Poezija kampanje i proza vlasti

Na kraju drame nije bilo. Nezavisni kandidat Emanuel Makron ubedljivo je pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj, osvojivši oko 66 odsto glasova naspram približno 34 odsto za protivkandidatkinju, predvodnicu Nacionalnog fronta (FN) Marin le Pen, i tako odagnao dugo prisutna - i, ispostavilo se, ipak neutemeljena - strahovanja da bi na vlast u zemlji mogla da dođe krajnja desnica. Za koji dan preuzeće dužnost šefa države kao, praktično, politički debitant, kome je ova funkcija, po ovlašćenjima koja nosi jedna od najmoćnijih u zapadnom delu sveta, prva za koju se uopšte kandidovao. Pre samo tri godine, kada ga je sada odlazeći predsednik Fransoa Oland imenovao za ministra ekonomije, tamošnja javnost nije ni znala ko je on; danas se Makron sprema za useljenje u Jelisejsku palatu. Kada je prošlog avgusta ministarsko mesto napustio da bi se fokusirao na izbornu kampanju, malo je ko izvan kruga njegovih osoba od poverenja verovao da bez logističke podrške neke od tradicionalnih stranaka - zapravo bez stranke uopšte, samo s labavo organizovanim, tek osnovanim pokretom iza sebe - ima ikakve izglede da se izbori i za ulazak u drugi krug, kamoli za konačnu pobedu. Vladalo je ubeđenje da je, s obzirom na nepopularnost Olandove administracije, te uprkos postojanom rastu popularnosti Le Penove i FN poslednjih godina, predsednička funkcija rezervisana za kandidata desnog centra, ko god on bio. A onda su, počev od unutarstranačkih izbora za odabir predsedničkog kandidata Republikanaca (LR, nekadašnja UMP), događaji krenuli neočekivanim tokom, koji je nekako uvek išao naruku Makronu, dovevši ga konačno i do trijumfa bez presedana u istoriji Pete republike. Makron će tako, s još nenavršenih 40 godina - rođen u decembru 1977, najmlađi šef francuske države još od Luja Napoleona Bonaparte - postati lider jedne od vodećih evropskih i svetskih zemalja, više od drugih velikih sila opterećene mnoštvom socio-ekonomskih, političkih i bezbednosnih problema koje njena okoštala i samodovoljna politička elita godinama, pa i decenijama, ne uspeva da reši. Ali spisak zadataka koji su pred njim ni izbliza se ne iscrpljuje onim što treba - zapravo mora - da uradi kod kuće. S obzirom na svoje snažno proevropsko opredeljenje, podrazumeva se i da će biti u obavezi da, posle šokova izazvanih bregzitom i ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću, od nemačke kancelarke Angele Merkel preuzme deo tereta koji je ona u poslednje vreme manje-više sama nosila: odbranu projekta Evropske unije, pa i onoga što se obično (mada sve maglovitije) podrazumeva pod tzv. evropskim vrednostima, od sveopšteg rastakanja i urušavanja. Posla, zapravo, ima više nego što bi ga, čak i u okolnostima mnogo povoljnijim nego što jesu, bilo moguće obaviti za jedan predsednički mandat; ali je isto toliko i prilika da se zabrlja à la Oland i da se 2022, kada su na redu naredni predsednički izbori, Le Penovoj pobeda servira na tacni. Koliko će Makron biti uspešan predsednik, ipak, neće zavisiti samo od njega. Sada je od presudnog značaja kako će njegov pokret proći na parlamentarnim izborima koji se, takođe po dvokružnom sistemu, održavaju već 11. i 18. juna. Na talasu entuzijazma podstaknutog pobedom na predsedničkim izborima, Makron verovatno može da računa na osvajanje velikog broja mandata u 577-članom donjem domu, ali čak ni u njegovom pokretu ne veruju da mogu da obezbede natpolovičnu većinu i tako osiguraju pun sklad između predsednika i vlade. A to onda znači da će morati da dođe do neke vrste političke trgovine i formiranja koalicione vlade, kako bi u parlamentu bila osigurana funkcionalna većina za sprovođenje predsednikove politike. Ako, međutim, takve većine ne bude, ili ako - još gore po Makrona - na osnovu izbornih rezultata bude primoran da imenuje premijera koji neće biti iz njegovog pokreta (to bi onda, prema sadašnjem odnosu snaga, mogao da bude samo neko iz LR), njemu bi u značajnoj meri bile vezane ruke: ukoliko bude primoran na ono što Francuzi zovu kohabitacijom, on bi, uprkos formalno velikim ovlašćenjima, bio veoma oslabljena figura, predsednik bez realne moći. A to je poslednja stvar koju zemlja toliko opterećena političkom inercijom, pogotovo posle pet protraćenih godina Olandove vladavine, sebi može da priušti. Jer, time što su u drugi krug poslali dva atipična kandidata, odbacujući tradicionalno dominantne partije koje su obeležile poslednjih šezdesetak godina francuske politike, te dajući značajnu podršku i trećoj nestandardnoj opciji, predvodniku radikalne levice Žan-Liku Melanšonu - koji je osvojio skoro tri puta više glasova nego socijalistički kandidat - birači su već u prvom krugu jasno stavili do znanja da žele temeljne promene i raskid s dosadašnjom političkom praksom. I glasovi za Makrona i glasovi za Le Penovu su na neki način protestni glasovi, iako je to u slučaju podrške koju je dobila šefica FN mnogo očiglednije, budući da jezgro njenih pristalica danas čine pripadnici deklasiranih, marginalizovanih slojeva francuskog društva: radnici koji su usled efekata globalizacije ostali bez posla, sitni poljoprivrednici prepušteni svojoj muci, provincijska sirotinja bez perspektive - svi oni koji bi u neka druga vremena glasali za socijaliste ili komuniste. Ali su i u velikim, prosperitetnim gradovima mnogi iz još dobrostojećeg dela srednje klase i redova urbane elite glasali za nekoga od njih dvoje ne zato što su oduševljeni njima i njihovim političkim programima (to pogotovo važi za Makrona kao nekog ko tek treba da demonstrira šta zapravo njegova „ni levica ni desnica“ politika konkretno znači), nego zato što su im se socijalisti i republikanci jednostavno smučili. U drugom krugu je, pak, preraspodela glasova sledila jasnu liniju podele na ono što je, uprkos svim rezervama prema Makronu, politički i etički prihvatljivo, i na ono što nije. Za dvotrećinsku većinu onih koji su glasali dileme nije bilo: kao i 2002, kada se u drugom krugu predsedničkih izbora našao Marinin otac i osnivač FN Žan-Mari le Pen, osnovni cilj je bio sprečiti pobedu kandidata stranke sa fašističkim korenima i (sada samo bolje zamaskiranim) rasističkim stavovima. Taj cilj je, kao što se od početka i predviđalo, lako ostvaren, mada s razlikom koja ni izbliza nije tolika kao pre 15 godina, kada Le Pen senior nije dobacio ni do 18 odsto podrške. Ali, ako se stvari posmatraju s pesimističke strane - a takav pristup je teško izbeći - onda se istovremeno mora konstatovati još nekoliko upozoravajućih činjenica. Pre svega, tu je sam broj glasova koji je Le Penova dobila u drugom krugu: preko 10,6 miliona, što je istorijski rekord za FN. Naravno da to nisu sve njeni birači, kao što nisu ni Makronovi svi oni koji su njemu dali glas; ali je svejedno uznemiravajuće da toliki broj Francuza, u situaciji kada je izbor sveden na binarni kod, više nema nikakav problem s tim da podrži kandidata koji zastupa to što ona zastupa. Uoči drugog kruga jeste ukazivano da će izvestan broj konzervativnih birača koji su u prvom krugu bili za kandidata desnog centra Fransoa Fijona, te deo onih koji su tada podržali Melanšona, ovog puta glasati za Le Penovu, prosto zato što u Makronu vide oličenje svega onoga što ne podnose u francuskoj politici; ali sve što su time postigli jeste da dodatno legitimizuju i nju i stranku koju vodi - pa tako i njenu političku orijentaciju. Nema, dakle, više nikakve dileme da je sa FN skinuta višedecenijska stigma, i da se ljudi više ne ustručavaju da glasaju za njegove kandidate. I kao što je teško poverovati da su svi oni koji su sada glasali za Le Penovu rasisti i islamofobi - mada je izvesno da je takvih među njima mnogo - podjednako je teško i nju samu i nadalje po kratkom postupku otpisivati kao fašistu: za razliku od oca, kome takva kvalifikacija u potpunosti pristaje, s Marin stvari očigledno nisu tako jednostavne. A u bliskoj budućnosti će, izgleda, njeno ideološko definisanje biti još komplikovanije, pošto je prvi odgovor FN na ubedljiv poraz najava „dubinskih promena“ u stranci, za koje se još ne zna kakve će biti, osim što se pominje čak i promena imena: jasan nagoveštaj da će Le Penova raditi na tome da još više zađe u politički mejnstrim i nametne se kao centar okupljanja „patriotskih snaga“, ali i nezadovoljnika svih vrsta. To rekalibriranje Le Penove i širenje njene glasačke baze pritom nisu jedino o čemu će Makron morati da povede računa već na samom početku mandata. Podjednaku, ako u izvesnom smislu ne i veću opomenu za novog predsednika predstavlja i skoro pa zapanjujući broj nevažećih glasačkih listića: njih je, prema nekompletnim rezultatima, bilo preko četiri miliona, ili oko 11,5 odsto od ukupnog broja izašlih. Na stranu to kako je toliko mnogo ljudi bilo motivisano da izađe na biračka mesta samo da bi poništili svoj glasački listić; ovaj podatak, kao i najveća apstinencija još od 1969. godine - na glasanje nije izašla četvrtina upisanih birača - nedvosmisleno potvrđuju koliko je velika frustracija Francuza, koliko su nezadovoljni stanjem u zemlji i koliko je onih koji ni Le Penovu ni Makrona nisu želeli za predsednika. I pre drugog kruga i u izbornoj noći na francuskim ulicama se, uostalom, s podjednakim entuzijazmom - makar i ne u velikom broju - protestovalo i protiv nje i protiv njega: ako je mudar, Makron bi iz svega ovoga morao da izvuče neke pouke. Ali, hoće li? NJegov manjak političkog iskustva, kao i neiskustvo ljudi u njegovom neposrednom okruženju, u izbornoj kampanji se nisu pokazali kao hendikep. No sada kada, kako bi to rekao nekadašnji guverner američke savezne države NJujork Mario Kuomo, poeziju izborne kampanje smenjuje proza vršenja vlasti, stvari bi iz hiljadu razloga mogle da krenu u pogrešnom smeru. Politički iskusne ljude, kad smo već kod toga, nije teško naći: i među socijalistima i među republikancima ima dovoljno onih koji su voljni da se priključe novoj administraciji. Ali ako ih se oko njega nađe previše, Makron će odmah biti optužen da nije bio iskren kada je obećavao raskid sa starim sistemom, i da je samo još jedan oportunista koji je, jednom kad se dočepao vlasti, zaboravio na sve ono što je dotle zagovarao. Za početak, dobro je što je samom sebi postavio uslov da najmanje polovinu kandidata njegovog pokreta na junskim izborima moraju da čine predstavnici civilnog društva ili lokalni zvaničnici iz sredina u kojima se kandiduju, a dosad nisu obavljali funkcije na državnom nivou - uz dodatni zahtev da se oni koji su dosad bili pripadnici drugih partija sada tog članstva odreknu. Možda nije mnogo, ali jeste nešto. Hoće se reći: šta god i kako god da krene da radi, Makron može da računa s tim će sa svih strana biti oštro napadan, a kad god se ukaže prilika i opstruiran. Dobiti izbore je, posle svega, bilo relativno lako; teži deo posla tek predstoji.