Kalimero-efekat

Reagovanja ključnih zapadnih političara i diplomata na ishod predsedničkih izbora u Srbiji još jednom su potvrdila da je stanje ovdašnje demokratije za njih trećerazredno pitanje, daleko iza toliko glorifikovane (regionalne) stabilnosti i makroekonomskih reformi po modelu MMF-a. Međutim, umesto jalovog glumatanja Kalimera ili uvređene mlade, za liberalnu javnost u Srbiji bilo bi mnogo korisnije da iz svega izvuče neke konkretne pouke, a za proevropsku opoziciju i da definiše jasan plan aktivnosti - sveobuhvatnog zagovaranja - prema centrima moći u Briselu, Berlinu, Londonu, Vašingtonu... Takođe, kritički tekstovi u vezi s „autokratijom koju Aleksandar Vučić učvršćuje“ u nekim od najuticajnijih američkih i evropskih medija potvrđuju da po liberale u Srbiji ipak nije sve crno, kao i da Zapadu ne treba pristupati kao da je to nekakav uniformni blok, gde svi govore istim glasom. U vezi s tim, mediji na stranu, i dok umereni konzervativci iz Evropske narodne partije (EPP) tradicionalno imaju visoki prag tolerancije za autokrate na istočnim granicama kontinenta (primer Vučićevog drugara Viktora Orbana), drugačije raspoloženje vlada u umereno levoj Partiji evropskih socijalista (PES), kao i u centrističkoj Alijansi liberala i demokrata (ALDE), čijim liderima je i dalje stalo do temeljnih vrednosti EU poput fer izbora, slobodnih medija i nezavisnog pravosuđa. Što se tiče Brisela, na primer komesara kao što su Federika Mogerini i Johanes Han, njihov značaj se u srpskoj javnosti precenjuje, naime, svi njihovi strateški potezi zavise od odluka država članica EU, čiji su predsednici i premijeri prisutni u Evropskom savetu, telu koje u praksi komanduje Komisijom, i istovremeno u pomenutim panevropskim strankama EPP, PES i ALDE, preko kojih im srpska opozicija može imati direktan pristup. Situacija nije mnogo drugačija s Amerikom. Tamošnji zagovornici „realne politike“ nisu imali etički, demokratski problem ni sa mnogo gorima od Vučića - setimo se svih onih belosvetskih diktatora s kojima su sarađivali, pa i danas sarađuju - ali i među republikancima i među demokratama u SAD ima i te kako vrednosno nastrojenih senatora i kongresmena koji bi bili spremni da saslušaju, pa i da nekim institucionalnim aktivnostima u Vašingtonu i prema Beogradu, aktivno pomognu one iz Srbije koje prepoznaju kao sebi bliske. Stvari, svakako, nisu jednostavne, ali ni „nemoguća misija“ kao što se možda čini. Uz mnogo dobre volje, racionalne strategije i kontrolisanih emocija, pametnog uvezivanja sa pravim ljudima na pravim adresama, kao i korišćenja rečnika i argumenata koje oni razumeju i u njima pronalaze svoj interes, liberalna opozicija u Srbiji mogla bi da se nametne Zapadu kao kredibilan partner i da Vučiću izmakne jedan od ključnih stubova njegove sve autoritarnije vladavine. Šta je alternativa ovome? Da se sačeka još koja godina (decenija?) pa da se Zapad nekako sam razočara u Vučića ili da opozicija i njoj naklonjena javnost okrenu leđa svojim, hteli to da priznaju ili ne, prirodnim saveznicima i okrenu se... Kome? Gde? Sve dok EU i SAD budu direktno ili indirektno podržavale Aleksandra Vučića, on će vladati Srbijom. Uvređenost liberalne opozicije i javnosti zbog licemerja Zapada može biti razumljiva, ali je po njih isključivo autodestruktivna, a za demokratske promene u Srbiji štetna.