Srećna godišnjica!

Prošlo je tačno godinu dana. Ne, ne od parlamentarnih izbora. Izborne godišnjice kad bismo obeležavali, ne bismo stigli ništa drugo da radimo. Prošlo je tačno godinu dana od rušenja u Savamali. Godinu dana otkako su fantomi jedne noći, mimo svih zakona i procedura, potpuno banditski i siledžijski srušili ceo kvart u Beogradu. I godinu dana kako predstavnici vlasti i pripadajući im mediji pokušavaju na sve moguće načine da zatrpaju te savamalske ruševine. S obzirom na to da u celom ovom slučaju država nije uradila praktično ništa i da je odgovarao jedino nedeljnik NIN po tužbi ministra policije Nebojše Stefanovića, bilo bi lepo da se makar godišnjica ovog nesvakidašnjeg događaja obeleži kako dolikuje. Postoje razne stvari koje bi država mogla da upriliči. Za početak, prigodno bi bilo da u Hercegovačkoj bude podignut spomenik Neznanom savamalskom junaku u fantomki. To znamenje podsećalo bi posetioce „Savanove“ i buduće stanovnike Beograda na vodi na herojsku žrtvu koja je morala biti podneta da bi oni u budućnosti uživali u blagodetima lagodnog života. Dok oni danas uživaju na sunčevim zracima i pogledu sa obale Save, neki naši preci su u prošlosti morali, sa fantomkama na glavi, da udišu prašinu sveže srušenih ilegalnih udžerica, razmišljaju da li će im neki komad betona pasti na glavu ili ih prijaviti neki nesavesni savesni građanin. Doduše, oko ovog poslednjeg baš i nisu morali da brinu. Ali svakako je u pitanju jedna velika žrtva koja zaslužuje pijetet, makar i u vidu spomenika isklesanog od recimo kamena iz tunela na Koridoru 10. Takođe, država bi mogla da gradonačelniku Beograda Siniši Malom dodeli zahvalnicu za izuzetan doprinos u davanju otpora otkrivanju istine o Hercegovačkoj. Gradonačelnik je, naime, svojim izuzetnim pregalaštvom dokazao da je upornost neodgovaranja na pitanja najveća vrlina koju jedan državni funkcioner u ovim teškim i smutnim vremenima može da ima. Svakako ne treba zaboraviti ni izuzetnu gradonačelnikovu veštinu da i fizički pobegne od novinara, što mu je, na kraju krajeva, bila i odlična priprema za beogradski maraton. Na kraju, ne treba zaboraviti ni kompletnog idiota, personu koja je nezasluženo prokazana i zadobila negativni publicitet u javnosti, iako je jedina uradila ono što je, svesni smo svi toga, neko morao da uradi. I ne samo njega. Ne treba zaboraviti ni druge kompletne idiote: one koji su mu izdali naređenja; one kojima je on izdao naređenja; one koji su se na sve to pravili slepi i gluvi; one koji su ga branili; one koji su relativizovali. Niko od tih kompletnih idiota ne treba da bude zaboravljen, jer je svaki od njih imao ulogu u ovom projektu od strateškog značaja. Zato bi trebalo da dobiju bar naziv ulice. Ili možda, još bolje, promenade. Promenada kompletnih idiota. Lepo zvuči. A i verovatno bismo prvi u svetu imali takvu promenadu. Najveći privredni rast – urađeno. Najmanja nezaposlenost – urađeno. Gradnja više auto-puteva od Nemačke – urađeno. Promenada posvećena idiotima – nije urađeno, ali biće. Za dve, najviše dve i po godine.