Nema zime za Putina i Erdogana

Vladimir Putin, istrajni ruski predsednik, korak po korak, ostvaruje svoju viziju o prodoru ruskog gasa u Evropu po njenom južnom krilu, o „zagrljaju“ u kojem će se naći sa dva gasovoda Severnog toka. Gradnja Turskog toka, dogovorena pre dve godine, otkazana je posle turskog obaranja ruskog aviona SU-35 na nebu Sirije. Pod udar Moskve došli ukupni odnosi između dve zemlje. Posredništvo uglednog kazaškog lidera Nursultana Nazarbajeva, i direktno pismeno izvinjenje turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Putinu, prilično su brzo izveli iz duboke provalije rusko-turske odnose, dajući im novu dinamiku i strateško-savezničko značenje. Nedavna ponovna poseta Erdogana Putinu, ovoga puta u Sočiju, „ispeglala“ je preostale neravnine u odnosima. Potvrda ove činjenice stigla je kroz razgovor dvojice predsednika o varijantama kupovine ruskog oružja. Mediji govore i o kupovini najnovijeg ruskog sistema S 400, a privilegovano ih dobija samo Peking. Gradnja Turskog toka postala je realnost u našem delu Evrope, ali za nas i za zemlje oko nas nema jasne perspektive - Brisel ćuti, a na Balkanu nema ni para, ni političkih ideja. Turski tok se gradi cevima kupljenim za Južni tok, posle doživljenog nespeha uprkos pompeznom svečanom otvaranju radova u Srbiji, uz prisustvo celog državnog vrha. Ali to nije jedini neuspeh na ovoj gasnoj trasi. Tako su prošli Nabuko, Bugarski tok, Posejdon. Ne može a da se ne primeti - Putin naprosto obožava krupne, gasne, energetske, poslove sa oružjem, velike partnere i ugovore. On uživa u sklapanju „poslova veka“. Ako je na severu kontinenta pravi gasni partner Nemačka, onda on na jugu uzdiže Tursku. Erdogan, ništa manje ambiciozan, namerava da postane najveći potrošač ruskog gasa ali i njegov najveći distributer. Tu nije kraj želja ne tako stabilane Ankare - ona Evropi nudi tranzit gasa još iz Persije, sa Bliskog istoka i istočnog Mediterana. Preko Turske se postavljaju cevi za evropski Južni gasni koridor (kapacitet je 20 milijardi kubnih metara gasa godišnje od čega polovina ide za turske potrebe). To je gasovod iz Azerbejdžana, koji dovodi gas za Grčku, Albaniju, Italiju, moguće za Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Kosmet. Završetak se očekuje posle 2021. Preko Turske, dodajmo i to, proteže se moćni američko-azerski naftovod Baku - Tbilisi - DŽejhan, izgrađen kao zapadna konkurencija ruskoj nafti. Nova ruska magistrala gasa daje novi vetar u leđa Erdoganu, kao i „prijatelju Putinu“ (reči turskog predsednika). Gas iz Rusije Evropi će nuditi njena ključna NATO saveznica i večiti kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Cevi pune gasa na tursko-grčkoj granici, Brisel neće moći tek tako da ignoriše. Uz to, EU je na istim principima podržala Severni tok 2. Zato Turski tok liderima u Moskvi i Ankari daje sinergiju da prevladaju „slične bolesti od kojih boluju“, kako ih u Briselu i Vašingtonu vide, i pritiske Zapada. Erdogan posebno ceni rusko partnerstvo do koga mu je stalo, jer Rusi za razliku od Zapada uopšte „ne zabadaju nos“ u mnoge Tajipove unutrašnje upitne stvari. Moskva i Ankara postaju osovina koja nadmašuje crnomorski pojas i sirijsku krizu. Ko dobija a ko gubi, i kakav je značaj Turskog toka za geopolitiku energije? Rusija nesumnjivo dobija, Putin jača, Ukrajina je kažnjena, a Turska se novom magistralom veže za ruski gas (ali bez ranije diskontne cene). Ankara zavisi od uvoza energenata 76 odsto, a od ruskog gasa 55 odsto. Putin, a i Erdogan, mogu da poruče Zapadu: „Niste me sabili u ugao. Ja imam alternativu.“ Međutim, u senci Turskog toka, napravljen je još krupniji posao: Rusi u Turskoj grade prvu nuklearnu elektranu - Akuju, a vrednost posla prelazi 21 milijardu dolara (kompletan ruski kredit). Šef uprave ruske multinacionalke Gasproma, Aleksej Miler je, otvarajući izgradnju Turskog toka (7. maja), najavio završetak radova krajem 2019. godine. Radovi su startovali od ruske obale, a Audacia Allseas, lider u svetu za polaganje cevi na velikim dubinama, pobedila je na tenderu. Složeni posao na dnu Crnog mora obavlja brod Pioneering Spirit, sposoban za polaganje cevi svakog dijametra i na svakoj dubini. Uslovi za gradnju su složeniji od onih u Baltičkom moru: cevi se polažu na mnogo veću dubinu koja prelazi 2.000 metara i u agresivnu kiselu okolinu pa se metalne cevi moraju posebno zaštititi. Turska se gasom iz Rusije snabdeva iz Plavog toka (kapacitet je 17 milijardi kubnih metara gasa godišnje), a još od ranije preko Balkanskog gasovoda tranzitom preko Ukrajine, Moldavije i Bugarske. Uvođenjem u eksploataciju Turskog toka i istekom ugovora za tranzit preko Ukrajine za dve godine ovaj se gasovod zatvara. Novi gasovod iz Crnog mora izlazi na kopno u evropskom delu Turske, jedna cev vodi u Istanbul, a druga do granice sa Grčkom. Ta cev namenjena je za snabdevanje gasom južne i jugoistočne Evrope, a godišnji kapacitet svake cevi je 15.750 milijardi kubnih metara gasa. Za ruski gas evropsko tržište je skoro pola veka i najvažnije i najveće, dok se ne otvori kinesko. Prošla zima poslužila je Evropljanima da se uvere u važnost ruskog gasa. Kako su temperature padale gas je bivao sve više tražen a niko nije pitao za cenu i briselska ograničenja. Gasprom je iskoristio šansu, oborio nekoliko rekorda, zaradio mnogo para. Evropa je dnevno uvozila rekordne količine ruskog gasa - preko 600 miliona kubnih metara, pa je i 2016. rekordna - 179,3 milijarde kubnih metara gasa što je 12,4 posto više nego 2015 godine. Udeo ruskog gasa time je skočio na maksimalnih 34 posto (Brisel je odredio 25 posto). Najveći kupac ruskog gasa je Nemačka sa 47,4 milijade kubnih metara, zatim Turska sa 27 milijardi, ali sa količinom iz Turskog toka ona se približava Nemačkoj. Dalje slede Italija sa 24,4 milijarde kubnih metara, Velika Britanija 22,5, Francuska 10,3, Poljska 8,9, Holandija sa 8,4 milijarde kubnih metara Turski tok zaokružuje rusku gasnu mrežu u Evropi započetu gasovodom Severni tok 1 (55 milijardi kubnih metara gasa godišnje stiže u Nemačku). Sledeće godine počinje izgradnja još jednog jednako velikog gasovoda po dnu Baltičkog mora - Severnog toka 2. Berlin i Brisel su dali „zeleno svetlo“ (čeka se saglasnost Poljske i pribaltičkih zemalja). I Severni tok 2 se, kao i Turski tok, završava 2019. U Nemačku će se slivati 110 milijardi kubnih metara ruskog gasa što garantuje zadovoljenje dugoročnih potreba. Višak je namenjen razvijenom severu. A evropski jug neka se ugleda na sever.