Orijentacija bez kompasa

Ako je suditi na osnovu trasa sadašnjih i budućih gasovoda, a gas postaje politički, ekonomski i bezbednosno najznačajnijom robom na svetu, Srbija nije nikakvo geografsko, ni geopolitičko razmeđe Istoka i Zapada, već njihovo slepo crevo. NJe nema u energetskim mapama velikih sila, barem od kada je suspendovan Južni gasovodni tok, a ni gasovodnih konekcija Srbije sa bližim i daljim okruženjem takođe nema, ma koliko se 2019. godina, kada Rusi nameravaju da zatvore gasovodne cevi preko Ukrajine, činila blizu. Ali ako je suditi prema onome što je prvog dana ove nedelje odlazeći premijer Vučić poručio iz Pekinga, pritisaka da Srbija izabere stranu, spoljnopolitičku ili gasnu, nekako dođe na isto, bilo je i ima. Jer kako drugačije tumačiti ovakvu njegovu izjavu: „I danas sam govorio o neophodnosti da izgradimo gasni interkonektor sa Bugarskom, kako bismo mogli da dobijemo ruski gas. Ukoliko želimo da budemo industrijski razvijena zemlja našu potrošnju gasa ćemo morati da povećamo sa dve milijarde na četiri ili pet milijardi kubnih metara godišnje. Toliko gasa nemamo odakle da uzmemo. Već pet godina me ubeđuju da ga ima negde drugo. Nema, ima ga u Rusiji, i dajte da dođe preko Turske, Bugarske, na bilo koji način, samo nam omogućite da 2019. ne dočekamo bez gasovoda i gasnih konekcija“. Da li je ovo premijer iz Pekinga poručio onima koji ga sve ove godine ubeđuju, a to bi mogli biti jedino Brisel i Vašington, da zna za koga jedino može vezati srpsku energetsku budućnost ili je ovo izjava koja služi nekoj drugoj svrsi? Pogotovo što je samo nekoliko dana pre toga, resorni ministar Aleksandar Antić izjavio kako Srbija nije zaljubljena ni u jedan gasovodni projekat, već pažljivo posmatra šta se dešava. A i ostaje nedoumica da li se taj čuveni gasovod od Niša do Dimitrovgrada, o kojem se govori više od tri decenije, gradi kako bi se Srbija preko Bugarske snabdevala ruskim ili azerbejdžanskim gasom, što bi svakako Evropi bilo draže. Nije li pomenuti gasovod trebalo graditi parama iz evropskih fondova baš da bi bio alternativa ruskom gasu koji stiže iz Mađarske? Da li je to Srbija konačno shvatila da bi se, čekajući da joj rešenje stigne iz Brisela, Vašingtona ili Moskve, njeni građani mogli u bliskoj budućnosti ili smrzavati ili grejati na drva, a privreda plaćati skupu struju ili još skuplji gas? Dobro upućeni sagovornici NIN-a reći će kako male zemlje poput Srbije i nemaju baš mnogo mogućnosti da utiču na „energetski rat“ velikih, ali složiće se i da je Srbija prilično pasivno i neaktivno čekala da joj rešenje, bolje reći gasovodi padnu sa neba. Priča o diverzifikaciji, odnosno o potrebi da se pored ruskog uvozi i neki drugi gas, ali i da se pored ovog jednog, obezbedi i još neki cevovod kojim bi se bilo čiji gas uvozio, obrnuto je proporcionalna aktivnosti nadležnih da se to i desi. Zemlja koja je milijarde evra bacila spasavajući propala preduzeća i banke, godinama ne može da izdvoji 60 miliona evra kako bi gradila gasovod Niš-Dimitrovgrad, već čeka obećane pare iz EU. Ili će biti da se ne radi o parama, već o geopolitičkoj igrici Istoka i Zapada, zbog koje ćemo se naposletku mi smrzavati. Dušan Proroković, iz Centra za strateške alternative, izjavu premijera Vučića tumači kao promenu kursa u odnosu na onaj kada smo izjavljivali da ćemo slediti stavove EU, odnosno čekati dogovor Moskve i Brisela oko Južnog toka. „Empirijski podaci govore da nema adekvatne alternative ruskom gasu. Evropa je bila protiv Južnog toka, jer želi da nas ona preko Severnog toka 2 snabdeva ruskim gasom. Dakle, u pitanju je čist ekonomski interes Nemačke. Mi imamo opciju da uvozimo ruski ili iranski gas, ali sa Iranom je problem što godinama nije ulagano i zahteva vreme da se to obnovi. Azerbejdžanski gas koji bi se preko Transjadranskog gasovoda transportovao prema Balkanu, a što Evropa zagovara, neostvarljiva je ideja, jer taj gasovod nema dovoljan kapacitet. Turski tok je za sada dogovoren u kapacitetu od blizu 16 milijardi kubnih metara i to je namenjeno turskom tržištu. Nije izvesno da će on u budućnosti biti sa tursko-grčke granice proširen ka Balkanu i Evropi. Niti trenutno za to ima kapacitet, niti je poznato kako bi balkanske zemlje finansirale cevovod kroz svoje teritorije“, kaže Proroković. Ovaj sagovornik NIN-a pominje i najnoviju ideju o gasovodu Tesla, koji bi išao od Soluna, preko Makedonije i Srbije za Mađarsku, ali je, kaže, i taj projekat na dugom štapu. Takođe, upozorava na jak lobi iz SAD koji Srbiji pokušava da nametne uvoz tečnog naftnog gasa koji bi se cevovodima dopremao iz skladišta na Krku, što bi, prema Prorokovićevoj tvrdnji, bila najneisplativija varijanta. Sa druge strane, Milan Simurdić, član Foruma za međunarodne odnose, upozorava da je zlatno pravilo energetske bezbednosti da se „sva jaja ne drže u istoj korpi“. „Potrebno je da se diverzifikuju i pravci i izvori snabdevanja, ali naša pozicija je pasivna i bez posebnih mogućnosti da sami nešto preduzmemo. Energetska budućnost Srbije , u smislu snabdevanja gasom, u rukama je bližeg i daljeg okruženja“, kaže Simurdić za NIN. On upozorava da Srbija, ukoliko želi da se obezbedi gasom, mora tražiti prostor u svakom projektu u okruženju. „Kroz Energetsku zajednicu EU imamo okvir za saradnju na projektima Južnog koridora, odnosno Transjadranskog gasovoda i interkonekcija sa Bugarskom je najvećim delom deo tog koncepta. Turski tok bi bio diverzifikacija pravca, ali ne i izvora snabdevanja, ali priključenje bilo kom gasovodu bila bi dobra vest. Činjenica je da Rusi ovim gasovodom žele smanjiti ili eliminisati uticaj Ukrajine na tranzit gasa ka Evropi, ali istovremeno i otežati tranzit azerbejdžanskog gasa preko Turske do evropskih potrošača. Drugim rečima, oko Bosfora se plete pravi ćilim energetskih interesa. Kada se u taj ćilim utkaju i odnosi glavnih aktera - Rusije, Turske, SAD, Evrope, Irana i drugih, kao i rat u Siriji, teško je sagledati kako će ćilim izgledati kada se skine sa razboja“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Stručnjaci za ovu oblast sa kojima smo nezvanično razgovarali pominju i mogućnost da se u Srbiji poveća proizvodnja domaćeg gasa, ali nevolja sa tim je što naša naftna i gasna polja eksploatiše NIS, odnosno Gasprom, pa od njihovih interesa zavisi i da li će se to desiti ili ne. „Oni do sada nisu pokazivali poseban interes za istraživanje i eksploataciju, jer naša proizvodnja gasa stagnira na nivou oko 500 miliona kubnih metara godišnje. Srbija trenutno uvozi oko 80 odsto od ukupne potrošnje, a tek 20 odsto je iz domaćih izvora. Primetno je da raste potrošnja gasa u industriji, što je pozitivan pomak, ali i dodatna obaveza za nadležne da brinu o energetskom snabdevanju gasom iz uvoza“, kaže Simurdić. Kako prirodni gas, ukoliko Gasprom ne poveća proizvodnju, ne može smanjiti uvoznu zavisnost Srbije, čini se da ovdašnjim vlastima, ali pre svega privredi i gasifikovanim domaćinstvima, ostaje da se nadaju da će se Rusi predomisliti, odnosno nastaviti i nakon 2019. sa isporukom gasa Ukrajini, pa tako i nama. „Iz Gasproma stižu umirujuće izjave o nastavku isporuke ruskog gasa evropskim potrošačima i nakon što istekne ugovor sa Ukrajinom 2019. Ali drugo je pitanje koliko će to biti pouzdano i da li će biti pokušaja da se na ukrajinskoj trasi gas zaustavi za potrebe domaćih potrošača“, upozorava stručnjak Foruma za međunarodne odnose. Simurdić i Proroković se neće složiti oko toga ima li ruski gas alternativu na Balkanu ili ne, ali ni jedan ni drugi ne tvrde da je na gasovod Južni tok stavljena tačka. Gas je ekološki daleko prihvatljiviji, a ekonomski isplativiji energent od većine drugih, pa ako želi dugoročno da se energetski obezbedi Srbija bi, kaže Proroković, morala da nametne razgovore o Južnom toku sa Rusijom i Bugarskom, ma koliko oni bili trn u oku Evrope i Brisela. Sa druge strane, Milan Simurdić kaže da iako su se planovi da Srbija postane energetsko čvorište iz koga će gasovodne cevi ići prema Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, pokazali neosnovanim, to ne znači da u daljoj perspektivi ovako nešto nije moguće. Ali do tada, ako bismo da izbegnemo smrzavanje ili papreno plaćanje gasa, Srbija bi trebalo da se okrene susedstvu, kaže Simurdić. „To je najjednostavnije, najjeftinije i najviše izvesno. Nevažno je odakle taj gas dolazi do našeg susedstva“, reći će. Ako se česma ka ukrajinskim cevima za koju godinu zavrne niko i neće pitati za cenu. Uostalom, uvek je tu i struja kao zamena za gas. Samo je pitanje hoće li nje biti dovoljno da pokrije domaće potrebe ili ćemo u budućnosti postati uvozno zavisni i od ove vrste energije. I koliko će nas sve ovo koštati?