavanja dužne počasti osnivačima srpske države“, navodi se u pisanim odgovorima Ministarstva NIN-u. Za neke je ova ideja plod griže savesti što dostojno nije obeleženo 900 godina od rođenja rodonačelnika loze Nemanjića. I odmah pitaju čime bi se popunio takav muzej. „Jedino rešenje je da se neki predmeti otuđe iz riznica manastira, ili postigne dogovor sa SPC da se ustupe za potrebe druge vrste prezentovanja“, gorko se šali Bojan Kovačević.