Zamke ere niskih kamata i stopa rasta

Međunarodni monetarni fond je 6. aprila 2017. godine delimično objavio novo izdanje svog uglednog Izveštaja o globalnoj finansijskoj stabilnosti (Global Financial Stability Report). Iako je problem vrlo aktuelan zbog aktiviranja nove kamatne politike američkih Federalnih rezervi (FED), MMF je izložio solidne, empirijski i teorijski zasnovane argumente u korist očekivanja da će se niske kamatne stopa održati i na srednji rok. Ova ocena je u očiglednoj kontradikciji sa očekivanjima učesnika na finansijskom tržištu. Naime, jedan od tipičnih i široko primenjivanih politika centralnih banaka razvijenog sveta je bilo smanjivanja baznih kamatnih stopa u zoni oko nule ili čak i ispod nule. Svrha ove politike je ubrzanje oporavka privrede posle kriznog udara i, posledično, povećanje stopa privrednog rasta. Ove politike se dosledno primenjuju od 2008. Nažalost, stope rasta nisu značajno uvećane, ali je otpor politici niskih kamatnih stopa pojačao, naročito iz sektora komercijalnog bankarstva. Međutim, ako se problem analizira u širem kontekstu vidljivo je da kamatne stope opadaju već gotovo tri decenije. Štaviše, bez obzira na pokušaje da se ovaj trend prelomi (nova politika FED-a) MMF smatra, oslanjajući se na iskustvo Japana, da je još uvek rano očekivati kraj perioda niskih kamatnih stopa. Glavni argument u korist ove ocene jeste kombinacija nepovoljnih strukturnih faktora u razvijenom delu sveta. Reč je o dva faktora koji će na dugi rok održavati niske stope privrednog rasta i sa njima uparene niske i nominalne i realne kamatne stope: starenje stanovništva, usporavanje rasta produktivnosti. Ukoliko se ova ocena MMF-a pokaže kao tačna moguće je očekivati dve vrste posledica, koje će biti asimetrično raspoređene u prostoru. Prva grupa posledica jeste vezana za pozitivne efekte niskih kamatnih stopa na realni sektor zemalja u razvoju, koje imaju visok kapacitet apsorpcije novih investicija i rasta produktivnosti. Druga grupa posledica jesu negativne i vezane su pretežno za finansijski sektor, posebno u razvijenim zemljama. Iz ovog sektora je i do sada dolazio najjači otpor politici niskih kamatnih stopa. Dugotrajno održavanje niskih kamatnih stopa jeste, „..ozbiljan izazov“ finansijskim organizacijama, posebno depozitno kreditnim bankama. MMF smatra da bi realizacija ovog scenarija na dugi rok dovela do suštinskih promena u poslovnim modelima banaka, osiguravajućih kompanija i penzijskih fondova. Prva značajna promena, koja je u nekim zemljama već vidljiva jeste izravnanje krive prinosa. To znači da se kratkoročne kamatne stope izjednačavaju sa dugoročnim. Ova promena će smanjiti kamatne prihode banaka. Kompanije za osiguranje života i penzijski fondovi, koji su inače značajni igrači na razvijenim finansijskim tržištima, imaće problem sa isplatama premija i penzija. Komercijalne banke će, u ovom scenariju, pretrpeti najteže posledice. Pošto se depozitne kamatne stope ne mogu dugoročno održavati oko nule i ispod nje, profiti banaka će se značajno smanjiti. Najteže posledice će imati relativno male banke koje se finansiraju iz depozita i čiji je osnovni autput kredit. Tražnja za kreditom će se smanjivati. Ovaj proces je već naneo značajne havarije u bankarstvu Japana, na osnovu čijeg iskustva je MMF i formulisao prognozu. Ponovno aktiviranje kriza u bankarskom sektoru može pokrenuti seriju negativnih posledica u fiskalnom i realnom sektoru. Nadalje, multinacionalne bankarske mreže mogu brzo i sa pojačanim udarom prenositi poremećaj iz jedne u drugu zemlju. Dakle, postoji potencijal značajne finansijske destabilizacije i na lokalnom i na globalnom nivou. Promene na tržištima depozita i kredita, će posle krize investicionog bankarstva između 2008. i 2010. godine će dodatno destabilizovati ceo finansijski sektor. Faktički će jedina zona visoke profitabilnosti biti platni promet i druge srodne usluge. U ovim uslovima banke će povećati sklonost preuzimanju visokog rizika, što može, dodatno, ubrzati krizni proces. Ekonomske politike mogu da olakšaju prilagođavanje ovim promenama, ali ne mogu da uklone problem. MMF preporučuje da prudenciona politika formuliše ciljeve održavanja stabilnost na dugi rok i da ne podlegne pritiscima olakšanja položaja banaka u kratkom roku. Pritisci ove vrste se registruju u gotovo svim razvijenim zemljama. Poseban cilj makroprudencionih politika može biti ograničavanje sklonosti banaka prema preuzimanju visokih rizika. Ovo se posebno odnosi na velike banke, koje na taj način mogu zloupotrebiti princip „previše veliki da bi bankrotirao“.