Stabilnost koja vri

Cinici bi rekli da je napokon stigao dokaz neosnovanosti poređenja Aleksandra Vučića i Redžepa Tajipa Erdogana: za razliku od nedavnih srpskih izbora, čija je sumnjiva regularnost isterala na ulice navodno apolitične studente, turski referendum održan u nedelju uspeo je da, osim glasnih uličnih protesta, izazove i negativnu ocenu posmatračke misije OEBS, koja u našem izbornom slučaju nije primetila nikakve neregularnosti. Baš je zanimljivo kako je kritika posmatrača sročena: „Uprkos dobro vođenim tehničkim aspektima procesa glasanja, birači nisu dobili nepristrasne informacije o ključnim aspektima onoga o čemu se glasalo“, kaže se, između ostalog, u saopštenju Kancelarije OEBS za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, izdatom dan nakon referenduma o ustavnim promenama, čiji su tesni rezultati ozbiljno čvrstorukom predsedniku Turske omogućili uslove da na vlasti ostane do 2029. godine. Drugim rečima – sve i da nisu tačne žalbe turske opozicije da glasovi nisu dobro prebrojani, i pre samog referendumskog dana bilo je dovoljno razloga za ocenu da se izjašnjavanje kojim je Erdogan dobio sultanske moći ne može smatrati demokratskim - evropska posmatračka misija istakla je pristrasnu kampanju „za“, zastrašivanje protivnika ustavnih reformi, kao i činjenicu da na glasačkim listićima nije bilo referendumskog pitanja. O rekordnoj pristrasnosti srpskih medija u korist Vučića i čerečenju njegovih protivnika, proglašenih „ubicama“ i „stranim plaćenicima“, opširno smo pisali nedeljama unazad, kao što smo pisali i o brojnim drugim aspektima izbornog procesa koji se nikako ne mogu uklopiti u definiciju fer i demokratskih izbora - od nefunkcionisanja kontrolnih tela i zbrke sa prebacivanjem posla oko overe potpisa za kandidaturu sa sudova na notare, preko problema sa biračkim spiskovima, pa sve do „bugarskog voza“ i drugih oblika vršenja pritiska na birače. Da i ne govorimo o, ako ne neustavnoj, ono svakako neprincipijelnoj Vučićevoj odluci, pre kandidovanja za predsednika, da ne podnese ostavku na (pre samo pola godine osvojeno) premijersko mesto. Ništa od toga, međutim, nije bilo preterano bitno za međunarodne predstavnike, (kratkovido) posvećene ideji održavanja „stabilokratije“ na trusnom Balkanu. Bar ne dovoljno bitno da „preraste“ uobičajene preporuke šta bi trebalo unaprediti do sledeće provere biračke volje i dobaci do saopštenja nalik onom sročenom nakon Erdoganovog (sumnjivog) trijumfa. Odatle i pomenuti novi izraz – stabilokratija - skovan u martovskom izveštaju analitičke grupe Balkans in Europe Policy Advisory Group i odmah preuzet u brojnim drugim analizama stanja u regionu. Jer, savršeno je pogodan da ukratko objasni suštinu potrage za stabilnošću nauštrb demokratije u „evropskom predsoblju“, u čijim bismo potencijalno vrlo opasnim plodovima mogli uživati nepregledan niz godina koje dolaze. Eto, dakle, nepobitne razlike između Vučića i Erdogana: konstruktivnim odnosom prema zahtevima, što sa Zapada, što sa Istoka, Vučić je uspeo da isposluje međunarodne političke kredite o kojima njegov turski kolega sa istim modnim stilistom može samo da sanja. Cena te pogodbe isporučuje se svima nama, ali, budimo fer: zašto bismo se ljutili na rasklimatanu „međunarodnu zajednicu“ ako smo sami bili nesposobni da se izborimo za elementarni izborni fer-plej, a time i kontrolu obećanja koja se daju u naše ime? Činjenica je da ni posle prošlogodišnjeg izbornog iskustva opozicione stranke nisu mnogo naučile o opštem interesu. Zaokupljene stranačkim pregrupisavanjem, ne samo da nisu uspele da se postave kao blok koji bi ozbiljno radio na uspostavljanju makar minimalne medijske ravnopravnosti, već se nisu potrudile ni da unaprede kontrolu izbora u samom danu glasanja, kako ne bismo ponovo morali da sami razvijamo teorije o čudnim putevima glasačkih listića ili neobičnoj koincidenciji da svi članovi biračkog odbora imaju isti rukopis. I kako, posle svega, ne bismo gledali pravi mali rat u Republičkoj izbornoj komisiji u kojoj naprednjačka većina sprečava jednog od predsedničkih kandidata (Milana Stamatovića) da promeni svog predstavnika, a sve da bi se izbegla opasnost da Vučićev trijumf u prvom izbornom krugu bude i zvanično proglašen. Jasno je da to nije nimalo lak zadatak u situaciji u kojoj se i ne zna ko je prava, a ko fingirana opozicija vladaru koji je, za poslednjih pet godina, uspeo da u sebe usisa sav politički život u Srbiji i obesmisli kako institucije, tako i partije – uključujući i glomaznu naprednjačku organizaciju, lišenu svake ideologije i pretvorenu u najobičniju mašinu za glasanje i mlevenje protivnika. Pa smo sada došli u premijernu situaciju da na osnovu rezultata glasanja u RIK-u (koji se u momentu pripreme ovog broja NIN-a još uvek očekuju) ne dobijamo informaciju o tome ko je zaista pobedio na izborima - već o stanju u opozicionim redovima. A prema onome što se znalo u vreme pripreme ovog NIN-a, u toku je bila potraga za jednim nedostajućim glasom za proglašenje Vučićeve pobede i izbegavanje verovatno sasvim hipotetičke situacije u kojoj bi, nakon isteka predsedničkog mandata Tomislava Nikolića, kancelarija na Andrićevom vencu pripala – Maji Gojković, predsednici Skupštine Srbije. Mada je jasno da takav ishod, koji bi značio Vučićev poraz, na ovaj ili onaj način, neće biti dozvoljen - predsednik RIK-a Vladimir Dimitrijević već je objasnio da u slučaju da članovi Komisije ne prihvate rezultate izbora, postoji mogućnost da to učini Upravni sud. Do tada, zanimljivo je pogledati u čemu je mala drama u kojoj je, reklo bi se, ipak na većim mukama opozicija nego vlast: od ukupno 28 članova sa pravom glasa u RIK-u, naime, vladajuća koalicija ima 13, pa samim tim i 13 sigurnih glasova za proglašenje izbornih rezultata. NJima odmah valja dodati još jedan – onaj kojim raspolaže predstavnik kandidata Miroslava Parovića. Sudeći prema javno izraženim stavovima predstavnika ostalih kandidata, onaj jedan nedostajući može se tražiti samo među predstavnicima Srpske radikalne stranke, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Demokratske stranke Srbije. Za održavanje uzbuđenja pobrinula se Željka Radeta, predstavnica SRS, koja je za TV N1 podsetila da su „radikali uvek glasali protiv“, dok je Bojan Pudar, predstavnik LSV, ostavio manje nade opoziciji, rekavši da je „na svim izborima do sada bilo poledice na putevima“ , te da „ne bi bilo u skladu sa normalnim radom RIK-a da se bilo koji član politički opredeljuje nezavisno od izbornih rezultata“. Nije se precizno izjasnio ni DSS, čiji je v.d. predsednika Miloš Jovanović rekao da predstavnici te stranke u RIK za sada ne mogu glasati ni za ni protiv proglašenja rezultata, jer „za glasanje protiv rezultata treba da postoje čvrsti dokazi“, ali „za sada takvih dokaza nema“. Teško je, ipak, poverovati da je Vučićeva odluka da, u nedelju uveče, pompezno objavi svoju još ubedljiviju pobedu na tri biračka mesta na kojima su izbori ponovljeni, motivisana potrebom da se izvrši dodatni pritisak na članove RIK-a, odnosno strahom da onaj jedan nedostajući glas neće biti pronađen. Više je to ličilo na početak izborne kampanje za predstojeće beogradske (ako ne i parlamentarne) izbore, usmerene ka onom delu biračkog tela koje je lako fascinirati tvrdnjom o postignutim „nestvarnim rezultatima“ od 76,8 odsto osvojenih glasova. Odnosno o velikom rastu popularnosti od prvog glasanja pre dve nedelje, kada je Vučić osvojio 41,2 odsto. Zaslepljeno neprekidnom agresivnom propagandom, to biračko telo lišeno je one nelagode koju oseća iole obavešteniji građanin kad poredi izjave vlasti sa realnim stanjem stvari – u ovom slučaju, tvrdnje o „nestvarnoj pobedi“ sa činjenicom da je reč o osvojena 793 glasa?! Prema podacima koje je objavila CRTA, naime, na ponovljenim izborima na tri biračka mesta u Novom Sadu, Leskovcu i Trsteniku, učestvovalo je ukupno 1.033 birača, odnosno svega 32,8 odsto građana upisanih u birački spisak. A izgleda da je bilo i nekog podstrekivanja odziva – tokom dana je ispred biračkog mesta u Novom Sadu primećeno vozilo u kojem su osobe vodile evidenciju o građanima koji su izašli da glasaju, saopštili su posmatrači. U situaciji podređivanja celokupnog političkog, ali i društvenog i ekonomskog života interesima uskog centra moći i njegove klijentele, izlivanje nezadovoljstva na ulice bilo je neizbežno. I bez obzira na to koliko će sve one akcije usmerene da odgovore studente-inicijatore protesta od dalje pobune uroditi plodom u narednim danima i nedeljama, jasno je da to nezadovoljstvo ne može nestati i da će svaki budući potez vlasti biti potencijalni okidač za novo masovno iznošenje političkog života na ulice. I teško je zamisliti da, recimo, buduća svečana inauguracija novog predsednika Vučića protekne bez propratne ulične manifestacije, što nije baš ono što slavljenik želi da pokaže očekivanim visokim stranim gostima. Proklamovana stabilnost se, tako, pretvorila u ozbiljnu pretnju nestabilnošću: mladi su već pokazali da se ne mogu zavarati potencijalnim igrokazom oko RTS-a u kome Aleksandar Vulin traži smenu rukovodstva, a Aleksandar Vučić odgovara da je to posao nadležnih institucija. Paralelno sa upornim ponavljanjem „logističara protesta“ da će borba biti duga, umnožavaju se procene o mogućim incidentima. Poslanik SNS Vladimir Đukanović u utorak je imao zanimljivu tvrdnju – naći će se, reče, neka organizacija koja vidi da vlast ne reaguje na demonstrante, pa će onda oni da reaguju. „Video sam saopštenje Zavetnika“, dodao je Đukanović. Samo jedno deluje sigurno: nova faza vučićizma razlikovaće se od prethodnih pet godina njegove vladavine. Ne zbog toga što, bez obzira na to koga postavi za premijera, neće moći direktno da kontroliše baš svaki potez ministara, već zbog toga što se jasno vidi da je propagandna kula od karata počela da popušta, o čemu ne govori samo studentski protest, već i izborni rezultat Belog Preletačevića. I kakav god bio odgovor vlasti na vanparlamentarni bunt i pojavu novih igrača na sceni, teško da će se vratiti ona „stabilnost“ u kojoj smo vegetirali u prethodnom periodu. Ispod poklopca je počelo da vri, a vatra se, za sada, samo pojačava.