Na ivici autokratije

Baš tim rečima je NJujork tajms opisao nedavne izborne rezultate: „Ubedljiva pobeda premijera Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima 2. aprila dovela je Srbiju do ivice autokratije.“ Govori li NJujork tajms o izbornoj krađi? Ne, naravno. Niko ozbiljan ne smatra da bi ponovno glasanje promenilo izborne rezultate. Zašto? Zato što su za predsednika države, vlade, partije, kontrolora pravosuđa i medija (sve u jednoj ličnosti) glasali oni kojima njegova politika rešava životna pitanja: da dobiju posao (ili da napreduju), da dobiju tender (ili da ga nekome odobre), da operu svoje nepismene diplome ili doktorate, da sačuvaju sebe ili svoje bližnje od suda ili zatvora, a isto je glasala i bliža i dalja rodbina, koja vidi da lakšeg i boljeg puta u ovoj zemlji - nema. I, šta? Hoćemo li promeniti izborne rezultate, tako što ćemo ih još jednom prebrojati? Ne radi se ovde o tome - da li se na ovim izborima pojavio kandidat koji verodostojno obećava modernu Srbiju. I da se pojavio, i da nije - svejedno je. Za modernu Srbiju svi glasaju na poslu, u kafani ili na slavi, a na izborima posle zaokruže ime sadašnjeg pobednika. I nije čudno što svi tvrdimo da ne poznajemo nikoga ko je glasao za Vučića - a u stvari ih poznajemo, samo nismo povezali! I to treba imati u vidu. Od svega za šta se studenti zalažu, najveću štetu imali bi baš Vučićevi glasači, dakle, većina, kako god da okreneš. A ruku na srce, ni ta većina ne glasa za Vučićevu politiku, nego za sebe lično. Kako reče u jednoj divnoj TV seriji (s kraja devedesetih), TV Boško se zvao lik, a branio je neku opskurnu estradnu zvezdu koja je negde pevala u čast tadašnjeg predsednika. Pa reče - nije ona, braćo i sestre, pevala za Miloševića, ona je pevala - za pare! E, tu smo. Ko danas u Srbiji može verodostojno da ponudi - pare, odnosno, bolje sutra? Teorijski, to bi mogla da ponudi opozicija - ili Zapad (ili smiješano, što bi rekao veliki NJegoš). A znamo da opozicija ne postoji, dok je Zapad na Vučićevoj strani. Znači - niko. Stoga ne treba da čude ovi studentski protesti, iz čista mira, par dana posle izbora. Zapištao ventil na ekspres loncu, to se desilo. Koliko je tome doprineo Preletačević sa kandidaturom za predsednika, pitanje je, ali je sigurno to da ovde studenti, posle mnogo godina, po ulicama šire neku novu vedrinu i razvijaju parole od kojih se prolaznici iskidaju od smeha, pa se onda za trenutak sete da su nekad i sami bili bolji ljudi nego što su danas. E, sad, da li studentski protest zaista finansira Zapad, kao što nas u medijima ubeđuju ljudi čije ime neću da pominjem da ne kvarim tekst? Ne znam, ali, ako čak i NJujork tajms opominje svoju vladu da nije dobro da toliko podržava Vučića, teško je poverovati da taj Zapad ujedno finansira i studentski pokret. Koju bi poruku time Zapad slao Vučiću, koji na godišnjicu početka NATO bombardovanja dovodi Gerharda Šredera na svoj predizborni miting? Stoga je NJujork tajms u pravu: uz svesrdnu pomoć Zapada, Srbija se našla - na ivici autokratije. E sad, s koje smo strane te ivice, o tome zaista treba razmisliti. Ili, još bolje, hajde da razmislimo o tome koliki je broj onih koji su nekada glasno i beskompromisno zastupali demokratske vrednosti, a danas, što bi rekao TV Boško, pevaju za pare, braćo i sestre? Čime smo mi zaslužili da današnji RTS ne prenese niti jedan živi prenos sa studentskih protesta, kao da smo u Pjongjangu? A posle toga uživo prenose neke opskurne Vučićeve funkcionere, koji, postrojeni pred kamerom, listaju fotografije studenata koji učestvuju na protestima? Zar ne bi bilo bolje, uvaženi direktori RTS-a, da sami date ostavku, nego da vam je traže studenti, a posle njih i potrčko Mire Marković? Spasite dušu - nekada je izgledalo da je imate. Kad već idemo ravno u autokratiju, hajde, idemo, ali barem pevajte iz uverenja, a ne za pare, ako boga znate!