Čuvari tabua

Jedanaestogodišnja S. M. je bila stidljiva devojčica, izvrgavana podsmehu drugara zbog preuranjenih telesnih znakova puberteta. Zato joj je prijalo kad je jedan ljubazni gospodin na ulici nazvao lepom, pa je pristala da sa njim prošeta. Usledilo je... A onda je... Završite sami, prema zvaničnoj statistici: u Srbiji u svakom školskom odeljenju postoji četvoro dece uzrasta od 10 do 18 godina koji su doživeli ili trpe neki vid seksualnog nasilja. Isti broj je onih koji znaju nekog kome se to događa, pokazuje Nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece iz 2015. Ista studija svedoči da je čak 49 odsto ispitanika ovom prilikom prvi put progovorilo o pitanju seksualnosti, makar i s parčetom papira. Uprkos alarmantnim podacima, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je u roku od samo nekoliko dana predstavilo, pa povuklo Obrazovne pakete za učenje na temu seksualnog nasilja. Post-festum je utvrđeno da nisu sasvim u skladu sa uzrastom adresiranih, niti u saglasju sa „našom tradicijom“. Iako čelnici Ministarstva nisu precizirali na koje se delove „priručnika“ to tačno odnosi, deo javnosti podozreva da se radi o poglavljima koja predstavljaju istopolnu i trans seksualnost. Onaj drugi deo Srbije, glasniji, podigao se na noge u nameri da stopira implementaciju programa, pa s razlogom može da se posumnja da je njihov pritisak podstakao povlačenje pomenutih pedagoških pomagala. Iako je zvanična argumentacija poteza drugačija. Obrazovni paketi nastali su u okviru petogodišnjeg rada Incest trauma centra Beograda, podržanog od Ministarstva prosvete. Pilot-projekat je proveren u brojnim školama i vrtićima i uključio mnoge pedagoge iz okvira nastave i van njega. Paketi su se odnosili na mališane predškolskog uzrasta od tri godine, pa sve do punoletstva, učeći ih kako da prepoznaju nasilnike i spreče poguban razvoj situacije. Da bi deci sve bilo jasnije, pokriven je i segment upoznavanja sa telom, polom, rodom i svim varijantama seksualne sklonosti. Konzervativna Srbija je „zaurlala“: stop paketima! Spočitavan im je „neadekvatan vokabular“, preuranjeno buđenje seksualnosti, mogućnost da sadržajem prouzrokuju porast homoseksualnosti... U medijima su se oglasili poznati psiholozi, desničarske stranke izdale saopštenja, kao i Unija sindikata prosvetnih radnika, dok je Centar za zaštitu porodice pokrenuo peticiju protiv uvođenja programa, što ukazuje na pravu prirodu otpora. „Sramni paketi“, kako su nazvani, udarili su na sveti porodični tron. Isti onaj u okviru koga se neretko zlostavljanje dešava, ili se o njemu ćuti. Proteste navedenih grupacija, Jelisaveta Blagojević, filozofkinja, profesorka Fakulteta za medije naziva „nepromišljenim“ i „jeftinim moralisanjem“. „Gde su svi oni sada toliko glasni da deca ne treba da se obrazuju o sopstvenom telu i seksualnosti, onda kada se govori o žrtvama seksualnog i drugih vidova nasilja“, apeluje Blagojevićeva. „Trebalo bi i roditelji da se kontinuirano edukuju na ove teme, a ne samo da se oslanjaju i štite svoju sveznalačku i neprikosnovenu roditeljsku ulogu“, dodaje. Da li u školu šalju decu da nešto nauče, ili su sami najpozvaniji za njihovo obrazovanje? Kom to roditelju zaista nije važno da dete nauči da baš nikada ne sme biti nasilno u odnosu na druge, ali i da prepozna kada su drugi nasilni prema njemu, i da zna kako treba da reaguje? Na nameru da se prepoznavanje nasilja podredi „tradicionalnim porodičnim vrednostima“, reaguje i Vesna Brzev Ćurčić, psihoanalitičarka i adolescentska psihoterapeutkinja. „Prepoznavanje postojanja nasilja sprečava nasilje, zaustavlja ga, može da se reaguje preventivno i to ni na koji način ne ugrožava kult porodice“, smatra. Naprotiv, zar to ne ide zajedno, apostrofira poentu. Ni informisanje o različitim pravima - na seksualnu slobodu, seksualnu autonomiju, integritet i sigurnost seksualnog tela, na privatnost, pravo na seksualno zadovoljstvo, seksualno izražavanje, udruživanje, na slobodne i reproduktivne izbore, ona ne smatra preuranjenim. „Poštovanje ljudskih prava uči se od malih nogu. Posle je kasno. A onda smo svedoci brutalnosti koju potom mediji detaljno opisuju i niko se ne plaši da će od tih opisa neko dete postati nasilno“, ukazuje Brzev Ćurčićeva. Kako je, uopšte, došlo do apsurdnog, i istinski tragičnog epiloga jedne inovativne i krajnje napredne inicijative? Sve pre formiranja i obelodanjivanja Obrazovnih paketa, nije ličilo na srpsku zbilju, budući da je obavljeno temeljno, u skladu sa Konvencijom i drugim aktima o pravima deteta, i u intrasektorskoj saradnji. Paketima su prethodila dva značajna dokumenta, pomenuta Nacionalna studija, i prva Strategija u obrazovanju za sprečavanje seksualnog zlostavljanja dece u RS. Čak je i održan Osnivački dan Nacionalne mreže škola i vrtića protiv seksualnog nasilja. Međutim, od momenta predstavljanja sadržaja, slučaj se odvijao prema mnogo poznatijem scenariju: usledio je medijski linč Obrazovnih paketa, po oprobanoj strategiji. „Kad god se potegne neka društveno osetljiva tema, mediji unapred znaju kome da se obrate da bi dobili poželjno mišljenje, što je daleko od javne rasprave“, objašnjava Blagojevićeva. Sporni paketi – iako u pokušaju da se zlo detektuje i spreče posledice ne bi smelo biti ništa sporno – dezavuisani su po raznim stavkama. Spočitavan je, kako rekosmo – jezik, neprimeren uzrastu, ali i postavljanje roda kao društvenog konstrukta, a ne polne odrednice. Anatemisan je poziv na konstantno preispitivanje seksualnosti, pa čak i definicija da je svaka osoba „žena ili muškarac na svoj način“. Ukazivanje na različitost proglašeno je uvođenjem „mode“ istopolnih odnosa koje naše društvo vodi zapadnjačkoj histeriji širenja prakse transseksualnih toaleta. I istaknuto kao podjednako štetno kao uvođenje afirmativnih prosvetnih mera za Rome! Ismevano je to što bi se dato znanje trebalo prenositi kroz devet školskih predmeta, uprkos odavno u naš školski sistem implementiranoj interdisciplinarnosti. Problematičnim se označio pojam „privatni delovi tela“, kao i „dodirivanje“, jer i ovo, tobože, odvlači u porodičnu otuđenost. Izvlačili su se delovi štiva iz konteksta, u nastojanju da se naglasi „pornografski“ pristup, pa je priča o Tini i Boži koji joj je otkopčao brushalter i zavukao ruku u gaćice u medijima etiketirana kao previše eksplicitna i „vulgarna“. Sve to je još više zamaglilo potrebu iz koje su priručnici rođeni. Zloslutne cifre o broju žrtava zlostavljanja i okolnosti pod kojima se ovo može zbiti, ostale su tabu. I ostaće, sudeći po nameri Ministarstva da sačini nove priručnike. Jer, prvobitna saopštenja da će Obrazovni paketi biti revidirani po „spornim“ stavkama, pali su u vodu kad je Incest trauma centar objavio vlasništvo nad njima, insistirajući da ne smeju biti menjani, niti prilagođavani. Šta drugo ostaje Ministarstvu, no da oformi novi „tim stručnjaka, dečijih psihologa i pedagoga, koji će izraditi novi pomoćni materijal za nastavnike i vaspitače namenjen prevenciji i sprečavanju seksualnog nasilja nad decom“. Ili bar da se na to obaveže. „Novi pomoćni materijal biće isključivo namenjen učenju o temi seksualnog nasilja i pre nego što bude upućen nastavnicima i vaspitačima, biće urađen proces evaluacije od strane stručnjaka“, najavljuju u Ministarstvu. Ona prethodna ispostavila se nevalidnom jer je stručnoj proceni bilo podvrgnuto svega 62 odsto materijala. Za šta je okrivljena „nasleđena procedura“. Resto zasluge za povlačenje Paketa je na „mišljenju nastavnika, vaspitača, pedagoga i psihologa, kao i stručnih službi Ministarstva“. Onih probranih, potkovanih tradicijom. Doći će do još jedne bitne promene: zaštita reproduktivnog zdravlja biće deo nastavnog plana za predmet Fizičko i zdravstveno vaspitanje za učenike petog razreda. Tako će se pitanje polnosti opet ostaviti (ignorantskoj) porodici. Jer u Ministarstvu smatraju da je jedna od osnovnih omaški Paketa upravo to što se „pojedini delovi odnose se na seksualno obrazovanje, a trebalo je da budu namenjeni isključivo edukaciji o seksualnom nasilju“. Ko će sada da se suprotstavi cepkanju jedinstvenog pristupa seksualnoj problematici? Niko, jer javnost je umirena povlačenjem Paketa, bar onaj deo koji smatra da je homoseksualnost - izmišljotina Zapada. I da će, tako pogubna, nestati sa ovih prostora ako se ne pominje. Taktika „noja“, svojstvena našem društvu, pojedine analitičare podseća na praksu Čečenije. Gde je, kako je pisala ruska Novaja gazeta , vlast nedavno pokrenula akciju „čišćenja“. Pa privela više od sto ljudi, a trojicu pogubila na osnovu sumnje da su homoseksualci. Sledio je demanti sa najvišeg mesta, uz tvrdnju da je nemoguće goniti ljude „koji jednostavno ne postoje u Republici“. „Da takvih ljudi ima u Čečeniji, organi reda protiv njih ne bi morali ništa da preduzimaju, jer bi ih njihovi rođaci poslali na put bez povratka“, diskriminacija je na ovaj način dostigla najviši nivo - ignorisanje. Slično Čečenima, i kod nas bi trebalo zatrti razlike, i to u najmlađem uzrastu. Potirući „pravo dece (i adolescenata) da dokažu da su jedinstveni i da imaju pravo na iskazivanje onoga što ih razlikuje od drugih“, kako primećuje Vesna Brzev Ćurčić. „Neophodno je, da ne bismo postali diskriminatorsko društvo, da poštujemo lične osobenosti koje ne ugrožavaju nikoga“, ističe. „Slobodi se uči, izborima se uči, što u idealnom smislu treba da ponude obrazovno-vaspitne institucije“, kaže Jelisaveta Blagojević. Ali, ako one uđu u ulogu moći, više se ne preispituju. Moć osnažuju proglašavanjem različitog za „nenormalno ponašanje“, što doprinosi „(palanačkom) utisku samozadovoljstva pozicijom“. Ali, u toj moći nema ništa od odgovornosti. Nema na struci zasnovanih smernica, niti pridržavanja strategije ako je osmislila druga partija. Nema ničeg do pukog podilaženja nadređenima, i ponekad javnosti. Pa kad nevladin sektor obavlja posao za koji su plaćeni zvaničnici – kao što je sastavljanje programa protiv nasilja – nije čudo što nesklad sa „sopstvenim“ stavom tek docnije primete. I moraju da ga revidiraju u odnosu na „svetu“ tradiciju. Gde se o seksualnosti neretko „uči“ upravo kroz nasilje. Setimo se samo pojedinih vladika, optuženih za pedofiliju.