Mi ćemo Vučića sigurno da pobedimo

Za sebe kaže da je čovek pobedničkog mentaliteta i da je, i posle ovih predsedničkih izbora, uveren da je moguća izgradnja drugačije, bolje, normalnije, uređene Srbije. A, kao preduslov, da je moguća skora promena naprednjačke vlasti, za koju pronalazi dve ključne reči - nestručnost i nepoštenje. Dušan Teodorović, profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, na minulim izborima je aktivno podržao Sašu Jankovića i sada najavljuje angažman u njegovom političkom pokretu. Kako gledate na ove omladinske proteste u Beogradu i širom Srbije? Ponese li vas entuzijazam da im se pridružite? Oduševljen sam. Svi se bave pitanjem ko je organizovao proteste, a ja to ovako gledam: mislim da potcenjujemo mladu generaciju u ovoj zemlji i potcenjujemo razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija. Duboko verujem da neki fenomeni u društvu nastaju odozdo nagore i da smo ovde svedoci mladalačkog bunta, koji nose studenti, gde su se mladi ljudi samoorganizovali kroz društvene mreže na internetu. Jasno, mnogi su se kasnije uključili, ali sigurno znam da grupa ljudi oko Saše Jankovića nije organizator i vrlo sam siguran da nisu ni druge opozicione stranke. Puno mi je srce zbog tih protesta, to pokazuje vitalnost i snagu, da nije sve uništeno u Srbiji. Ja sam im se pridružio više puta na ulici, kao građanin i kao njihov profesor, i još ću da idem, ali nemam ambiciju da govorim, to je protest pre svega mladih, studenata. Šta mislite o njihovim zahtevima? Svi zahtevi su opravdani. Oni se pre svega bune zbog jednog neverovatnog monopola vlasti nad glavnim elektronskim medijima, uključujući javni servis RTS. Tu ujedno treba da bude zapamćeno da ovakav sramotni javni servis kao predsednik Upravnog odbora vodi Vladimir Vuletić, nažalost moj kolega sa Beogradskog univerziteta. Pomenuo bih, međutim, i privatne stanice Pink i Hepi, koje imaju nacionalnu frekvenciju ali pritom najbrutalnije krše sve profesionalne standarde na koje su se obavezale dobijanjem te frekvencije dajući Vučiću prostor koliko god i kad god mu padne na pamet. Takođe, videli smo šta se sve dešavalo na biračkim mestima, kakve zloupotrebe, i njihov zahtev protiv RIK-a je vrlo opravdan. Mladi ljudi, dakle, protestuju zbog manipulacija i nejednakih uslova u izbornoj kampanji, a ne kako Vuletić i neki drugi podmeću da je to pobuna protiv izbornih rezultata. Ipak, kakve efekte i rezultate protesta očekujete? Ili će sve splasnuti? Jako je teško napraviti predikciju gde će i kako ovo da se razvija. Deluje mi da su ovi mladi ljudi dosta hrabri i uporni... Ja sam učesnik svih mogućih protesta u ovoj zemlji i, bogami, čini mi se da su oni možda čak i izdržljiviji, napravljeni od još jačeg materijala nego što smo mi bili devedesetih godina. Među zahtevima je i nešto na čemu ste vi, kao predsednik Odbora za visoko obrazovanje SANU, prvi insistirali - poništavanje plagiranih diploma Nebojše Stefanovića i Siniše Malog. Da li ste to doživeli kao satisfakciju za svoju borbu? Da, to jeste neka vrsta satisfakcije. Ali, važnije od toga, taj zahtev pokazuje svu jalovost naših institucija, univerziteta, koje nemaju dovoljno hrabrosti za rešavanje problema, već se sve gura u birokratsku kolotečinu i loptica prebacuje s jedne adrese do druge, od komisije do komisije, fakulteta, rektorata, senata, šta je čija nadležnost... Dva imena koja ste pomenuli su ipak samo vrh ledenog brega, problem je mnogo dublji i toliko ozbiljan da deo visokog obrazovanja mora da se operiše, da radi hirurški nož. Svaka buduća demokratska vlast mora da donese političku odluku, jer to je neophodno, i da Ministarstvo prosvete i nauke preduzme jasne mere. Ali ne vlast kakvu sada imamo i ne ovakvo Ministarstvo, gde, kao primer navodim, postoji državna sekretarka čiji je mentor prilikom sticanja doktorata bio čovek za kojeg je utvrđeno da sam nije imao diplomu koju je tvrdio da ima. E, to novo Ministarstvo moralo bi da bude sastavljeno od ljudi međunarodno prepoznatljivih u oblasti obrazovanja i nauke, a ne samo da imaju „prof. dr” zvanja koja se ovde dele šakom i kapom, i ono bi imalo znanje i hrabrost da rešava problem sticanja diploma. Šta mislite o profesorima, dekanima, koji su potpisali podršku Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima i našli se među onih „650 javnih ličnosti”, što je bila reakcija vlasti na vaš Apel 100? Tu postoje dve grupe ljudi. Veliki broj njih je samo zaklonjen titulom „profesor doktor” i nikada van Srbije niti bi stekli to zvanje niti bi radili na univerzitetu. Na primer, među njima je osoba koja je dala doktorat Siniši Malom. Takođe, neki od akademskih potpisnika podrške Vučiću koristili su uz svoj potpis titule koje zapravo nemaju. Našao se tu i manji broj ljudi koji imaju realne naučne i stručne reference, ali nisu imali hrabrosti da ne potpišu, jer su bili ucenjeni time da će ostati bez neke rukovodeće pozicije. Gde je suštinska razlika? Apel 100 smo potpisivali tako što smo se sami organizovali, a ovde je vlast zvala pojedince, vršila pritiske na njih, slomila ih. Bilo je i estradnih zvezda... Znate šta, ako Ivan Tasovac smatra da treba da bude potpisnik nečega zajedno sa Cecom Ražnatović, pravosnažno osuđivanom osobom i nosiocem jedne najštetnije supkulture - bravo za Ivana Tasovca. Mene sve to podseća na Apel srpskom narodu iz 1941, koji su okupacione vlasti organizovale, ima tu sličnosti. Dakle, to je po vama neka vrsta kolaboracije? Sa režimom svakako da jeste. Čvrsto - da. Ja to tako vidim. Da li se vi kajete zbog potpisivanja Apela 100 i vrlo aktivnog učešća u kampanji Saše Jankovića? Apsolutno se ne kajem. Za proteklih 30-40 dana prešao sam možda 10.000 kilometara, među par ljudi sam koji su najviše putovali sa Jankovićem, prešao sam celu Srbiju uzduž i popreko, i gradove i gradiće i sela, neprestano govorio na javnim skupovima... Pre 7-8 meseci neki ljudi i neke grupe su me pominjali kao mogućeg predsedničkog kandidata. Ali ja sam onda, posle razgovora sa samim sobom, shvatio da je mnogo bolje za Srbiju da podržim Sašu Jankovića, što sam uradio najiskrenije i najaktivnije moguće. Inače, on i ja smo se upoznali, prvi put videli pre svega nekoliko meseci. A, u isto vreme, u toj kampanji, mnogo bolje sam upoznao i našu Srbiju. I, kako vam deluje Srbija? Srbija mi deluje kao zemlja koja umire. Znam da je to žestoka konstatacija, ali ja u nju verujem, to je moja percepcija. Videli smo veliki broj napuštenih kuća koje propadaju, gde već dugo niko ne stanuje, pogotovo po manjim mestima. Videli smo mnogo propalih fabrika, industrijskih postrojenja. Videli smo mnogo zapuštenih njiva. Videli smo mnogo siromašnih, unesrećenih ljudi. To je bio bolan osećaj za mene, prosto sam osećao bol u duši. Ali, uveren sam i da Srbija može bolje. Uvereni ste? Da. Na primer, siguran sam da para ima, ali da bivaju delom opljačkane, a delom da se troše u pogrešne svrhe. Meni je užasno žao naših penzionera, kojima se godišnje uzme oko 200 miliona evra, a uveren sam da se tih 200 miliona u isto vreme na drugim mestima rasipa i pokrade i da ljudi koji su najpoštenije zaradili svoje penzije ne moraju biti uskraćeni crkavice koju dobijaju. Verujem da može biti bolje i zbog proste činjenice da Srbiju trenutno vode ljudi koji su većinom kombinacija nepoštenih i nekompetentnih. Uzmite kao primer Ministarstvo spoljnih poslova, čiji ministar Dačić ne zna čak ni engleski, ili ogroman sistem kao EPS kojim rukovodi čovek koji je sumnjivu fakultetsku diplomu stekao sa 45 godina, a pre toga je imao pečenjaru. Takođe, donose se ad-hok odluke u najužem krugu Vučića i njegovih saradnika. Evo je moja stručna oblast - saobraćajna infrastruktura: odlučili su da izgrade auto-put Niš - Priština. Zanima me koja je metodologija tu primenjena? Koje su alternative razmatrane? Kako izgleda takozvana izvorno-ciljna matrica kretanja u tom regionu? Kakva je interna stopa rentabiliteta te investicije, za koliko vreme će da se vrati to ulaganje? Slična stvar je sa Aerodromom „Nikola Tesla” - profitabilna firma, donese se odluka o koncesiji, zašto? O Beogradu na vodi da ne pričam... Sve su to odluke koje se sada u Srbiji donose za pet minuta i samo sklanjanje tih ljudi sa vlasti i uvođenje kriterijuma stručnosti, kompetencije, uz poštovanje vladavine prava, učinilo bi Srbiju boljom, uspešnijom zemljom. Iako je sve ovo jasno, izgleda da poruka opozicije nije doprla do najvećeg broja ljudi, pre svega u unutrašnjosti? Izlaznost je bila tek oko 55 odsto i Vučić je pobedio u prvom krugu. Opozicija nije imala ni šansu da tu poruku pošalje. Kad god uključite neki TV kanal koji se, na primer, vidi u Boru ili Leskovcu, vi stalno gledate Vučića. Nije bilo prostora da neko ljudima nešto drugačije kaže. Takođe, Vučić ima sposobnost koju niko u opoziciji nema, a to je da građanima stalno govori neverovatnu količinu neistina, da svakog dana daje lažna obećanja i da uopšte nema problem sa kontradiktornostima koje iznosi. Opozicija, jednostavno, nema sposobnost da tako manipuliše ljudima. Ja bar ne bih nikada to ni mogao ni želeo da radim. Ipak, i pored svega, mi smo dobili skoro 17 odsto, isključivo terenskim radom, bez para, išli smo Srbijom sa tri-četiri automobila, pri čemu smo često sami plaćali benzin i sve ostale troškove, zabranjivali su nam pristup u domove kulture i sale, govorili smo na ulici, bez ozvučenja, bez pristupa lokalnim medijima. Ali radili smo to punog srca. Na jednom mitingu sam se čak zaplakao. I, eto, jedan veliki broj ljudi je prepoznao našu iskrenost, iskrenost ljudi koji dosad nisu bili u politici, niti će postati profesionalni političari, niti živimo niti ćemo živeti od politike. A sa druge strane, Vučić ima apsolutnu institucionalnu, finansijsku, medijsku kontrolu nad životima građana Srbije. Bilo bi korisno napraviti jednu sociološku analizu kako su u istoriji 20. veka svojim zemljama vladali, koje su mehanizme koristili diktatori kao Franko, Hitler, Peron, Musolini i to uporediti sa Vučićevom vladavinom. Ne kažem da opozicija nije mogla bolje, ali situacija u kampanji i na samim izborima je bila nezamisliva, u svakom smislu nedemokratska. Šta onda opozicija može? Koje ste pouke izvukli iz ovih izbora? Može mnogo toga, ali to iznosim u svoje ime, kao svoj isključivo lični stav. Znali smo da će Vučić da manipuliše, da prigrabi medije, da možda i pokrade... a nismo imali dovoljno resursa da u izrazito kratkoj kampanji obezbedimo besprekornu kontrolu u svim segmentima izbornog procesa. Pogrešili smo u proceni koliki može da bude stepen zastrašivanja, ucenjivanja, kršenja procedura, pa čak i izborne krađe. S druge strane, ostvarili smo fantastičan rezultat sa resursima koje smo imali. Za sledeće izbore, kampanja počinje sutra. Na osnovu iskustva stečenog u ovoj kampanji, moramo mnogo da radimo i da se bolje organizujemo. Bez unapred definisanih preciznih uslova opozicija ne treba da učestvuje na izborima. Neki od uslova mogu da budu, na primer, zabrana bavljenja političkim temama privatnim televizijama Pink i Hepi, koje bezočno zloupotrebljavaju nacionalnu frekvenciju, kao i zahtev da RTS istinski ravnopravno predstavlja kandidate i programe. Možda je trenutak da se pokrene procedura za oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi, koje su, uz trovanje nacije rijaliti programima, dale svoj besramni doprinos „političkoj kampanji“ Aleksandra Vučića i srozavanju svih civilizacijskih vrednosti. Pomenuli ste naredne parlamentarne i gradske izbore. Očekuje se da će na njima učestvovati i politički pokret Saše Jankovića. Šta znate o stvaranju tog pokreta i da li ćete u njemu učestvovati? Mislim da izborni rezultat obavezuje Sašu Jankovića da nastavi da se bori u političkoj areni za dobro građana Srbije. Janković bi trebalo da oformi političku organizaciju, ali ne stranku, jer ovde su okupljeni jaki individualci koji ne žele partijsko ustrojstvo, već neku vrstu pokreta koji bi obuhvatio i te pojedince i neke lokalne organizacije i manje stranke. To mora da bude pokret a ne liderska stranka, kao što je, nažalost, većina političkih stranaka u Srbiji. Ja bih kao pojedinac bio spreman da u tome učestvujem, jer delimo ključne vrednosti kao što su građansko-demokratska opcija, vladavina prava i društvo socijalne pravde. Ja sam i u tim godinama i lično mislim da za boljitak Srbije sada mogu mnogo više da učinim takvim društvenim angažmanom nego da napišem još jednu stručnu knjigu koja će da ode u svet. Po vama, kakve bi odnose ubuduće trebalo da imaju pokret Saše Jankovića i Demokratska stranka? Na ovim izborima su građani kandidovali Jankovića, a DS je bio najjača stranka koja ga je podržala. Ja bih izrazio zahvalnost DS-u zbog podrške. Po mom mišljenju, to će biti odnos dve odvojene organizacije, koje će paralelno postojati. Ne verujem da će biti ujedinjenja, utapanja i sličnog, svako će da vodi svoju politiku i nastupaće se odvojeno na narednim izborima. Ali, ovo su samo neke moje lične procene, videćemo još. Da li su se građani zasitili postojećih stranaka ili su one realno izgubljen slučaj? Ovde kad se stvori neka percepcija o nekom fenomenu, ljudi misle da je to zauvek tako, da se ništa ne menja. Na primer, iz DS su otišli mnogi koji su zaslužni za greške te stranke iz prošlosti. DS je promenio rukovodstvo, stigli su neki mladi ljudi. Ali, sve u svemu, građani Srbije su umorni ne samo od stranaka već i od stalno istih lica u politici, pa traže nešto novo i nekoga novog. Vi kada ste u politici, na javnoj sceni, imate svoj rok trajanja, ne možete po 20-25 godina da trajete... Građani traže nova lica i nove ideje u politici. Čini mi se da je važno da to budu ljudi koji nisu bili politički eksponirani, koji imaju svoje čvrste profesionalne biografije, koji su ostvareni i nemaju mrlje u karijeri. Pogledajte, na primer, Dudu Ivkovića... Da, vas dvojica ste bili praktično najprisutniji u kampanji Jankovića, a obojica „seniori“... Mislim da je veoma važno da se ljudi poput nas dvojice angažuju u politici. Ostvareni ljudi, koji imaju svoja profesionalna dostignuća, nemaju ambiciju da žive od politike, možda da participiraju koju godinu, ali i da rade volonterski, ne trebaju im ni plate ni privilegije. A onda je i građanima lako da uvide da takvi ljudi pre svega imaju dobre namere. Kakav bi lični interes imao Duda Ivković od politike? Inače, on i ja smo baš mnogo zajedno putovali u ovoj kampanji i pričali zašto Srbija zaostaje za svetom... I onda je Duda objasnio: kod njega u košarci igra isključivo najbolja prva petorka. Jedini kriterijum je kvalitet, ne partijska pripadnost ili rođačke veze. E, taj kriterijum mora svuda da vlada ako hoćemo da uspemo kao zemlja. Vidite li nadu da će se Srbija tako urediti, unormaliti? Mi ćemo Vučića sigurno da pobedimo. I time će se stvoriti šansa da Srbija bude bolja, uspešnija. Mi, ljudi kao Duda i ja, ne bismo ni ulazili u politički aktivizam da ne vidimo nadu. Mi smo ljudi pobedničkog mentaliteta i duboko verujemo da Srbija ima snagu, hrabrost, građane da se zajedno izborimo i preokrenemo ovu zemlju nabolje. Protesti mladih ljudi na ulicama to najbolje potvrđuju. Šreder i Čepurin Šta mislite o podršci stranih političara Vučiću na minulim izborima? Navešću dva tipična primera. Gerhard Šreder jeste bio cenjen u Evropi zbog nekih rezultata dok je vodio Nemačku. Ali, ostaje činjenica da je on prvi nemački kancelar posle Adolfa Hitlera koji je naredio vojsci da učestvuje u akciji van teritorija te države, i to prilikom NATO bombardovanja Srbije. A Vučić, krajnje licemerno, pre podne polaže venac žrtvama bombardovanja, po podne dovodi Šredera na svoj miting. Drugi slučaj je s ruskim ambasadorom Aleksandrom Čepurinom, koji je posetio centralu SNS i Vučića u noći dok su slavili pobedu na predsedničkim izborima. Šta je ambasador Rusije tu tražio? Čemu to mešanje u izbore u Srbiji, u naše suverene stvari? Ovo sam pitao i preko Tvitera, pa me je Vučić onda pominjao na TV Hepi. Nikad kasno za lustraciju Možete li da objasnite svoje zalaganje za lustraciju i da li bi njome bio obuhvaćen i Vučić lično? Aleksandar Vučić sada govori o potrebi ulaska u EU, o miru i saradnji u regionu i slično. Mnogi drugi ljudi, među njima i ja, to smo govorili devedesetih godina kada je taj isti Vučić bio najveći ratni huškač, kada je govorio o sto muslimana za jednog Srbina i koristio izraze poput „nesrpska fukara“. Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Maja Gojković i on, a svi su imali i državne funkcije krajem devedesetih, unesrećili su ovu državu, odgovorni su za kršenja ljudskih prava u njoj, za pobijene ljude širom bivše Jugoslavije, evo samo ja imam troje pobijenih u Bosni, mamina rođena sestra između ostalih... Oni su najistaknutiji ratni huškači, Treba da se oformi državna komisija koja bi utvrdila ko su oni i šta su sve radili tokom devedesetih. Svakako da moraju da snose makar moralnu odgovornost.