Kraj privida demokratije

Reći da se Venecuela već nekoliko godina nalazi u političkoj i ekonomskoj krizi nikako ne bi verno odslikavalo stvarno stanje u ovoj latinoameričkoj zemlji. Mnogo tačniji opis situacije bi bio - katastrofa koja je u minule tri nedelje rezultirala dramatičnim posledicama, jer je život u protestima opozicije protiv socijalističkog predsednika Nikolasa Madura izgubilo više od 20 ljudi. Zbog toga su u Karakasu i drugim većim gradovima minulih dana održani proresti u tišini kako bi se odala počast poginulim demonstrantima. Uprsko tragičnom epilogu, lideri opozicije ne nameravaju da odustanu od svojih zahteva, a razlog protesta je odluka Vrhovnog suda da preuzme veća ovlašćenja parlamenta u kome opozicija ima većinu od kraja 2015. godine. Stvari su dodatno pogoršane zabranom obavljanja javne dužnosti najpopularnijem političaru opozicije Enrikeu Kaprilesu na 15 godina. Nije teško zaključiti da bi ovakav sled događaja mogao da znači kraj i za ono malo privida demokratije. Odluka kojom se praktično raspušta izabrani parlament Madura stavlja u ulogu autoritarnog predsednika koji jasno stavlja do znanja da će vlast braniti svim sredstvima. Da stvari budu do kraja jasne, ovo nije prva situacija u kojoj je Vrhovni sud pomogao nasledniku harizmatičnog Uga Čavesa čak i u stvarima koje se nikako ne mogu podvesti pod ovlašćenja tog suda. Ugrubo govoreći, politička scena u Venecueli podeljena je na čaviste - sledbenike pokojnog predsednika i njegove Ujedinjene socijalističke stranke - i opozicionog bloka sastavljenog od pedesetak partija najrazličitijih ideoloških usmerenja. Nakon Čavesove smrti 2013. godine, Maduro je nastavio tragom svog prethodnika i pokušao, bez uspeha, da iskoristi naftno bogatstvo Venecuele kako bi smanjio nejednakost u društvu i sprečio rastuće siromaštvo građana. Opozicija, s druge strane, tvrdi da su socijalisti devastirali demokratske institucije i osakatili ekonomiju zemlje. Sve ovo nije posebno teško dokazati, imajući u vidu nekoliko snažnih ekonomskih pokazatelja. Činjenica je da zemlja ima najveću stopu inflacije na svetu, i da Međunarodni monetarni fond predviđa da će ta stopa iduće godine porasti na 1.660 posto. Iz ove perspektive čini se da su se stvari po Madura dramatično pogoršale na izborima 2015. kada je opoziciona koalicija Sto demokratskog jedinstva osvojila većinu u parlamentu, što je značilo da su čavisti prvi put od 1999. ostali u manjini. Sam Maduro daleko je od sugestivnosti svog prethodnika Čavesa, pa je i unutar same socijalističke partije došlo do preispitivanja njegove pozicije. Ali ono što je za aktuelnog predsednika bio veliki udarac jeste pad cena nafte, budući da njena prodaja predstavlja 95 odsto izvoza zemlje, te da se tim novcem finansirao socijalni program vlade koji je u kakvom-takvom miru držao milione siromašnih građana. Maduro, takođe, nije uspeo da stane na put korupciji unutar mastodontski narasle stranke koja je zdušno podržala Čavesovu ideju o nacionalizaciji preduzeća i stvaranju moćnog konglomerata robe i usluga koji uključuje proizvodnju raznih stvari, od mobilnih telefona do aeronautičkih delova. Između ostalog zbog toga se Venecuela nalazi na 167. mestu od 170 zemalja po indeksu korupcije koji meri Transparensi internešenel. Frapantno zvuči podatak da država upravlja sa više od 500 kompanija a da su pritom 70 odsto njih gubitaši. Ilustracije radi, samo prošle godine te firme su napravile gubitak od 129 milijardi dolara. U datim okolnostima teško je očekivati da stvari krenu ka smirivanju. Vlast, očigledno uplašena da gubi podršku, prošle godine se iznenada odlučila da odloži regionalne izbore na kojima je opozicija važila za favorita. Odbijanje peticije za referendum o razrešenju Madura i činjenica da je Vrhovni sud preuzeo ovlašćenja parlamenta mogu da znače samo jedno - dodatno nasilje koje bi moglo da preraste i u građanski rat.