Štednja koči rast

Evropska unija je u najdubljoj ekonomskoj i političkoj krizi od njenog osnivanja. Od dijagnoze problema ne zavisi samo koji će se recepti za ozdravljenje propisati, već i to da li EU ima šansi da opstane. Do pobede Donalda Trampa i bregzita fokus je bio na ekonomskim problemima i slabostima institucionalnih rešenja EU, u poslednje tri dekade jednog od vodećih protagonista globalizacije u okvirima neoliberalne agende, koja se svodi na slobodno kretanje robe, usluga, ljudi i kapitala i smanjivanje uloge države u ekonomiji kako bi se pod kontrolu stavili budžetski deficiti i akumulacija javnog duga. Fokus evropskog modela je na povećanju konkurentnosti nacionalnih privreda koja, u slučaju potrebe, zahteva strukturalne reforme koje podrazumevaju fleksibilna tržišta rada - da radnici bez primedaba prihvate snižavanje plata, da mogu biti bez većih problema otpušteni i da prihvate minimalno osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Nema sumnje da slobodna trgovina i slobodno kretanje kapitala i rada stvaraju uslove za tehnološki napredak i rast u svetskom bogatstvu. Međutim, ono što je izbijanje svetske finansijske krize 2008. učinilo vidljivim jeste da su prateće neoliberalne ekonomske politike učinile globalizaciju neprihvatljivom za većinu svetske populacije. Čak su i trojica ekonomista MMF-a, DŽonatan Ostri, Prakaš Lungani i David Furseri utvrdili da slobodno kretanje kratkoročno orijentisanog (špekulativnog) kapitala (portfolio investicije i kratkoročne bankarske pozajmice) i fiskalna štednja ne vode nužno privrednom rastu, ali svakako vode rastu nejednakosti u raspodeli novokreiranog dohotka i bogatstva. Taj zaključak potvrđuje izveštaj Oksfama iz januara 2017. da je između 1988. i 2011. dohodak najbogatijih jedan odsto stanovnika rastao prosečno godišnje 182 puta brže od dohotka 10 odsto najsiromašnijih stanovnika sveta. Posledično, danas jedan odsto najbogatijih poseduju vredniju imovinu od preostalih 99 odsto stanovnika Zemljine kugle. A samo osam najbogatijih imaju vredniju imovinu nego 50 odsto najsiromašnijih stanovnika planete. Dominantan faktor koji vodi rastućoj nejednakosti je upravo slobodno kretanje špekulativnog kapitala i moralni hazard koji iz njega proističe, čime je stvoren raj za kreditore. Velike banke i institucionalni investitori u iščekivanju brze oplodnje kapitala finansiraju dubiozne projekte uz očekivanje da će, u slučaju nevolja, država biti primorana da pokrije njihove gubitke jer ne može sebi da dopusti kolaps finansijskog sektora koji bi vodio privrednoj i društvenoj katastrofi. Naravno, politika sprečavanja kolapsa velikih banaka, posebno onih u Evropi, vodila je rastu budžetskih deficita i javnog duga. Epilog je bio privatizacija profita od strane „novčanih rentijera“, kako ih je nazivao DŽon Mejnard Kejnz, i socijalizacija troškova, koji su pali na teret gubitnika globalizacije. U ovoj situaciji posebno je zakazala EU, jer nije razvila mehanizme redistribucije kako bi pomogla gubitnicima globalizacije. Štaviše, EU je razvila mehanizme koji ih kažnjavaju, jer su za socijalnu politiku nadležne nacionalne države, a njima je, nametanjem čvrstih fiskalnih pravila, manevarski prostor sužen do krajnjih granica. Uz to, zvaničnici evrozone su od 2009. zemljama članicama nametnule mere fiskalne štednje, koje su izazvale privrednu stagnaciju i rast nezaposlenosti, posebno u Portugaliji, Italiji, Grčkoj i Španiji. Zbog toga se i u skorašnjem izveštaju Delorovog instituta govori o evropskoj „izgubljenoj dekadi“ - BDP evrozone je tek 2015. dostigao nivo iz 2008, jer je od 2009. BDP u EU prosečno godišnje rastao za 0,41 odsto, a u evrozoni samo 0,16 procenata, dok je u kriznim privredama evrozone bio negativan. Direktna posledica stagnacije bio je značajan rast nezaposlenosti, ali i nejednakosti. Stoga ne čudi zašto su građani EU okrenuli leđa evropskim institucijama, koje su doživljavali kao oruđe za kažnjavanje miliona najsiromašnijih. To je bilo plodno tle za uspon populističkih i desničarskih partija, koje za njihove nedaće prijemčivom retorikom nude jednostavna rešenja, koja to svakako nisu. Kriza evropskog ekonomskog modela i posledična privredna stagnacija nisu dobra vest za srpsku privredu, koja oko 65 odsto izvoza plasira na tržište EU. Rezanje fiskalne potrošnje i prateća recesija vode opadanju agregatne tražnje, time i uvoza, što negativno utiče na tražnju zemalja izvoznica, njihov privredni rast i zaposlenost. U toj situacije je moguće da će, kako bi zadržale svoj udeo na svetskom tržištu, privrede posegnuti za sniženjem troškova proizvodnje kroz snižavanje nadnica, što vodi ratu cena i neizbežnoj trci ka dnu. Ne manje važno, rat cenama vodi deflatornim pritiscima i daljoj eskalaciji dužničke krize, jer niže cene vode rastu realne vrednosti novca, time i dugova čime se kriza solventnosti dalje produbljuje. Šta je u ovoj situaciji moguće uraditi da se EU stabilizuje, amortizuje negativan udar bregzita, obeshrabre oni koji razmišljaju da krenu tim putem i zadrže kapaciteti za nastavak procesa proširenja? Na prvom mestu mora se ubrzati privredni rast, a ključna stavka za to su javne investicije. No, preduslov za to je ukidanje mera fiskalne štednje. Poređenja radi, u evrozoni su investicije 2015. bile iste kao i recesione 2009, dok su u Americi porasle za 19 odsto. Političari, međutim, često nisu voljni da povećaju državni dug radi finansiranja javnih investicija zbog toga što ih plaćaju sadašnji poreski obveznici (i glasači) dok će njihove plodove uživati budući poreski obveznici (budući glasači). Za kratkoročno orijentisane političare ovo je gubitnička opcija. Kada je ekonomska teorija u pitanju, na javne investicije se gleda sa podozrenjem jer će buduće generacije biti preopterećene dugom koji su napravile prethodne generacije. Problem sa ovim rezonovanjem je što ono nije u celini tačno. Buduće generacije će naslediti dug, ali će naslediti i kapitalnu aktivu koja će generisati prihode. Danas, kada su kamate na državne obveznice blizu nuli u velikom broju zemalja članica evrozone, jedini uslov je investirati u kapitalnu aktivu koja će nositi stopu prinosa iznad nule, što će budućim generacijama omogućiti ne samo da naslede produktivnu kapitalnu moć, već i da otplate dug. Takođe je neophodno da se političke partije centra, koje upravljaju Evropom, suoče sa greškama koje su napravile kreirajući raj za kreditore. Ova godina puna je izazova. U decembru 2016. na predsedničkim izborima u Austriji pobedio je proevropski kandidat Aleksander van der Belen, u martu 2017. na parlamentarnim izborima u Holandiji proevropska Narodna stranka za slobodu i demokratiju Marka Rutera osvojila je više, a ekstremno desničarska Stranka za slobodu Gerta Vildersa manje mandata od predviđanja, u nedelju, 23. aprila u drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj plasirali su se kandidat centra Emanuel Makron i ekstremna desničarka Marin le Pen, a slede predsednički i parlamentarni izbori u Nemačkoj i Mađarskoj. Kako stvari trenutno stoje, ima razloga za umereni optimizam. Ipak, od prihvaćene dijagnoze u političkom diskursu će zavisiti sudbina evropskog projekta koji se zasniva na kosmopolitizmu, solidarnosti, toleranciji, miru, prosperitetu i slobodnom kretanju ljudi. Ukoliko primat preuzme dijagnoza rasizma i međuetničke netrpeljivosti, EU će teško opstati i bojim se da će još jednom uslediti, kako je to Andrej Mitrović nazvao, vreme netrpeljivih. Nedavna izjava Angele Merkel da će Nemačka nakon bregzita poslati kući „hiljade beskorisnih britanskih hipstera koji nemaju šta da ponude osim bazičnog veb-dizajna i di-džej usluga“, nažalost, ne uliva mnogo nade u bolje sutra za EU, pa samim tim ni za Srbiju. Profesor Univerziteta u Beogradu