Uprava gora od poplava

Elektroprivreda Srbije je tempirana bomba srpskih javnih finansija, odavno upozoravaju članovi Fiskalnog saveta. Ni oni, međutim, nisu očekivali da će ta tempirana bomba tako brzo eksplodirati. A sudeći po alarmantnim podacima, do kojih je NIN došao iz nekoliko različitih izvora, izgleda da je odbrojavanje do „eksplozije“ upravo u toku i da bi loši poslovni potezi uprave, na čelu sa v. d. generalnim direktorom Miloradom Grčićem, mogli za ovo javno preduzeće da budu štetniji od katastrofalnih poplava 2014. Mnogi u EPS-u plaše se da posledice pogrešnih odluka neće moći da se otklone tako brzo i da će trajati duže nego što je trebalo da se isuše veštačka jezera, stvorena nakon što su poplavljena sva četiri površinska kopa rudnika Kolubara. Štete od poplava u EPS-u procenjene su na 100 miliona evra, a zbog pada proizvodnje samo u prva tri meseca ove godine to javno preduzeće je, prema računici NIN-a, za uvoz struje moralo da iskešira skoro 50 miliona dolara. I to je, kako stoje stvari, samo deo cene koja će morati da se plati za loše gazdovanje kompanijom, koje je na prošlogodišnjoj listi „100 naj“ Agencije za privredne registre bilo na drugom mestu rang-liste firmi sa najvećim ukupnim gubicima od 103,5 milijardi dinara, odmah iza Srbijagasa. Mnogo je parametara koji potvrđuju da je stanje u najvećem i za ukupnu ekonomiju najznačajnijem javnom preduzeću mnogo gore nego što i najveći pesimisti strahuju. Uostalom, da nešto nije kako valja moglo se naslutiti i kada se premijeru Aleksandru Vučiću krajem prošlog meseca „omaklo“ da profesoru Pavlu Petroviću, pred TV kamerama, prizna da je stanje u EPS-u gore nego što misle u Fiskalnom savetu. A oni nikada nisu imali dobro mišljenje o EPS-u. Naprotiv. Iako mu očito nije bila namera da oda sve detalje, Vučić je naglasio da Vladi Srbije planove za ovu godinu kvari upravo EPS. „Nama ove godine probleme pravi EPS, zato što nema dovoljan rast (proizvodnje) u odnosu na prošlu godinu. Imamo probleme u proizvodnji uglja, ne znamo kada će se završiti Kostolac, imamo probleme sa klizištima, nismo napravili nove otkrivke“, rekao je Vučić. Iza tih nekoliko šturih reči kriju se, međutim, ogromni problemi. Tim pre što ne samo da EPS nema „dovoljan rast“, kako je to pokušao da predstavi Vučić, već beleži pad proizvodnje električne energije. Iz dobro obaveštenih izvora NIN saznaje da je u prva tri meseca ove godine EPS proizveo samo 9.225,6 miliona kilovat-sati električne energije i da je to za 14,2 odsto manje nego u istom periodu 2016. Iako nezvanični, ovi podaci se podudaraju sa brojkama Zavoda za statistiku, prema kojima je u januaru proizvodnja električne energije bila za sedam odsto manja nego 12 meseci ranije, da bi u februaru taj zaostatak porastao na 12,8 odsto. Uskoro, kada zvanična statistika objavi i podatke za mart, najgore od svih, neko će morati da upali lampice za alarm, da se u EPS-u spasava sve što se još spasiti može. Iako se u pisanim odgovorima EPS-a navodi da je do sredine marta proizvedeno „skoro 1,4 milijarde kilovat-sati“ (to je čak 6,5 puta manje nego što tvrde sagovornici NIN-a), biće da su u EPS-u mislili samo na prvu polovinu marta, što se potpuno poklapa sa našim podacima. Da zlo bude veće, nema nagoveštaja da će se taj negativni trend u dogledno vreme zaustaviti. NIN, naime, saznaje da je proizvodnja EPS-a iz meseca u mesec sve manja - u januaru 3.324,3 miliona, u februaru 3.066,9 miliona i u martu samo 2.834,4 miliona kilovat-sati. U odnosu na isti period 2016. EPS je u januaru podbacio za 277 miliona, u februaru za 457 miliona i u martu za čak 820 miliona kilovat-sati. Ti podaci baš i ne daju za pravo premijerovim rečima da je „stanje u EPS-u danas bolje nego pre dve i nego pre četiri godine“, a u svakom slučaju je mnogo gore nego lane. Uostalom, između februara 2016. i 2017. industrijska proizvodnja je smanjena za 1,7 odsto, čemu je, kako uočava Zavod za statistiku, najviše doprineo upravo pad proizvodnje električne energije od čak 12,8 odsto. Pošto, po pravilu, nevolja nikada ne ide sama, nedostajuće količine kilovata, koje nije proizveo EPS, morale su da se uvezu. Zahvaljujući tome električna energija je u januaru, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, izbila na četvrto mesto „proizvoda“ po vrednosti uvoza. I koliko je god razumljivo što smo potrošili 67 miliona dolara za uvoz sirove nafte, 47 miliona za nabavku prirodnog gasa, pa i 34 miliona za kupovinu lekova (tome je bar delimično doprinelo i loše poslovanje Galenike), neko bi morao javnosti da objasni da li je uvoz struje morao da košta 33 miliona dolara. Pri tome je, kako NIN nezvanično saznaje, u januaru zbog pada proizvodnje uvezeno 578 miliona kilovat-sati (skoro tri puta više nego u januaru 2016), a uvoz je nastavljen i narednih meseci. Do kraja marta potrošili smo ukupno 936 miliona „stranih“ kilovat-sati, 3,2 puta više nego u istom periodu 2016. NIN-ova gruba računica pokazuje da je za uvoz struje u prva tri meseca EPS morao da plati skoro 50 miliona dolara. Ova cifra još više dobija na težini ako se ima u vidu da u decembru 2016, iako je bio hladniji od marta, uvoza struje nije ni bilo, pa je očigledno da su stvari počele da se komplikuju nekoliko poslednjih meseci. Ekonomista Stojan Stamenković, član Saveta Narodne banke Srbije i jedan od autora biltena Makroekonomske analize i trendovi, nedavno je konstatovao da posle dužeg vremena izvoz Srbije raste sporije od uvoza. Kao jedan od razloga naveo je upravo veliki uvoz električne energije, koji je, kako je rekao, u januaru i februaru bio četiri puta veći nego u istom periodu 2016. Stamenković je, takođe, precizirao da smo do kraja februara za uvoz struje potrošili 24,5 miliona evra više nego u prva dva meseca 2016. Desetine miliona evra, koje će otići na uvoz struje zato što EPS ne može da proizvede potrebne i planirane količine, samo su deo ukupne cene koja će u ovoj godini morati da se plati zbog lošeg rukovođenja najvećim javnim preduzećem, sa više od 30.000 zaposlenih. Šta li bi tek bilo da finansijska konsolidacija EPS-a ne napreduje onako kao je i očekivano, doduše uz „mala odlaganja rokova, koja nemaju za posledicu vraćanje unazad“, kako je to prošle sedmice izjavio šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen. On je istakao i da su glavni ciljevi tog programa smanjenje gubitaka u distributivnoj mreži, poboljšanje naplate, otklanjanje neefikasnih planova iz sistema, prilagođavanje cena i optimizaciju broja zaposlenih. „Tim Svetske banke upravo radi sa ljudima u EPS-u na pregledu podataka za 2016, kako bi utvrdili da li je potrebno prilagođavanje programa finansijske konsolidacije u svetlu tih pokazatelja“, rekao je Verheijen. Izgleda da je za sada EPS uspeo da sakrije probleme i od Svetske banke i od MMF-a, ali će oni uskoro isplivati na površinu. Tim pre što značajan pad proizvodnje struje od početka godine nije posledica bilo kakvih havarija, čak ni manjih kvarova ili neplaniranih remonta postojećih postrojenja, već su glavni krivac za to smanjene isporuke uglja za potrebe termoelektrana u sastavu EPS-a. NIN nezvanično saznaje da je prošlog meseca u rudarskom basenu Kolubara proizvedeno samo 70 odsto od planiranih količina uglja. Paralelno sa tim, na deponijama uglja Termoelektrane „Nikola Tesla“ (TENT) A i B ima samo 44 odsto od planiranih, odnosno potrebnih količina. Uz to i smanjene količine uglja, koje se poslednjih meseci dopremaju, lošijeg su kvaliteta. Zbog svega toga je od početka godine do kraja marta u TENT-u proizvedeno za petinu manje struje nego što je planirano, s tim što je prošlog meseca plan ispunjen samo 56 odsto. A TENT je glavno postrojenje EPS-a, jer sam proizvede svaki drugi kilovat u Srbiji. Prvi problemi uočeni su još prošle jeseni, kada su i smanjene isporuke uglja iz rudnika Kolubare, pa je pojačana potrošnja zaliha, dok deponije TENT-a nisu skoro presušile. Tome je presudno doprinelo neznanje, jer je zbog neplanskog i tehnološki pogrešnog iskopavanja uglja proradilo klizište na „polju D“. Zbog odrona, u uglju ima mnogo zemlje i skoro je neupotrebljiv. Zato je već u decembru 2016. proizvodnja električne energije u Srbiji bila za 350 miliona kilovat-sati manja nego u decembru 2015. Ne, dakle, zbog toga što TENT ne bi mogao da proizvede više, već zato što nema dovoljno uglja. Kada su u martu problemi sa ugljem kulminirali, u EPS-u su našli „solomonsko rešenje“ – prvo su pojedine blokove u TENT-u stavili na režim „hladne rezerve“, dok su ostali počeli da rade smanjenim kapacitetom. Posle toga usledila je druga faza – iako su 6. marta najveći blok u TENT-u B stavili na režim „hladne rezerve“, već 1. aprila naređeno je da počne remont. To što je remont počeo osam dana pre planiranog roka ne bi bilo ništa strašno da se time zapravo ne pokušava sakriti stvarnost da kapaciteti ne rade ne zato što nisu ispravni, već zato što nema dovoljno uglja. Od 6. marta u TENT-u su van pogona kapaciteti čija je snaga 1.469 megavata, a u Trogodišnjem programu poslovanja EPS-a, koji je Vlada nedavno usvojila, navodi se da su kapaciteti svih termoelektrana na ugalj (bez Kosova i Metohije) 4.054 megavata. Da bi probleme gurnuo pod tepih, neko je van upotrebe stavio više od trećine kapaciteta termoelektrana na ugalj. Zbog toga se svaki dan, tvrde upućeni, uvozi između šest i 20 miliona kilovat-sati električne energije, a oni koji dugo rade u EPS-u tvrde da tako nije bilo ni u vreme sankcija, bombardovanja i poplava. I ako nije presudan, to bi mogao biti jedan od mnogih razloga koji su doprineli da se za samo tri meseca devizne rezerve zemlje smanje sa 10,2 na 9,7 milijardi. Oko deset odsto od tih 500 miliona evra otišlo je za uvoz struje, koja je i najskuplja upravo u zimskom periodu, kada ju je EPS i kupovao. To je, međutim, samo logična posledica onoga na šta je i pred TV kamerama predsednik Fiskalnog saveta skrenuo pažnju premijeru Vučiću. EPS godinama unazad investira manje od amortizacije. „ČEZ (Elektroprivreda Češke) ima 26.000 zaposlenih i 10 milijardi evra prihoda, a EPS 30.000 radnika i dve milijarde evra prihoda. I ako se uzme u obzir razlika u cenama struje, ČEZ je nekoliko puta efikasniji od EPS-a“, kaže Petrović, po čijim bi rečima EPS, da je efikasno preduzeće, svake godine investirao između 100 i 150 miliona evra. Ovako, za tri-četiri godine Srbija neće imati dovoljno struje i to će da bude jedna od kočnica za brži privredni rast ili će struja morati da se uvozi, a to košta, kaže Petrović. Ispostavilo se, međutim, da EPS već uvozi struju. I to baš košta. Osim ako rukovodstvo EPS-a nije smanjilo proizvodnju u termoelektranama da bi smanjilo zagađenja i sačuvalo zdravlje građana Srbije. Uostalom, zdravlje ljudi je najvažnije. A za zdravlje javnih finansija neka brine neko drugi.