Spektakl bez para i ludila

Ima li mode u Srbiji i zbog čega ona ne postoji – retoričko pitanje koje postavljamo, čini se zapravo stalnim, sa svakom nedeljom mode, koje u nas nimalo ne manjkaju. Isto kao i filmski festivali, slično kao i književne nagrade, gotovo istovetno kao i pozorišne manifestacije. U zemlji u kojoj dominiraju siromaštvo i socijalno nezadovoljstvo, čak tri modna događaja po sezoni otkrivaju nameru da se grupisanjem događaja prevashodno profitira. A profit se odnosi ipak na dobrostojeće grupacije kojima su ovi događaji i namenjeni. I tako se, baš kao i u slučaju ostalih navedenih događaja, stvaraju ciklični krugovi koji daju iskrivljenu sliku da se ovde prenosi i nešto što je svetski trend ili namera. Između dva modna događaja – Belgrade Fashion Week-a i Fashion Selection-a i jednog koji upravo počinje – Serbia Fashion Week-a u Novom Sadu, stiče se utisak da je modna scena Srbije zapravo dinamičnija nego u znatno većim centrima, poput NJujorka ili Pariza. Da li je i zaista tako? Za našeg svetski proslavljenog scenografa i kostimografa Miodraga Miću Tabačkog, modna scena je generalno nešto što je rezultat discipline koja se zove moda i integracije te discipline sa njenim konzumentima. „Modu ne mogu da odvojim u grupe – kreatori i korisnici. Da bi nešto postalo moda, korisnici moraju da prihvate ono što im se nudi. Ono što se nudi u Srbiji rezultat je onoga što se kao moda diktira i onoga što se kao moda prihvata. U tom smislu, Srbija ima odnos prema modi kao što imaju sve ostale sredine i nešto što bi moglo da bude lokalna odlika, može se konstatovati samo na pojedinačnim slučajevima pojedinih modnih akcija.“ A pojedine modne akcije prevashodno se naravno odnose na modna rešenja ili trendove koje sugerišu kreatori, koje njihovi konzumenti treba da prihvate: „U zavisnosti od same ponude i ličnih afiniteta i senzibiliteta, mogu da naprave zajedničku kreaciju i da je nadgrade ličnim stilom. Onda ta moda može da postane nešto što je visoka moda ili moda za ulicu. Može da postane opšte prihvaćeno ili nešto što je uniforma. Jer kad nešto postane uniforma, više nije moda! Kao primer mogu da navedem teror mode džinsa u zadnjih 50 godina. To više nije moda, to je uniforma. Unutar te uniforme, može biti delikatnih rešenja. I ne znam više dokle to može da ide. Sad na pocepane farmerke stavljaju se i biseri i dukati. Ali ja džins više ne smatram modom, bez obzira na sve dodatke od dragog kamenja“, ciničan je Tabački. S druge strane, za Ivana Radojčića, urednika magazina Men`s Health, srpska modna scena ima dizajnere koji ne posustaju, ima publiku koja tapše, ima medije koji je hvalospevima prate, i ima influensere koji uporno hašteguju. „E sad, ima li i para od svega toga, potpuno je drugi padež“, veli Radojčić. „Mene su oduvek u Beogradu u svakom domenu kreativnog izražavanja najviše oduševljavali ljudi koji sa malo mogu da naprave „wow“, i u tome smo mi tradicionalno dobri: ovde memljive zgrade preko noći postanu galerijski prostori, dok sa druge strane neko dopušta da se memla skuplja u Narodnom muzeju, od prozaičnih predmeta poput šamlice i daske za sečenje nastane šareno gotivan dizajnerski projekat, kroz jedan font - koji npr. koristi Slavimir Stojanović - prožima se toliko važnih grafičkih poruka sa kojima smo odrasli… i u domaćoj modi je masa takvih spektakularnih primera ali prvi koga se radosno setim kako nas je pre dosta godina Dragana Ognjenović školski naučila jednom crnom haljinom da je manje uvek više. I još uvek drži čas“. I u masi primera, da li nedelje mode uopšte afirmišu visoku modu? Mića Tabački je skeptičan po tom pitanju: „Tu imam velike amandmane na kreativnost ljudi koji bi se bavili modom i mislim da zaista nedostaje mašte i ludila. I u krajnjoj liniji, nečeg što bi bilo intrigantno i inspirativno. I nešto što potrošaču nudi mogućnost da koristeći vlastite modne osećaje i resurse, napravi nešto što bi bile pojava koja bi se mogla smatrati modnim ugođajem“, veli Tabački i poredi modnu scenu sa pozorišnom u kojoj on suvereno već decenijama radi: „A čemu svakog meseca pozorišni festival? Mi nemamo nedelju dana pauze između dva festivala! Ja jesam za to da ljudi u unutrašnjosti vide šta se radi u Beogradu i u drugim sredinama, ali neka se to zove gostovanje, a ne festival. Zašto da se dele nagrade, zašto da se nešto proglašava fenomenalnim rezultatom kad to nije tako. Isto je i sa nedeljama mode. Imam mnogo razumevanja i opravdanja za kreatore, jer taj materijalni momenat utiče na ono što oni nama nude. Jer da biste ponudili neku modu ili neku reviju, vi morate imati malo žešću investiciju. Ali, opet sa mojim pozorišnim iskustvom, u kostimografiji i dizajnu, mislim da postoji mnogo mogućnosti da se maštom i invencijom prevaziđe materijalni momenat. Da se stvori nešto više“. Pitanje modnih kreatora u zemlji u kojoj dominira siromaštvo takođe je stalno otvoreno. Gotovo da nema manifestacije u kojoj se ne pojavi neko novo ime. „Pismenost“ u izražavanju više nije toliko bitna, koliko prestiž da se postane dizajner. Tu naravno trpi opšta estetika. A pitanje estetike prepušteno je kritici, koja je na ovoj sceni često i sama popustljiva. Ivan Radojčić, koji je i za NIN svojevremeno uspešno radio modnu kritiku, misli da je pitanje estetike ideološko, i da je mnogo šire od srpske scene: „Da li je visoka moda najuzvišeniji plato eksperimentalnog izražavanja do probijanja granica nosivog ili okrilje luksuza koje se nudi dokonim bogatašicama koje uzdišu na potpisanu svilu i kadifu? Ja ne znam odgovor, ne znaju ga ni mnogo pametniji ljudi, eto u visokoj modi paralelno u svetu trenutno egzistira Galijanova dramatično setna vizija zaostavštine kuće Martina Margijele i velelepne Barbikine toalete sa potpisom Zuhair Murad sa perjem, kićankama i mašnama gde im mesto nije. Ali, lepota je u oku posmatrača. I estetika je samo instinkt. Ko prati svetske trendove i kako bi srpsku modnu scenu uporedio sa svetskom? Ima ta pesma grupe The Who The Kids are Alright i da, ovde uvek neka nova deca imaju najbolju ideju. Oni će možda u godinama koje dolaze isterati taj svetski priznat protokol - a meni posebno dragu ideju - da iza svakog zvučnog imena mora da stoji razvijena prodaja. Sve je to lepo i uzbudljivo: da se organizuje revija gde se stajlingom sakriju neopravdano neistražene krojačke mogućnosti, da se hrabro i samouvereno koketira sa idejom sopstvenog brenda, provokativne kampanje i promocije… ali sve to opet mora da se „vrati u radnju“ ako želimo da se taj izvanredan modni proizvod vidi i izvan granica Srbije. Umirem od želje da jednog dana vidim i ponesem nešto iz saradnje mladih dizajnera sa recimo nekim od mnogih proizvođača ovde nedavno proslavljenog ariljskog pamuka, to bi mi bilo genijalno osveženje!“ A dok taj dan ne dođe, srpska moda zapravo se svodi na tek nekoliko pravih imena koja su radila (ili i dalje rade) aktivno na visokom izražaju. Za Miću Tabačkog ona se svodi na svega dva do tri imena: „Otkad ja znam za našu modu, tu zapravo postoje Aleksandar Joksimović, Mirjana Marić i, recimo, Popesku“, tvrdi on. S obzirom na to da su u pitanju imena iz prošlosti, čini se da je danas ozbiljan razlaz između onoga što je sugerisano modnim kreatorima, i onoga što je nadgrađeno njihovim konzumentima. Danas bismo tu listu dopunili Batom Spasojevićem i Vericom Rakočević. „Prava moda po mom mišljenju najbolje se očituje u visokoj modi. Međutim, kod nas u Srbiji ta visoka moda nema mnogo zainteresovanih konzumenata, verovatno iz ekonomskih razloga. Upravo u toj visokoj modi, čini mi se, među konzumentima moguće je naći dovoljno kreativnih osoba koje će u toj interakciji, između onog što je ponuda i što je njihova potražnja, napraviti nešto što je zaista ozbiljan rezultat iz modnog stvaralaštva. Moda je nerazdvojiva. I vezujem je sa interakcijom sa konzumentima. A kod nas, kakve su kreacije takvi su i konzumenti. Niti mislim da postoji visoka moda kao značajna ponuda ili nešto novo, niti postoje konzumenti koji bi uspeli da nadgrade vlastitim afinitetom i stilom“. Da li to onda znači da su mediji ti koji stvaraju pomerenu, „lažnu“ sliku o modnoj sceni kao umetničkoj dominanti na ovim prostorima? „Iskreno mislim da je to `usud` svake globalizacijom umanjene zemlje, ne samo naš fenomen“, nadovezuje se Radojčić. „Na prostoru gde tekstilna industrija ne postoji a brojke nisu sušto merilo toga koliko je modna scena uspešna, već više je sve na nivou aspiracije, ne čudi da svako može da istakne tablu „modni spektakl“ i pobere nekakve impresije. Kao neko ko radi u medijima, sam sam svedok kako npr. svaki lajfstajl magazin pouzdano tvrdi sam za sebe da je najčitaniji, najveći, najuspešniji, najglamurozniji, bez nekog reality check-a kojim tržište zaista iskreno uzvraća svakog meseca. A i činjenica je da smo oduvek bili plodno tle da „teramo modu“. Eto primera koji nema veze sa temom, ali je odlično potcrtava: mislim da mi imamo i više lanaca hipsterskih kafeterija nego mnoge druge bogatije zemlje gde se takođe pije kafa“. I zaista, modna scena prepuštena je spektaklu samog događaja, bez konkretnog uvida u samu umetnost odevanja, umetnost mode. Globalizacija je dovela do „uvoženja“ ideja s druge strane i sve je manje akcenta na lokalno ili nacionalno. „Iz Evrope i sveta stižu relevantni modni diskursi koji su bolji i lepši od ovih koje mi nudimo sami sebi“, dopunjuje tu ideju Mića Tabački. A modne manifestacije sugerišu da je scena živa, bez obzira na sve finansijske nedostatke. To što je prepuštena individualnoj borbi za konzumente, druga je priča.