Proterivanje sotone iz Splita

Mesečna kolumna ne može i ne treba da ide u korak s dnevnim događajima i teži ekskluzivnosti. Zbog toga u ovoj rubrici vrlo često pišem o predstavama i pozorišnim fenomenima od pre nekoliko nedelja ili čak meseci. To će se desiti i s temom koja je planirana za ovaj broj, jer je život izrežirao drugu predstavu u kojoj sam imao veliku sreću da učestvujem. Ona se desila u ponedeljak uveče u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, na festivalu Marulićevi dani, a ovaj tekst ispisujem u utorak ujutru, simultano s eksplozijom informacija o ovom događaju na portalima i društvenim mrežama. Dakle, kao što dosad (četvrtak ujutru) već sigurno znate, u ponedeljak je u Splitu izvedena, bez ikakvog incidenta koji bi ugrozio njen umetnički integritet, kontroverzna predstava - kakva bi bila kada je potpisuje Oliver Frljić! - Naše nasilje i vaše nasilje u međunarodnoj koprodukciji koju čine HNK iz Rijeke, Slovensko mladinsko gledališče iz LJubljane, MESS iz Sarajeva i nekoliki najprestižniji festivali nemačkog govornog područja. Ovakav, srećan ishod nisu mogli da očekuju ni najoptimističniji među nama na Marulićevim danima (ja sam ovde kao član žirija). Danima unazad stizali su zahtevi da se predstava otkaže, pretnje, a na kraju i krivične prijave protiv selektora festivala Igora Ružića, direktora festivala i HNK Gorana Golovka i drugih „odgovornih lica“, a na najvećem medijskom udaru bio je dramaturg i producent festivala Jasen Boko. Prvo se podigao pokret „Hrast“ koji se zalaže za porodične i hrišćanske vrednosti, a protiv abortusa i istopolnih zajednica: retorika koju u Srbiji zastupaju trećesrbijanci i slični. NJima se odmah pridružila lokalna nadbiskupija Katoličke crkve, Torcida, neke političke partije i, posebno, pojedini kandidati za gradonačelnika Splita, na čelu s Kerumom. Cela se ova maligna farsa dešavala na fonu lokalnih izbora: napad na „sotonu“ (kako je Frljić nazivan na plakatima) i festival bio je besplatan i, mislili su, idealan marketinški potez. Razne organizacije pretile su demonstracijama i prekidom predstave, a crkva „molitvenim bdenjem“ (ili već nečim sličnim) za spas nas grešnika: nisam shvatio da li samo onih koji su pravili predstavu ili i nas gledalaca. Ovaj nacionalističko-klerikalni folklor postao je, međutim, opasniji kada je dobio prikrivenu i licemernu podršku Ministarstva kulture, koje je upozorilo da se moraju poštovati verski i nacionalni osećaji. Licemerna je zato što je Ministarstvo učestvovalo u svim zakonski predviđenim etapama usvajanja selekcije, finansiranja i organizovanja festivala. NJegova predstavnica u odboru festivala glasala je, doduše, protiv selekcije, ali je bila preglasana, što je demokratska procedura; u skladu s istom, Ministarstvo je izmirilo svoje finansijske obaveze prema festivalu. Neko bi mogao da pita: ako su izmirili obaveze prema programu koji ne podržavaju, zar nemaju građansko pravo da iznesu svoj stav?... E, nemaju, jer ovde nije reč o građanima, već o državi koja, putem jednog ministarstva, može da pošalje poruku da se ograđuje od procedura koje je sama postavila i da, sasvim nenamerno, otvara vrata za cenzuru i nasilje. Ali, tamo gde je zatajilo Ministarstvo za kulturu nije i policija. Demonstrante okupljene ispred HNK odred specijalaca pod punom opremom držao je na pristojnom odstojanju od ulaska, te omogućavao da publika uđe u pozorište, iako pod salvama uvreda. Demonstranti su nosili transparente s natpisima u stilu onog o proterivanju sotone iz Splita, isticali da su oni vernici, terali Frljića u Beograd (ne znaju, jadni, da on ni tamo nije baš dobrodošao i to iz istih razloga koji i njih uzbuđuju), psovali četnike, cigane, komunjare, Jugoslovene, pevali nacionalističke pesme, nosili zastavu Hrvatske stranke prava... Pravi problem je bio što je njih desetak kupilo karte, zauzelo mesta u poslednjem redu partera i na trećoj galeriji i čekalo, sve sa zastavama i pištaljkama, da predstava počne da bi je odmah prekinuli. Ni oni, kao ni oni napolju, nisu ništa znali o njoj, već su reagovali kao po komandi. Da su se obavestili, znali bi da treba da sačekaju desetak minuta jer je scena o kojoj su nešto načuli i koja im je uznemirila patriotska i verska osećanja, na samom početku: to je scena u kojoj glumica izvlači iz vagine hrvatsku zastavu. Da su se makar malo obavestili, znali bi i to da se u svim zemljama u kojima predstava gostuje, iz iste vagine izvlači druga zastava: kad sam pričao s jednim nemačkim kolegom, pitao me je - je l' to predstava u kojoj se iz vagine izvlači zastava EU? Dakle, nepripremljeni i s očajnom dramaturgijom, demonstranti nisu sačekali da predstava počne - što bi izvesno dovelo do njenog prekida - već su istog trenutka počeli da pevaju nacionalističke pesme... Onda se desilo čudo: onakvo kakvo samo pozorište može da stvori i zbog čega je bilo, jeste i uvek će biti jedinstvena umetnost: desila se spontana, katarzična, kolektivna i neočekivana reakcija gledalaca. Kako smo kasnije rekonstruisali, starija gospođa počela je za sebe da pevuši čuvenu pesmu Arsena Dedića, „Kad bi svi ljudi na svijetu, baš kao sva djeca na svijetu“ - za koju kasnije otkrivam da je bila himna i drugih demokratskih protesta u Hrvatskoj - a nju je, skočivši na noge, glasno prihvatila jedna mlada žena i, u nestvarno kratkom roku, pesmu je pevala cela sala! Moralni nokdaun koji su, pesmom za decu o tome da su ona, deca, bolja i mudrija od nas, demonstranti doživeli ubrzo je formalizovan i intervencijom specijalaca koji su, bez ijednog naglog pokreta, izbacili demonstrante iz sale, a da se nijedan od njih nije čak ni pobunio... Predstava je, uz gromoglasni aplauz, mogla da počne. Regularni aplauz, onaj po završetku predstave, bio je pristojan, ali ne tako jak kao onaj neočekivani, na početku. Bez ikakvih demagoških tendencija u stilu „publika je uvek u pravu“, moram, ipak, da kažem da su i ovog puta splitski gledaoci, zaista, bili u pravu. U Frljićevoj predstavi bilo je još nekoliko „provokacija“ nalik već legendarnoj zastava-u-vagini sceni: Isusov silazak s krsta kako bi silovao muslimanku u hidžabu, tipično terorističko klanje zarobljenika oborenih na kolena... Problem s ovim scenama je taj da one nisu mišljene tako da problematizuju konvencije teatarske reprezentacije, ne sadrže ni neki drugi vid umetničkog oneobičavanja i/ili poetizacije, a nisu, s druge strane, postigle ni omamljujući naturalistički efekat, te tako, u svojoj doslovnosti, ilustrativnosti i isforsiranosti, postižu, paradoksalno, sasvim suprotan rezultat: ostavljaju nas potpuno ravnodušnima. Ne samo scenski jezik, već ni tematika predstave Naše nasilje i vaše nasilje ne pokreće veće uznemirenje: ona se svodi, kako se naslućuje već iz naslova, na tezu da je erupcija islamskog terorizma direktno povezana s odnosom Zapada, odnosno Evrope, prema Bliskom istoku i, generalno, muslimanskom svetu. Evropa se optužuje za svoju kolonijalnu prošlost, aktuelni odnos prema izbeglicama iz Sirije i drugih zemalja, za to što njeni građani ne razumeju da ne možeš da se boriš protiv fašizma a da se istovremeno ne boriš i protiv kapitalizma, a kojeg od islamskog sveta jedino interesuje nafta: glavni scenski znak predstave, vrlo efektan inače, jeste zid nalik onim kojima se evropske zemlje danas ograđuju jedna od druge kako bi zaustavile priliv izbeglica, ali sačinjen od kanistera za naftu. S velikom većinom ovih stavova se iole prosvećeni evropski pozorišni gledalac slaže, tako da mu to može delovati kao kucanje na otvorena vrata: nije ovde problem u „pamfletizmu“ za koji se Frljić često i pogrešno optužuje, već u tome što ova misao nije dijalektička, što nas intelektualno ne pokreće. Pamfletizam može da nam baci u lice neprijatne istine, da nas isprovocira, nasmeje... Ničeg od toga nema u ovoj, jednoj od slabijih Frljićevih predstava koja je, a što je manje poznato, naišla na prilično lošu recepciju u nemačkom kontekstu u kom je i nastala. Glavni gubitnici ovog događanja bili su, izvesno, demonstranti i sve strukture koje su ih podržale, Ministarstvo kulture se izblamiralo, ni Frljić se nije proslavio. Obraz je osvetlala uprava festivala i pozorišta koja je omogućila da se predstava desi, ali i policija. Ipak, pravi pobednik su građani Splita: kao u kultnoj seriji Velo misto i sada je - pobijedio Split.