Mala scena a velike sumnje

Enklavia – slikarstvo, posledica ovakvog života naziv je postavke Vladislava Šćepanovića, Milene Dragićević i Dragana Zdravkovića, naših predstavnika na Bijenalu u Veneciji koji će biti otvoren za koji dan (10. maja). Kustoski pristup Nikole Šujice implicira presedan naznačen već u naslovu. Nakon dvadesetak godina dominacije konceptualista na najprestižnijoj svetskoj smotri savremene umetnosti (nasleđeni) paviljon Jugoslavija biće ispunjen slikama. A za stvaranje slika, posebno velikog formata, potrebni su ateljei, pa da vidimo kakvog to života su oni ogledala. Intriganta biografija četrdesetšestogodišnjeg Vladislava Šćepanovića, vanrednog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, bivšeg v. d. upravnika MSU, zabranjivanog i ovde i u svetu zbog specifične forme političkog pop-arta, sa titulom doktora, ne može se nazreti po njegovom studiju. U četrdesetak kvadrata potkrovlja na Dorćolu, ima više naznaka Šćepanovićevog šampionskog bavljenja borilačkim sportovima no bazične profesije o kojoj govori miris terpentina i jedno jedino, ogromno platno na štafelaju. Zatečeno stanje nije posledica fakta da on svoje radove prodaje. „Ja sam od one retke sorte koja stvara isključivo radi umetnosti“, smeje se Šćepa čija neposrednost odmah upućuje na „per tu“ obraćanje. Ne treba mu da bude alav, zadovoljan je profesorskom zaradom, pa slika isključivo ono šta ga zaista zanima, kaže. Društvene odnose nastale usled rasporeda globalne moći, sve sa iskušenjima i zabludama. „Na neke moje slike, recimo Radovana Karadžića i Bin Ladena, javnost je čudno reagovala, prozivajući me da ne sadrže jasan stav prema datim pojavama“, svedoči o svom pristupu. Na njemu nije da se određuje, već da postavlja pitanja u pokušaju da naglasi da stvari nisu tako jednodimenzionalne, smatra. Nema tog čoveka ili pokreta kod koga je sve negativno, već im to upisuju mediji, naravno, dirigovani. Stoga, kad Šćepa naslika Hrista kao reklamnu figuru Koka-Kole, on zabada prst u oko raznim propagandama. Od čije cenzure na kraju i sam strada, i to u perjanici demokratije – SAD, gde mu nije dato da navedeni prizor predstavi. „Vrativši se iz Amerike razočaran, premda sam tamo imao par izložbi, bio sam na granici da od svega odustanem“, priznaje Šćepanović. Srećom pa je prevagnuo duh borbe, izgrađivan sportom, krenuo je da besomučno slika. Onda je objavljen konkurs za Bijenale, u čemu je video novi izazov. Već se odlično razumeo sa kolegom Draganom Zdravkovićem, a obojicu je pratio kustos Nikola Šujica. Da razbiju „testosteronski“ saziv, pozvali su Milenu. Poznatu im po radovima publikovanim u najznačajnijim svetskim monografijama i pregledima umetnosti, ali ne i uživo, budući da je sa šest meseci „emigrirala“ u Kanadu. Dil je sklopljen preko Skajpa, ali pobeda nije bila izvesna do kraja napetog glasanja između 38 prispelih projekata. Mala srpska likovna scena puna je surevnjivosti i kojekakvih sumnji, pa su odmah pali komentari da je izbor „namešten“. Šćepanović na njih odmahuje rukom – gle, ko mu kaže, isti oni čija se dela permanentno otkupljuju na konkursima države. Činjenica da su prošli izazvala je u njemu radost, jer ipak se radi o najrenomiranijoj svetskoj izložbi, sa najvećim brojem najpoznatijih umetnika, kustosa i najviše novca u igri. Međutim, nominacija je bila i logična posledica žestokog višedecenijskog rada, i u tom smislu, samo ohrabrenje da tako nastavi. Svom žestinom, nanoseći sloj po sloj uljanih boja. Centralne motive, kao i parole u pozadini, Šćepa prenosi preko projektora. Štedi snagu za slikanje. Simbol smrti sa kosom u ruci i pratećim gavranom konfrontira sintagmama „slatkog“, konzumerističkog života, ali šta će do kraja biti na slici nije sasvim izvesno. Osim da će odraziti pogubnu zavodljivost advertajzinga, kao što je i zamislio. Za godinu i po starijeg Dragana Zdravkovića, profesora na FPU, može se reći da na Bijenalu izlaže po treći put. Prva dva navrata, 2005. i 2007, bila su nezvanična, inicirana trenutkom. S jedne strane poslovičnim kompleksom mladog srpskog stvaraoca – da li će se ikada domoći Đardina, a sa druge revoltom - kome je sve to uspelo. Poput „egzibicioniste“, on je otvarao mantil ispod kog je na majici pisalo „Paviljon Dragana Zdravkovića“. „Posetioci bi prvo bili u blagom šoku, a potom prsnuli u smeh“, seća se Dragan sa osmehom. Ponegde bi ga i izbacili, ne prepoznajući snažni umetnički čin „razgolićivanja“. Slično je bilo kad je u sledećem nastupu na raznim bijenalnim punktovima „montirao“ kartonsku kutiju sa istim natpisom. Rasklopiva naprava ilustrovala je stanje u zemlji i provocirala neuglednošću. Ad-hok koncepti uključili su i fotografisanje sa delima zvezda, pa se Marina Abramović počešala po glavi (u svom video-radu), kao zabrinuta nad njegovim „slučajem“. Situacije izbacivanja nisu zabeležene, bile su preefikasne, a vrlo bi doprinele dokumentaciji poduhvata. Slika je ipak u Zdravkovićevoj krvi, pa mu zvanični nastup najviše paše. Nakon razočaranja u političko stanje posle studentskih i inih demonstracija sve do 2000, on se okrenuo ličnom prostoru. Prikazivao je razne kućne aparate, delove nameštaja i slično kao personalizovane. Kao da bi rekli nešto, ali im je ponestalo adekvatnih izraza. Ovaj deo svog opusa, Zdravković je proglasio „Hibernacijom“, koja traje do danas. Ni hibernacija u konstelaciji srpskih okolnosti nije miran proces, pa ako ničim drugim, remeti se seljakanjem. Dragan je prvo delio atelje sa nekolicinom kolega (radilo se na „smene“), da bi se preselio u mnogo uslovniji ambijent Luke Beograd. Ovde je u 450 kvadrata imao manje cimera, ali je utočište bilo privremeno, predviđeno za završavanje bijenalnih radova. Sad nije nigde, zamrznutog statusa u smislu fizičke zone stvaranja. „Međutim, u Luci Beograd sam shvatio šta znači kad imaš prostora da naslikaš i osmotriš format od četiri puta dva metra, pa onda i možeš da zamisliš kako će da izgleda na izložbi“, sistemom logike „čaše dopola pune“, on ovo iskustvo vidi kao nagradu sudbine. Kao prasliku modela saradnje umetnika za koji veruje da je idealan. Principom udruživanja privatnog i državnog kapitala, mogla bi da se zadovolji potreba stvaralaca, ali i ponudi turistički mamac par ekselans. „Država bi umetnicima mogla da da na korišćenje neku od brojnih ugašenih fabrika“, Zdravković predstavlja svoju inicijativu, a zapravo vrlo poznat koncept. Umetnici bi, uz ugovor na recimo 99 godina, bili ohrabreni da ulažu u svoje ateljee, kojima bi bili pridružene galerije, prodavnice pribora, uramljivači i mikrobaze drugih srodnih profesija. I, naravno kafanče, gde bi i domaći i stranci mogli da se osveže. Međutim, obrazac koji nudi izgleda da i sam egzistira samo u specifičnim sredinama. Recimo u Lajpcigu, gde je Zdravković boravio tri meseca, dok je već u Londonu sve podređeno tržištu. Razvojem gradova, dolazi do džentrifikacije, pretvaranja nekad industrijskih objekata, potom umetničkih „enklava“ u pomodne skupe kvartove. „Zbog džentrifikacije trpi veliki broj londonskih umetnika“, Milena Dragićević otkriva posledice „onakvog“ života Zapada, na koji je profesionalno upućena. Rođena u Srbiji, odrasla u Kanadi, na mestu profesorke i galeristkinje u Britaniji, ona je, kako kaže, klasičan primer globalizacije. Da ovo nema nužno pozitivnu konotaciju, kazuje opis ostalih zbivanja. Zbog poskupljenja radnih prostora i vrlo promenljivog i nepredvidljivog tržišta, mnogi su se umetnici iselili iz Londona. Neki i zasnovali nezavisne zajednice, kao recimo u Kentu. „Egzodus će se bez sumnje biti nastavljen ukoliko vlada ne preduzme krupne korake da zaštiti svoje umetnike“, naglašava. Situacija je slična i po pitanju života od svog rada, samo malom broju autora ovo uspeva. Ostali „žongliraju“ od projekta do projekta, predaju, dizajniraju... boreći se za karijeru, a nekad čak i za egzistenciju. Šta pedesetogodišnju Milenu Dragićević čini Jugoslovenkom? I preporučuje da predstavlja Srbiju u Veneciji? Mesto rođenja, ali i lični, umetnički prostor, „bez granica i sa vrlo propustljivim ivicama“, u večnoj potrazi za nacionalnim identitetom koji, zbog neuhvatljivosti, isključuje iz svoje umetnosti. Slikarstva i poigravanja sa printovima. U tom kutku same sebe, ona ima dovoljno slobode. Da pusti da se oblici i boje prelivaju i „cure“. Na tom mestu „tamo negde“, podjednako se priznaje i preciznost, i konfuzija, oprečnosti su kompatibilne. O pravom izboru ovo troje slikara, presudiće publika i brojni žiriji Bijenala, što odlučuju o unosnim nagradama. Pa već sresti nekog sa galerijskim renomeom, predstavlja polje mogućnosti. Čak i za nekog kome je sve to „na izvol`te“, bar prividno, izlagati u Veneciji je značajno. Ma šta se o Bijenalu i svemu oko njega okolo govorkalo.