Nikako repriza istorije

Ova vlast, kao i svaka koja želi da se, kako kažu oni što vole da stežu kaiš, pruži preko gubera, svaki otpor i neslaganje mora da predstavi kao lažno, dakle, isključivo kao instruisano od strane neprijatelja. Učesnici takvih akcija su već-uvek obmanuti, zavedeni, zloupotrebljeni – rečju, nerazumni. Ne ostavlja se prostor za autentičnu pobunu, proisteklu iz različitosti interesa i sa sopstvenom racionalnošću. Danas negirajte mogućnost razumskog neslaganja – već sutra će policiju zanimati spiskovi pacijenata s „F dijagnozom“. Kad je, međutim, pobuna autentična, ona je nezanemarljiva; kad je još i spontana, onda je događaj. A događaj uvek iznenađuje i zatiče nas nespremne, baš kao što su to učinili postizborni protesti širom Srbije koje tek sad počinjemo da hvatamo što za glavu, što za rep. Usred toga, u prošlonedeljnom NIN-u od 13. aprila, na naslovnoj strani našao se intervju Olje Bećković sa četiri studenta i studentkinje iz protesta. Podnaslov temata bio je „Repriza istorije“. Nijednog od četvoro učesnika protesta, kao takođe učesnik, nisam video, ni čuo, niti znam nekoga ko ih zna. I dobro je da je tako – to znači da su protesti dovoljno veliki i značajni da se ne poznajemo međusobno. Ali nešto me drugo žulja tu: osim što nisu predvodnici protesta koji su spontano iz njega iznikli, oni nisu ni njegovi prosečni predstavnici. Naime, dok protest troši silno mastilo (ili piksele) da se jasno i višestruko ogradi od zvanične opozicije, troje od četvoro intervjuisanih su za vreme izbora bili jasno opoziciono angažovani. Nesumnjivo da među demonstrantima ima i opozicionih aktivista, ali kada se oni predstave kao glavni element protesta u jedinom intervjuu ovakvog (ličnog) tipa, onda se stiče utisak potpuno suprotan onome koji je sam protest do sada isticao: samoorganizovanje, bez vođe i bez podrške bilo kom opozicionom kandidatu. Ako je neko iz opozicije i posredno podstakao te silne srednjoškolce i studente da izađu na ulice, to je onda bio Beli – ali on se nedavno proglasio vođom slobodnih ljudi, a ne opozicije. Ništa manje nije važno ni to što se ovako režimskim glasovima i glasilima daje ozbiljna municija da potvrde svoje laži o protestu kao maslu izbornih gubitnika. Imaju oni talenat za pronalaženje municije i oružja, razume se, pa bi ih našli i sami, ali ne mora im se u tome pomagati. Ovi protesti su kraj političkog detinjstva jedne generacije – generacije koja sasvim dobro zna da su „ove danas“ napravili „oni od juče“, da političko-marketinški manevri nisu toliko različiti, koliko su usavršeni i apgrejdovani, da će smenom vlasti možda moći lakše da se diše, ali ne i da se vine u slobodu. Od roditelja usađena očekivanja i norme, formirane u doba relativne društvene sigurnosti, skoro su nam pa bukagije u godinama kojima idemo u susret i svesni smo da je cela shema fakultet-posao-stan-kola--penzija realna koliko i sve ostalo u ovoj paralelnoj stvarnosti koju živimo i da sve to treba nekako prekinuti. Prof. Vladimir Vuletić je u Danasu valjda hteo da se našali, pa mu nije uspelo, kada je sa visina svog kosmopolitizma rekao da ovi protesti nemaju ono što su imali prošli, a to su „udavače“ koje za mladim liderima viču „oženi me!“ Odlično je što nemaju! Nije valjda to format u kome se menjaju stvari? Nema ni nedvosmislenih vođa, prvaka kojima je poverenje poklonjeno, jer ova generacija zna da se poverenje takvima ne poklanja, nego da se mora zaslužiti, legitimisati i opravdati. Ima tu, naravno, gomila taktičkih, operativnih, strateških i sadržinskih problema; ali ima li kraja detinjstva koji nije i bučan, i smušen i pomalo bezglav, a opet određen i u ispravnom pravcu? Ovi protesti i sve što sledi iz njih odlična su šansa za generacijsko učenje politike, demokratije i organizovanja, jer za to nismo do sada imali priliku. Glavna lekcija biće, po svemu sudeći, da se ne ponavljaju greške iz prošlosti. Zato oni nikako nisu repriza istorije, u kojoj neprovereni opozicioni puleni izbijaju na čelo protesta, staru elitu smenjujemo novom, a samu istoriju lošom beskonačnošću.