Juče Forbs, danas švorc

Na sudbinu pojedinih ovdašnjih tajkuna i njihovih imperija sagrađenih na ruševinama posleratnih državica bivše Jugoslavije lako bi se mogla primeniti jedna od čuvenih replika ratnog filma Srđana Dragojevića Lepa sela lepo gore. I to ona u kojoj prisilno mobilisani beogradski lopov optužuje starog kapetana JNA i njegovu generaciju za rat 90-ih, tvrdeći da su kuće koje neprijatelji međusobno pale stečene nepošteno, jer ih u protivnom ne bi tako lako palili jedni drugima. Na isti način, imperije balkanskih tajkuna, nikle praktično preko noći, na ratovima i sankcijama, a kasnije i na grbači tranzicijom izmučenog naroda, nisu ni mogle završiti drugačije. Kako i koliko su stvarane, tako i za toliko su i propadale. Nastala od „prvog miliona“ koji su neki krupni kapitalisti stekli još 90-ih mešetarenjima ili švercom, zahvaljujući dobroj poziciji u propalom Geneksu i drugim sličnim državnim firmama, te blizini primarnoj emisiji ili kasnije privatizaciji, za svoja poslovna carstva balkanski tajkuni nisu morali decenijama, vekovima i generacijama da se znoje. Kako je jednom napisao Milan Knežević, vlasnik Modusa, „ne postoji u Srbiji krupni kapital koji nije nastao kao posledica političkih i bankarskih privilegija, nezakonitih privatizacija i političkog dila u javnim nabavkama i budžetskoj potrošnji“. Baš zato su i ovdašnji tajkuni sve do početka globalne krize mogli mirno da spavaju dok su se njihove imperije vrtoglavo širile. Imovinom jednog privatizovanog preduzeća, često kupljenog na netransparentan i sumnjiv način, garantovali su pozajmice za kupovinu sledećeg, a konkurenciju su istiskivali zahvaljujući političkim vezama, čestim promenama zakona, uredbi i tenderskih uslova, na način koji odgovara onome ko je tog trenutka u milosti tranzicionih vlasti. „Najkrupniji balkanski kapitalisti veliki deo munjevitog uspeha mogu pripisati pogodnom političkom okruženju i nepostojanju institucija, bilo da su direktno koristili subvencije države ili im je posredno omogućeno sticanje kompanija po niskoj ceni i drugih privilegija. Ova posredna pomoć često nije bila vidljiva javnosti. Primera radi, od 2002. do 2007. na Beogradskoj berzi, po veoma niskim cenama, reprivatizovan je veliki broj kompanija u kojima su radnici bili većinski vlasnici. Kupci su često bili domaći kapitalisti, a niska cena preduzeća je direktna posledica kasnog usvajanja Zakona o investicionim fondovima i Zakona o preuzimanju, slabljenja Komisije za hartije od vrednosti i okasnelog razvoja privatnih penzionih fondova... Slični ustupci kapitalistima činjeni su i na polju drugih propisa koji su pogodovali njihovim biznisima, dodatno im učvršćujući pozicije“, kaže za NIN Nenad Gujaničić iz Vajz brokera. Tranziciona država se, drugim rečima, svojski potrudila da poslovni ambijent upriliči u skladu sa potrebama i namerama novoizraslih tajkuna, pa se zakoni i propisi ili nisu usvajali dok novonastala kapitalistička klasa ne pokupuje ono što vredi u srpskoj privredi ili su se usvajali tako da odgovaraju interesu njihovog daljeg širenja. Dobro upućeni sagovornik NIN-a kaže da bi među balkanskim, a posebno srpskim tajkunima trebalo razlikovati one koji su bili državni ili politički projekat, pa su shodno tome rasli dok je njihova partija bila na vlasti, a pali zajedno sa njom, od onih koji su svoj kapital uvećavali tako što su se bezglavo zaduživali u pretkriznim godinama kada je novac bio više nego dostupan. I jednima i drugima, međutim, zajedničko je to što su hteli sve i odmah, često bez ideje šta tačno žele i nameravaju sa biznisom koji je počeo da nadilazi i njihove finansijske i upravljačke kapacitete. U prvu grupu svakako bi se mogli ubrojati Miroslav Bogićević, vlasnik imperije Farmakom, čije je naglo širenje došlo zahvaljujući podršci i bliskosti sa Demokratskom strankom, a propalo padom ove partije sa vlasti, ali i Goran Perčević i Željko Žunić, vlasnici Interkomerca i Beohemije, puleni Socijalističke partije Srbije. Kompanije sve trojice su u bankama sa državnim ili većinski domaćim kapitalom imali ogromne, vešto skrivane dugove, koji su naposletku doveli i do propasti i njihovih poslovnih čeda, ali i tih banaka. Većina banaka u međuvremenu je likvidirana, ali su spregu političara na vlasti, bankara i omiljenih im tajkuna poreski obveznici Srbije platili sa više od milijardu evra. Oni drugi, čija sudbina nije bila toliko očigledno naslonjena na jednu političku opciju, nestali su ili opstali u zavisnosti od toga koliko su bili alavi, ali i umešni u donošenju poslovnih odluka. Kako reče sagovornik NIN-a, ukoliko su neka preduzeća kupovali da bi zadovoljili svoj ego i bili „prvi u selu“ ne pitajući za cenu, na kraju su morali da dožive krah. A ukoliko su svoje odluke donosili racionalnije, prepoznajući trenutak kada je od investitora potrebno postati dezinvestitor, odnosno onaj koji smanjuje svoj biznis kako bi se oslobodio narastajućeg duga, onda su uglavnom opstali. Neki od njih danas nisu toliko veliki, ni uticajni, ali nisu ni doživeli potpuni poslovni krah. Naš sagovornik navodi primer Zorana Drakulića, nekada vlasnika Ist point grupe, koji je bio primoran da svoju kompaniju proda inostranim investicionim fondovima i sada upravlja manjim preduzećem. Sa druge strane, vlasnik Delta Holdinga, Miroslav Mišković, evidentno najumešniji među srpskim tajkunima, znao je kada, sa kim i kako širiti sopstveno poslovno carstvo, ali isto tako i kada ga smanjivati, na primer, prodajom najvećeg od svojih biznisa, maloprodajnog lanca Maksi belgijskom Delezu. Đorđije Nicović, vlasnik preduzeća Irva, koje je nekada u svom sastavu imalo 17 preduzeća i zapošljavalo 12.000 ljudi, a danas jedva 800, kaže za NIN da poslovni uspeh ili neuspeh ima svoje i objektivne razloge na koje je teško uticati, ali i subjektivne koje donosi vlasnik, uprava i menadžment. Ovaj biznismen bio je prvi domaći tajkun koji je još 2011. ukazao na finansijske probleme u svojoj kompaniji i pozvao državu da mu pomogne da ih reši. Tvrdi da mu je zahvaljujući političkim vezama svojih konkurenata država nepravedno raskidala ugovore o privatizaciji pojedinih preduzeća u tekstilnoj industriji, kao i da je Narodna banka Srbije „lažnim nalazom“ njegovoj Kapital banci oduzela dozvolu za rad i oterala je u likvidaciju. „Nikada nismo koristili državne subvencije, nismo učestvovali u javnim nabavkama, nismo koristili sredstva državnih fondova. Naša jedina greška je bila nepovezivanje sa tadašnjom političkom strukturom i to je naš poslovni sistem koštalo preko 100 miliona evra štete“, kaže Nicović za NIN uz opasku da je „onaj ko je imao uticaja na donošenje propisa, uvid u monetarnu i kreditnu politiku, tenderske uslove i javne nabavke, ali i kod plaćanja poreskih i fiskalnih obaveza, imao povoljniji položaj na tržištu i takvom pozicijom lako mogao da uništava svoju konkurenciju“. Nicović kaže da bi bilo važno da se sazna da li su poslovni ljudi u Srbiji nameravali da sredstva koja steknu širenjem svog biznisa iznesu na privatne račune bez plaćenih poreza ili su njihovi problemi počeli sa ekonomskom krizom. „Činjenica je da su se biznismeni prezaduživali, a naše banke su male i većina poslovnih ljudi je koristila kredite više banaka, pogotovo što su oni pre krize bili lako dostupni svima i svuda. Onda je došlo do sloma vrednosti nekretnina i akcija, a visoke kamatne stope na tržištu pogoršavale su gotovinske tokove i korisnike kredita uvlačile u nelikvidnost. Naravno, postoje tu i subjektivne greške, odnosno loše procenjivanje tržišta i pozicije na tržištu, a pogotovo loša procena uticaja postojeće političke elite na vaše poslovanje. Kada sam ulagao 100 miliona evra u tekstilnu industriji i agrobiznis, nisam ni mogao pretpostaviti da će nam tadašnji političari neosnovano raskinuti privatizacione ugovore i uzeti preduzeća u koja smo uložili velika sredstva“, kaže biznismen koji je, neposredno pred problem sa poslovanjem svojih kompanija, govorio da neprestano ulaže, širi svoj biznis i upravlja nezaduženom kompanijom, sa velikim rastom i profitabilnošću. Nisu ni drugi govorili mnogo drugačije. I Ivica Todorić je doskoro tvrdio da je recept za njegov enormni uspeh to što „zna šta hoće i postavio je cilj koji je dostižan“, ali se ubrzo sve pokazalo drugačijim. Nicović najnovijeg među propalim balkanskim tajkunima - Todorića, naziva poludržavnim projektom, tvrdeći da su njemu u prethodne dve decenije na raspolaganju stajala neograničena finansijska sredstva za širenje svoje imperije, ne samo u Hrvatskoj, nego i izvan njenih granica. Zasluge za svoj uspon ovaj do juče najveći balkanski tajkun bez sumnje duguje jakim političkim vezama, kao i povoljnom tretmanu u Zagrebačkoj i drugim bankama, koje su kao i on sam predugo ostajale slepe na količinu naraslih dugova spram vrednosti kapitala njegove imperije Agrokor. Čini se da Todorić nije prepoznao kada je potrebno dezinvestirati, pa se, verujući da ništa ne može naškoditi njegovom poslovnom uspehu, umesto takvog poteza odlučio na onaj suprotan. Da za veliki novac i uz veliki dug preuzme slovenački biser Merkator, ne bi li nastavio i regionalno širenje svog poslovnog čeda, iako su se očigledno i okolnosti na tržištu promenile u odnosu na one na koje je Todorić naviknut. „Ugodan poslovni ambijent, privilegije regulatora i slaba ili nepostojeća konkurencija u početku, mnoge su domaće kapitaliste uljuljkale, pa je efikasnost upravljanja protokom vremena bivala sve slabija. Upravljanje je uglavnom koncentrisano u rukama jednog čoveka, odnosno vlasnika, dok se poslovna imperija granala sve većom brzinom. Umesto menadžerskog tima kompleksnim biznisom se bavio pojedinac, a uporedo sa pogoršanjem upravljanja slabila je i struktura izvora finansiranja. Svi domaći kapitalisti su raspolagali sa malo sopstvenog kapitala, jer su nikli preko noći, dok su brojna preuzimanja finansirana zaduživanjem. Ako se ovom doda i skoro nikakva kontrola poslovanja, onda je logično da ovakav poslovni model nije održiv na duge staze, a načet je početkom svetske krize kada su se urušili izvori finansiranja, a onda i sve ostalo“, objašnjava Gujaničić. On kaže da bi domaći kapitalisti iz slučaja Agrokor najpre trebalo da izvuku pouke iz oblasti korporativnog upravljanja. „Nema efikasnog upravljanja bez odgovornosti i kontrole uprave. A da bi se to desilo, veliki poslovni sistemi moraju biti transparentni i na tržištu, odnosno na berzi, jer najbolju kontrolu sprovode investitori, to jest akcionari“. I Nicović priznaje da sada, kada upravlja mnogo manjim sistemom od onoga koji je imao, na mnogo efikasniji i bolji način kontroliše sopstveni biznis, dok sagovornik NIN-a, dobro upućen u poslove krupnih biznismena, upozorava da je kod gotovo svih domaćih kapitalista simptomatično to koliko nisu u stanju da odvoje vlasništvo od upravljanja. Pritom, kada i unajme i konsultuju profesionalne menadžere ili konsultante, najčešće odluku donose ne na osnovu njihovog nalaza, nego po sopstvenom nahođenju. To što se gotovo svaki od njih barem jednom našao na čuvenoj Forbsovoj listi najbogatijih i najuspešnijih očigledno od njih nije načinilo Vorena Bafeta, ma koliko oni verovali da sami najbolje znaju kada i gde bi trebalo ulagati pozajmljeni novac kako bi se ta investicija kasnije višestruko isplatila. Zato se, za razliku od Bafeta, uglavnom i nisu zadržali na Forbsovoj listi.