Leonardov „istorijski čovek“

Pre nego što sam iz Beograda krenuo za Vidovo, tužan san sam usnio. Sanjam, dakle, da sam rešio da napustim Srbiju, da sam krenuo za Indiju, tačnije za kašmirsku Makedoniju, gde još žive najlepše žene i muškarci, a svi su redom potomci Aleksandrovih generala i ratnika. Zovu ih narod Hunza. Sve do 1974. slavili su Nepobedivo Sunce koje je i Aleksandar slavio. A onda su ih, nekako, privoleli na „meki islam“ - zauzvrat dobili su autonomiju, „državu“. NJihov makedonski kralj dolazio je, onomad, u Skoplje i primljen je uz najviše državne počasti. A u srpskim, pa i makedonskim medijima, bilo je dosta zluradosti i podsmeha. Kao što je, na isti način, propraćeno i podizanje spomenika Aleksandru i Filipu na glavnom skopskom trgu. Ne znam samo koliko će biti smešno ako u Skoplju, ali i u Prištini, pa i Preševu, osvanu spomenici Ediju Rami i Tačiju? A i Haradinaju, zašto da ne?! Elem, putujem, u snu, za Indiju, sa mnom pošla i Bilja mada se, isprva, malo kolebala. Kad, na indijskom Putu svile, u susret nam idu kolone izbeglica iz Avganistana, Pakistana i čude nam se što smo krenuli za Kašmir. Oni su, pak, meni mnogo čudniji što su se uputili ka Evropi, Srbiji, misleći da ih tamo čeka bogzna šta. Kad, eto, u snu i mog oca Žarka, kraljevskog pilota, koji mi ponavlja ono što mi je, i za života, govorio: „Kad vidiš da narod, masa, kreće u jednom pravcu, ti obavezno kreni u suprotnom smeru! Veruj mi, sigurno nećeš pogrešiti“! Osokoljen očevim savetom, putujem za Indiju, a žao mi Srbije, čak mi i poneka suza kane i klizne niz obraz. Vozim se iz prestonice pirotskim „Prestolom“ i dumam; što li sam sanjao da sam sa Biljom krenuo za Indiju? I, ubrzo, doznam. U Vidovu, dom mi razvaljen, a iz njega izneto sve; do viljuške i kašike! U kuću kao da je pala bomba, mislim, ova severnokorejska. Odneta i sva rakija, vino, med, zejtin, svinjska mast, so. Ostalo samo vinsko sirće. Kome li su bile potrebne šerpe i lonci? Migranti u obližnjem dečjem odmaralištu imaju sve. Oni, čak, snabdevaju moje govedare hlebom i konzervama, a možda, „sevne“, i neka mešovita svadba, pakistansko-srbijanska. Sređujem kuću, polako, strpljivo, sa stoičkim mirom, ali da sam zatekao nezvane goste, ne daj bože, šta bi bilo! I, gle, neko je otvarao Hajdegerova predavanja o Ničeu i Klarkovu studiju o Leonardu da Vinčiju... Kad, u taj čas, pišti mobilni. Zubar iz LJubljane, koji kupuje moje knjige, javlja mi da je u Leonardovim tajnim spisima naišao na jednu, za mene, važnu rečenicu. A ona glasi: „Voleo bih da imam takvu moć baratanja jezikom i izražavanja da mogu da razuverim one koji štovanje čoveka stavljaju iznad štovanja Sunca! Oni koji štuju jednog istorijskog čoveka više od Sunca, zapravo, ne znaju šta rade. Na ovo K. G. Jung, moj guru iz Švice, veselo rukama pljesne: „Jasno ti je da Leonardo da Vinči ovde misli na Isusa mada mu ne spominje ime. Kao što ga nijednom nije spomenuo na dvanaest hiljada stranica svojih tajnih rukopisa. Za Leonarda je Isus bio samo `istorijski čovek`. Pritom, nije mislio na Isusa iz Nazareta pošto o njemu nema nikakvih istorijskih podataka. Mislio je na Isusa kome je mati Kleopatra, a otac Aleksandar. Taj Isus je i digao ustanak protiv Tiberija, a pošto su ga ostale vođe ustanka izdale vratio se u Indiju gde je i proveo mladost i detinjstvo.“ Posle ovog Jungovog razjašnjenja, i onoga šta sam zatekao u Vidovu, postade mi jasan moj san u kome sam krenuo za Indiju. Tu me, pak, moja Crna ubeđuje: „Shvati, svuda je isto. A nije se ni Leonardo usrećio kada se iz Milana u Francusku zaputio i tamo, ubrzo, od tuge umro.“