Uvod u diktaturu

Erdogan je preživeo i referendum. Jedva, baš kao što je i minulog leta za dlaku izbegao svrgavanje u puču, ali je veliko pitanje da li je ustavnim promenama postigao baš ono što je naumio. Upravo u činjenici da je za proširenje svojih predsedničkih ovlašćenja dobio tek nešto preko 51 odsto glasova, uz brojne nepravilnosti, leži klica budućih sukoba u Turskoj, koji ne mogu proći bez refleksija na region, ali i Evropsku uniju. I da su rezultati bili obrnuti, teško da bi se odmah pojavilo tuce turskih generala sa rejbankama na glavi i objavilo da u najboljoj tradiciji Kemal-paše Ataturka zemlju ponovo privode sekularizmu; nije da bi se odnekud ukazao Ahmet-beg Davutoglu, iz Amerike doleteo Fetulah Gulen, a zvaničnici EU slavodobitno ukazivali kako nikada nisu ni sumnjali u demokratski potencijal turskog naroda. Jer i bez referenduma koji je samo poslužio da formalizuje faktičko stanje, turski predsednik vladao je gvozdenom rukom: nakon neuspelog vojnog udara gotovo 100.000 ljudi ostalo je bez posla - među njima sudije, pravnici, nastavnici, novinari, vojna lica i policajci - a više od 40.000 ljudi je bilo uhapšeno, uključujući i kurdske poslanike. Inače, zaokret prema predsedničkom sistemu deo je nerealnog sna koji je još davno zacrtao bivši premijer i pali anđeo Erdoganove kontrarevolucije, Davutoglu. Prema tom planu, Turska je do stote godišnjice republike 2023. trebalo da postane moćna i uticajna kao što je bilo Osmansko carstvo. Ta je zamisao danas miljama daleko. Da je Erdogan ostao na trasi svojih ranih radova - sociopolitičkih i pravosudnih reformi i ekonomskog razvoja ostvarenog tokom prvih devet godina na vlasti - Turska je zbilja mogla postati značajan igrač na svetskoj sceni, regionalni lider na Balkanu i Bliskom istoku. Erdogan je, međutim, odbacio impresivne rezultate ostvarene u prvoj fazi svoje vladavine na planu građanskih i političkih sloboda datih kurdskom stanovništvu, ali i turskim građanima. Umesto da nastavi tim putem, odlučio se za sistemsku reislamizaciju zemlje, uzurpirao ogromnu moć i ponovo pretvorio Tursku u autokratsku zemlju gde je njegova prva i poslednja. Sve ovo, razume se, ne znači da Erdogan neće obilato koristiti pravo koje je stalo u tih par sumnjivih procenata na referendumu i da neće biti glavni - u stvari, jedini - nosilac izvršne vlasti, s pravom da imenuje vladu, predlaže budžet i proglašava vanredno stanje. Neće propustiti ni priliku da resetuje sadašnji mandat i da svoje pravo da bude biran počne da računa tek od 2019, kada bi trebalo da budu održani redovni predsednički, a prema usvojenim amandmanima i parlamentarni izbori. Sve u svemu, prvi put od tanzimatskih reformi, turski parlament će postati marginalizovan. Isto važi i za vladu koja je još za Osmanskog carstva preko uticajnih vezira bila najjača politička institucija. Rečju, Erdogan će suvereno kontrolisati sve tri grane vlasti. Logično, u takvoj situaciji nameće se pitanje zašto bi Erdogan bio nezadovoljan. Odgovor nije jednoznačan kako bi se to na prvi pogled moglo učiniti. Najpre, referendum je pokazao da je tursko društvo duboko podeljeno, a činjenica da je predsednik izgubio najveće gradove - Istanbul, Ankaru i Izmir - pokazuje da onaj obrazovaniji deo države ne želi svevlašće jednog čoveka. Opet, Erdogan - koji je svoju političku karijeru gradio na imidžu nezgrapnog populiste i monumentalnog makijaveliste - ne može biti iznenađen činjenicom da je glasove dobio u mahom ruralnim područjima i od religioznih Turaka iz radničke i srednje klase, koji su se dugo osećali marginalizovanim dok im on nije dao glas. Ono što je, donekle, iznenađenje jeste da mu je tradicionalno naklonjeni najveći grad, Istanbul, ovog puta okrenuo leđa. Iza pritvornih izjava o „istorijskom trenutku za Tursku i zahvalnicama svima koji su glasali za ustavne reforme i time osigurali demokratiju i budućnost”, kipti bes i obnovljena najava mogućnosti organizovanja referenduma kojim bi se ponovo uvela smrtna kazna, kojom je prvi put zapretio posle prošlogodišnjeg pokušaja državnog udara. Isto tako, Redžepu Tajipu sigurno u glavi odzvanja zvuk šerpi i lonaca kojim je dobar deo društva iskazao nezadovoljstvo brojnim nepravilnostima na referendumu i represijom generalno. Posebno frapantno zvuči podatak da je izborna komisija na preporuku vlade prihvatala i glasačke listiće koji nisu overeni pečatom. Što bi neko sebe izlagao takvoj sramoti ako je već uveren u pobedu svoje opcije? Zna dobro Erdogan da su protesti koji su se odmah nakon proglašenja pobede izlili na ulice Istanbula tek početak unutrašnjih lomova. Ključna opoziciona partija, kemalistička Narodna republikanska stranka (CHP) i prokurdska Narodna demokratska stranka (HDP) najavljuju da će osporiti validnost gotovo dve trećine glasova. „Rezultat referenduma jasan je znak da se dogovor ne može postići. Naši predstavnici su u zatvoru, referendum je održan u uslovima vanrednog stanja, a senku na legitimnost glasanja bacaju i ostale represivne mere”, rekao je novinarima portparol HDP-a Osman Bajdemir. Kako god posmatrali stvari, iz svega što stoji na talonu opozicione partije mogu očekivati dodatni talas represije. Ovo se posebno odnosi na HDP, unutar koje će verovatno ojačati uverenje da političko delovanje nije rešenje kurdskih problema. A iza toga neminovno dolazi nasilje. Prirodno, ovakav ishod referenduma i brojne neregularnosti na koje su ukazali i posmatrači OEBS-a produbiće ionako zjapeći jaz između Turske i EU. Reakcije koje se kreću između poziva nemačke kancelarke Angele Merkel na „učtiv dijalog sa političkim i civilnim snagama u zemlji” i zahteva austrijskog šefa diplomatije Sebastijana Kurca da se obustave pristupni pregovori s Ankarom, otkrivaju da ni u samoj Uniji ne znaju šta bi dalje s Erdoganom. Merkelova, kojoj je Erdogan drag koliko i migrena, i dalje taktizira u strahu da bi turski predsednik u jednom od svojih izliva besa mogao pripustiti nekoliko miliona izbeglica na granice EU. S druge strane, ima istine u rečima austrijskog ministra koji poručuje da je vreme taktiziranja prošlo, te da se nada će ishod referenduma izazvati promene svesti kod onih koji još misle da je Turskoj mesto u EU. Ali ako ćemo do kraja otvoreno, stvari su prilično jasne. Niti Erdogan želi u Uniju u kojoj bi određena pravila mogla da okrnje njegovu moć, niti Brisel želi Ankaru koja ga je već jednom prevarila. Pominjane demokratske promene iz vremena kada je Erdogan još bio premijer zapravo su bile tek fasada za mnogo veći i opasniji naum. Prema tom planu, Redžep Tajip je još 1999. obznanio svoje istinske namere saževši svoju političku doktrinu u jednu rečenicu: „Demokratija je kao autobus; kad stignete na odredište, siđete”. Još tada je bilo jasno da je turski predsednik izvrnuto ogledalo Ataturka: državu je skrenuo sa sekularnog puta ka reislamizaciji. Erdogan je oprezno, ali sistematski počeo da stvara društvo u kome islamska tradicija i vrednosti suvereno vladaju javnim prostorom, lukavo koristeći Ataturkov imidž koji je lebdeo nad svakom njegovom rečenicom, stvarajući istovremeno moćno utemeljenje među pristalicama. Promenom ustava Redžep Tajip će, međutim, biti jači nego što je Ataturk ikada bio. Impresivnim ekonomskim rezultatima, on je uspešno stvorio status jakog i odlučnog vođe, oca nove Turske. S takvim položajem i veličinom države Erdogan u EU bi mogao biti samo remetilački faktor. Ali EU nije jedina koja ima glavobolje zbog Erdogana. Rezultat referenduma, sasvim moguće, iznova će podstaći njegovu staru želju da Turska svojim angažmanom na prostoru Bliskog istoka demonstrira svoj potencijal velike sile. Ali dobro se zna na šta je to uplitanje dosad izašlo: Turska je u Siriji znatno otežala situaciju time što je podržala pobunjeničke borce među kojima i one koji su kasnije utočište našli u Islamskoj državi i krilu Al kaide. Istovremeno, Ankara u Iraku pokušava da razbije kurdsku kompaktnost i potkopa irački Kurdistan. Od proklamovane doktrine „nula problema” sa susednim zemljama, Turska je stigla do države koja ima problem sa svima u susedstvu - uključujući i EU i NATO. Jasno je i da se Erdogan u ovoj jednačini s mnogo nepoznatih oslanja na činjenicu da je, vojno gledano, Turska posle Amerike strateški možda najznačajnija a svakako najbrojnija članica Severnoatlantske alijanse. To nikako ne znači da će Ankara nužno slediti spoljnopolitičke ciljeve NATO, posebno kada se ima u vidu približavanje Rusiji. Tim pre, može se očekivati da će SAD, ne prvi put, za represivni karakter režima u Turskoj biti zainteresovane koliko i za lanjski sneg. U tom kontekstu treba razumeti i čestitku koju je Erdoganu uputio američki predsednik Donald Tramp. Jednostavno, Turska je previše važna za južno krilo Alijanse da bi se Vašington baktao desetinama hiljada uhapšenih Erdoganovih neistomišljenika. Ma koliko im „sultanov” odnos prema Kurdima bio kamen u cipeli, imajući u vidu da su se upravo oni pokazali najlojalnijim saveznicima u borbi protiv terorista. Naposletku, možda ne bi bilo preterano zaključiti da se turska politička scena nakon referenduma o ustavnim promenama više neće deliti na sekulariste, kemaliste, levičare, nacionaliste i islamiste, već samo na pristalice Erdogana i njegove protivnike. A znamo kako su ovi drugi prolazili i pre nego što je predsednik i formalno dobio sultanska ovlašćenja.