Još pet godina do pet stotina

Za Praznik rada, 1. maj, premijer i izabrani predsednik Aleksandar Vučić obećao je da će do kraja godine uslediti povećanje plata i penzija, „najveće do sada, a iduće godine još veće“, tako da će prosečna zarada do kraja godine biti 430-440 evra. Za osam meseci znaćemo da li smo se još jednom bez razloga radovali, ako do tada ne zaboravimo ovo, kao i brojna prethodna obećanja, kojima smo torpedovani. Uostalom, stiče se utisak da je i sam Vučić zaboravio da nam je onomad za januar 2017. obećao „apsolutni rekord u visini plata“. Nekoliko meseci kasnije sigurno se ugrizao za jezik kada mu je direktor Zavoda za statistiku Miladin Kovačević javio da je u januaru prosek bio samo 335 evra. Iako je prvomajsko obećanje mnogo realnije od onih koje je ranije davao, male su šanse da će od marta do decembra prosečna zarada porasti za skoro 14 odsto, sa 386 na 440 evra. Dodatni razlog za pesimizam je što se do sada nije obistinila nijedna od njegovih brojnih projekcija o budućim zaradama. Do pre samo mesec i po samouvereno je tvrdio da će prosek u martu biti 400 evra. Da je tako bilo, a nije, svim zaposlenim u Srbiji bi na račune leglo dodatnih 26,9 miliona evra. I Miladin Kovačević je 10. januara, iako ga niko nije terao, javno prognozirao da „plate u martu mogu da dostignu oko 400 evra, a možda i više, zavisno od kretanja u privatnom sektoru“. S obzirom na to da je, prema zvaničnim podacima, prosečna neto plata u martu bila 47.814 dinara (386 evra), svaki od 1,9 miliona zaposlenih je za mart dobio 14 evra manje nego što su prognozirali Vučić i Kovačević. A taj virtuelni minus od skoro 27 miliona evra na računima zaposlenih u martu samo je svojevrsna cena verovanja u nerealna obećanja. Prosečan zaposleni, koji je u januaru zaradio 335, a u martu 386 evra, možda bi i zaboravio da je još na Božić prošle godine Vučić obećao da će do kraja 2017. primati 500 evra, da premijer s vremena na vreme ne ponavlja isto obećanje. Mada je svaki put lagano pomerao rokove, za godinu, dve, tri... No, ni sa novim rokovima ta obećanja ne deluju baš uverljivo. „Očekujem da prosečna plata u Srbiji 2017. bude 500 evra. Vlada za to ima dobar plan i program, koji je iznet u ekspozeu 2014“, izjavio je Vučić 7. januara 2016. Danas su plate skoro isto daleko od te „granice snova“ kao i pre 16 meseci. Ekonomistima je odmah bilo jasno da nema „alhemije“ koja bi obezbedila da se, uz godišnji rast BDP-a od tri odsto, za samo dve godine povećaju za skoro 36 odsto. Nažalost, oni su bili u pravu, a ne premijer. Lane je prosečna plata porasla za mizernih šest evra (sa 368 na 374), a i u martu 2017. je za samo 4,9 odsto veća od proseka iz 2015. Do zacrtanog cilja, dakle, nedostaje povišica od 31 odsto. Čak i ako svake godine budu rasle za pet odsto, dakle brže od BDP-a, zarade ni u martu 2022. neće dostići 500 evra. Poređenja radi, prosek u Crnoj Gori bio je prošlog meseca 508 evra. Dodatni problem je što se može očekivati da će plate još neko vreme rasti sporije od BDP-a. I sam Vučić je 22. marta rekao da će „zbog mrtvaca iz prošlosti“ ove godine plate rasti sporije od BDP-a, ali je to brzo porekao, jer je 1. maja obećao „najveće do sada“ povećanje plata i penzija. Ostaje da se vidi za koju od te dve opcije će se odlučiti. Ako bi plate rasle istim tempom kao i BDP, ove i naredne godine po tri, a posle toga četiri odsto, do proseka od 500 evra Srbija bi stigla u proleće 2024. To kaže računica, ali bez obzira na to što ga stvarnost demantuje, premijer i dalje obećava. Prosek od 500 evra do kraja 2017. pominjao je i u aprilu 2016, nekoliko dana uoči vanrednih parlamentarnih izbora. Početkom juna kao mandatar ponosno je obelodanio da je plata u aprilu „prvi put“ prešla 400 evra. „To znači da se dogodilo ono što smo želeli – da je privatni sektor pojačao svoja primanja, a krajem ove i početkom iduće godine očekujemo da i u javnom sektoru primanja budu veća“, rekao je 8. juna na RTS-u. Na njegovu žalost, a još više na žalost radnika, nije se dogodilo ono što je „želeo“ i obećavao, već su aprilske zarade veštački naduvane – Uskrs se poklopio sa Praznikom rada, pa su neki poslodavci sa aprilskim zaradama zaposlenima isplatili i deo majskih. Zato su već u maju prosečne plate pale za 12 odsto i opet skliznule duboko ispod granice od 400 evra, koju su mnogi naši susedi odavno preskočili – u Hrvatskoj je prošle godine prosek bio 788 evra, u Crnoj Gori 499, Bugarskoj 492, BiH 430 i Albaniji 403 evra. Vučić je „prevideo“ i da plate nisu prvi put bile veće od 400 evra za vreme njegovog mandata. U poslednjoj godini pre krize, 2008. prosek je bio 402 evra, već naredne srozao se na 338 evra i do sada nije uspeo da se vrati na nivo od pre devet godina. Osim u decembru, kada mnoge firme uoči Nove godine isplaćuju i deo januarskih primanja, tako da se već godinama prosek za poslednji kalendarski mesec kreće u rasponu od 413 evra do čak 443 evra. Nažalost, zato već u januaru padaju ispod 350 evra. Vučić dugo nije želeo da odustane od 500 evra, kao cilja kojem teži, ali je 14. juna 2016. vremensku granicu za njegovo ostvarenje pomerio za tri godine, sa 2017. na 2020. i kraj mandata nove vlade. A kada se primakne i 2020, naći će se već neko od zvaničnika ko će izjaviti da će prosečna plata sigurno dostići „psihološku granicu“ od 500 evra za godinu-dve, što bi moglo i da se desi ukoliko Vučićev naslednik na mestu premijera uspe da poveća prosečnu stopu rasta BDP-a sa tri na pet odsto u narednom periodu. Ili, što je realnije, da posle još jednih vanrednih parlamentarnih izbora, novi premijer, ko god to bude, obeća isto što i Vučić - da će prosečne zarade u Srbiji dostići 500 evra do kraja mandata nove vlade. Kako je vreme prolazilo i odlazeći premijer, uskoro novi predsednik, shvatio je da se „preigrao“ i da su bili u pravu oni u čiju je računicu sumnjao dok su mu govorili da nema šansi da se do kraja 2017. dostigne prosek od 500 evra. Da nije tako, ne bi 19. septembra javno sam sebi skočio u usta novim obećanjem da će prosečna plata do kraja 2017. biti 450, a do kraja 2018. godine 500 evra. „Povećali smo minimalnu zaradu pa će plate realno porasti za osam odsto. Mi rastemo i napredujemo. Sledeće godine će prosečna plata pre kraja godine biti 450 evra“, rekao je Vučić za RTS. Na godišnjoj konferenciji za novinare, 29. decembra, podsetio je da je „Vlada obećala da će prosečna plata već od marta 2017. biti veća od 400 evra, a do kraja mandata nadam se da će biti oko 500 evra“. Pre toga, 26. septembra samouvereno je poručio: „U januaru 2017. očekujem apsolutni rekord u visini plata.“ Tri nedelje kasnije, ponovo na RTS-u, precizirao je da će „već u januaru 2017. plate biti između 420 i 430 evra, a pre nego što neki od tih velikih stručnjaka, lepotana i manekena ponovo ne zavladaju Srbijom, biće najmanje 500 evra“. Nekoliko meseci kasnije – šok za Vučića, jer mu očito niko nije objasnio da su plate godinama najmanje u januaru, jer se jedan njihov deo isplaćuje pre Nove godine, pa ih zvanična statistika prikazuje kao decembarske zarade. Ako to premijer nije znao, neko je morao da mu objasni, da se ne blamira i obećava nešto što svi znaju da je nemoguće. A upravo to se desilo. I umesto između 420 i 430, prosečna zarada u januaru ove godine bila je tek 335 evra. Skoro za trećinu manja od obećane! To je, osim premijera, malo koga od upućenih u statistiku zarada iznenadilo. Tim pre je bila prilično čudna i neočekivana njegova izjava da baš u januaru 2017. očekuje „apsolutni rekord u visini plata“. To jednostavno nije bilo moguće zato što su već deceniju plate u januaru najniže, a u decembru najviše u kalendarskoj godini. I uvek su u januaru tekuće godine za četvrtinu ili bar petinu manje nego u decembru prethodne. Nije se, dakle, ove godine desilo ništa neočekivano. Naprotiv, iako su, kako bi to rekao DŽejms Ruf, šef Misije MMF-a, plate u januaru 2017. bile „bolno niske“, one su nominalno za 2,6 i realno za 0,2 odsto veće nego u istom mesecu 2016. Kada je video da od rekorda u modernoj istoriji Srbije nije bilo ništa, Vučić je 13. marta na TV Hepi izjavio da će prosečna plata u martu iznositi od 395 do 400 evra, a devet dana kasnije na TV Prva da će do kraja 2017. iznositi 440 evra. Ni za mart nije bio u pravu, jer se prosek zaustavio na 386 evra, pa su sada Vučićeva očekivanja za kraj godine za 60 evra manja nego pre 12 meseci. Pre nego što je premijer počeo da obećava nove rekorde, 2015. plate u Srbiji nisu bile najniže u regionu, ali su nas lane svi pretekli. Najbliži su nam Makedonci, koji zarađuju sedam evra više, a najviše su nam pobegli Hrvati, jer svakog meseca u proseku primaju 414 evra više. No, za neke ministre i to je – dobra vest, jer je, kažu, najjeftinija radna snaga u regionu interesantna novim stranim investitorima. Valjda nikome od njih neće pasti na pamet da se u borbi za nove investicije nadmeće sa Ukrajinom, jer su tamo prosečne plate manje od 140 evra. Istog dana, kada je za ovu godinu obećao plate od 500 evra, na Božić 2016. Vučić je rekao da mu politička situacija u Srbiji „ne miriše na vanredne izbore, već na rad“. Tri meseca kasnije održani su vanredni parlamentarni izbori. Pre mesec dana pobedio je i na predsedničkim izborima, iako je tvrdio da mu ne pada na pamet da se kandiduje. I kako onda bilo ko može da mu ne veruje da će ove, naredne, za dve ili tri godine plate dostići 500 evra?