Odložena svađa

Trebalo je da to bude glavni spoljnopolitički događaj ne samo dana ili nedelje, već jedan od najvažnijih bilateralnih susreta ovog proleća: prvi susret dvojice teškaša - nedoučenog predsednika zemlje čiji se status neprikosnovene svetske supersile polako kruni i njegovog prekaljenog pandana iz države u postepenom, ali naizgled nezadrživom usponu ka takvom statusu u budućnosti. Donald Tramp je tokom čitave predizborne kampanje, pa onda u postizbornom interegnumu i u prvim danima predsednikovanja, Kinu imao za jednu od glavnih meta, obećavajući da će njenom vojno-političkom i ekonomskom jačanju na račun Sjedinjenih Država stati na put. Si Đinping je pak, pošto je proteklih godina u svojim rukama koncentrisao najveću moć koju je neki kineski lider imao još od vremena Mao Cedunga, i nakon što je Tramp onoliko najavljivao da će se Amerika tokom njegovog mandata okrenuti od sveta i nadalje baviti pre svega samom sobom, voljan da svoju zemlju afirmiše kao novog predvodnika u rešavanju krupnih međunarodnih problema - poput borbe protiv globalnog zagrevanja, recimo. Samit u Mar-a-Largu, na Floridi, bio je stoga prilika da Tramp demonstrira kako je s onim što su kritičari njegovog prethodnika Baraka Obame smatrali štetnom popustljivošću prema Kini gotovo; ili da Si, čija su očekivanja od sastanka u startu bila značajno manja - svodeći se na sticanje neposrednog uvida u to s kim će se u narednom periodu imati posla, te na ostavljanje dobrog utiska pred sopstvenom javnošću - demonstrira kako može da se nosi sa svakim svetskim liderom, pa i s ovakvim američkim predsednikom. A onda je Tramp, pred kraj svečane večere koju su on i američka prva dama na kraju prvog dana posete organizovali za kineskog predsednika i njegovu suprugu, Sija obavestio da je upravo bombardovao Siriju. Nema neutralnog svedoka koji bi se usudio da makar i iz duboke anonimnosti svetu predoči kako je zaista izgledala scena u kojoj lider najmoćnije svetske zemlje lideru druge velesile, između dva zalogaja, saopštava da je baš pred dolazak na večeru odobrio lansiranje na desetine raketa na teritoriju zemlje čiji je režim (a još više sopstvene strateške interese) tamo angažovana treća velika sila - s kojom obe imaju, eufemistički rečeno, komplikovane odnose - spremna da brani po svaku cenu; ali mora da je bilo... Pa, neugodno. Pošto Kinezi o tome i dalje mudro ćute - malo jer im je tajnovitost prirođena, malo jer su bili zatečeni onim što im je saopšteno - ostaje da se zasad veruje američkom državnom sekretaru Reksu Tilersonu. A on je par dana kasnije izjavio da je Si rekao kako „ceni to što ga je predsednik obavestio o tome“ (valjda umesto da ga pusti da za to sazna tek kad vest o napadu stigne i do kineskih službi) i „implicitno stavio do znanja kako razume da je takva reakcija bila neophodna u situaciji kad se ubijaju deca“. Neka je ova interpretacija i tačna, ona ništa ne govori o tome kako je kineska delegacija zbilja doživela američki potez. No nema nikakve sumnje da - mimo svih osmeha, srdačnih rukovanja pred kamerama tog i narednog dana te, sve u svemu, pozitivne intonacije koju su zvaničnici na obe strane dali samitu - Kinezima nije bilo pravo. Delom zbog samog bombardovanja, jasno, ali još više zbog trenutka koji je Tramp izabrao za napad na Siriju, i zbog toga što su tako dešavanja u građanskim ratom zahvaćenoj bliskoistočnoj zemlji potpuno medijski „poklopila“ Sijevu posetu, oduzimajući joj na značaju i publicitetu na koje su u Pekingu unapred računali. I zato nema sumnje da će ih iskustvo iz Mar-a-Larga navesti da preispitaju dosadašnje procene o tome šta od Trampa može da se očekuje. Jer, posle velike galame koju je Kinom godinama opsednuti Tramp dizao, najavljujući čitav niz mera usmerenih na to da se kineskom zmaju skrate rogovi - u širokom rasponu od proglašavanja Kine za „valutnog manipulatora“ do potezanja pitanja statusa Tajvana kao potencijalne monete za potkusurivanje; od najave uvođenja viših carina na kinesku robu do pretnje da će se silom stati na put kineskim aspiracijama u Južnom kineskom moru - iz Vašingtona su počeli da stižu drugačiji signali. Malo pomalo, agresivna retorika („nećemo dopustiti Kini da i dalje siluje našu zemlju“, govorio je) ustupala je mesto pomirljivijim tonovima, da bi Tramp na kraju prvog dana razgovora na Floridi izjavio kako je s kineskim liderom odmah uspostavio prijateljsku komunikaciju i kako očekuje da će s njim imati „izvanredne“ odnose. Samit je sutradan priveden kraju a da ni sa jedne strane ničim nije nagovešteno da je iza zatvorenih vrata bilo ikakvih tenzija; ali to zapravo samo znači da je hvatanje u klinč ostavljeno za neku drugu priliku. U stvari, da nije bilo epizode s lansiranjem „tomahavka“, gotovo da bi bilo potvrđeno mišljenje koje je u Pekingu o Trampu već počelo da se formira - da je reč o tigru od papira. Udar na Siriju usred Sijeve posete je, međutim, tu tezu obezvredio. Sada kada su se, sticajem okolnosti (zasad izgleda niko ne smatra da je Trampova administracija unapred planirala udar na Siriju, već da je on direktno isprovociran napadom hemijskim oružjem koji su navodno izvele snage predsednika Bašara al Asada), iz prve ruke uverili u to da je Tramp i te kako spreman da posegne za vojnom silom, Kinezi će ozbiljnije morati da shvate i njegova druga upozorenja. Poput onog upućenog do zuba naoružanoj i opasnoj Severnoj Koreji, kojom će - rekao je Tramp uoči samita - Amerika sama da se pozabavi ukoliko je pre toga Peking ne privoli na kooperativnije ponašanje. „Kina će ili rešiti da nam pomogne oko Severne Koreje ili neće. Ako to urade, to će biti veoma dobro za Kinu; ukoliko to ne urade, neće biti dobro ni za koga“, rekao je tada. A vrlo brzo nakon Sijevog odlaska iz SAD, Tramp je naložio i raspoređivanje udarne grupe američke mornarice, u čijem sastavu je i jedan nosač aviona, u vodama nadomak Korejskog poluostrva, pošto se poslednjih dana spekuliše o mogućnosti da Pjongjang, kao i dosad ignorišući sva upozorenja, izvede novu nuklearnu probu, ili testira interkontinentalnu balističku raketu, na kojoj takođe radi. I mada je Kina jedini prijatelj koga Severna Koreja ima, Si je - tvrdi opet Tilerson - i u ovom slučaju pokazao razumevanje: kineski vođa „očigledno razume, i mislim da se slaže s tim viđenjem, da se situacija intenzivirala i dostigla takav stepen pretnje da je nešto moralo da se preduzme“, kazao je američki šef diplomatije. Ispada da su, u američkoj interpretaciji, Kinezi progutali i neprimeren tajming izvođenja napada na Siriju, i pojačano američko vojno prisustvo u zoni koju sve više tretiraju kao da imaju ekskluzivna prava na nju. Neće biti da je tako. Jedna od glavnih kineskih ambicija upravo je uspostavljanje dominacije u Južnom kineskom moru, pa i dalje od njega - čega nema bez nekog vida konfrontacije s tradicionalnim američkim saveznicima u regionu, a to znači i s Amerikom samom; pa bi, kao što je i dosad bio slučaj, svaki agresivni akt usmeren protiv režima u Severnoj Koreji Kina doživela i kao direktnu pretnju sopstvenim interesima. Pre bi se reklo da iza trenutne kineske uzdržanosti, osim poslovičnog opreza, kao i uvek stoji čista računica. Pekingu treba malo vremena da rekalibrira poziciju prema novoj garnituri u Vašingtonu, u svetlu upravo demonstrirane Trampove spremnosti da, svojim izolacionističkim instinktima uprkos, na spoljnopolitičkom planu postupa kao i manje-više svaki američki predsednik - dakle da bombarduje po svetu. Budući da miroljubivi ishod samita sugeriše kako je, barem za sada, izbegnut trgovinski rat sa SAD kojim su Tramp i njegovi toliko pretili, i koji Kina na svaki način pokušava da izbegne, u Pekingu verovatno računaju i s tim da Amerikancima negde moraju malo i da popuste. Malo - između ostalog i zato jer je i bombardovanjem Sirije dok je Si još gustirao kalifornijska vina, Amerika stavila do znanja da je i dalje dominantni svetski igrač, i da će Kina morati još da poraste pre nego što bude mogla sve što i ona može. Ali ne previše, jer Kinezi sve što rade - rade na dugi rok. A kao nikad dosad, vreme radi za njih.