Istočni vetar, zapadni vetar

Nema još epiloga inicijative Ivice Dačića da se reši pitanje diplomatskog statusa Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, što je, tvrde upućeni, za Brisel lakmus iskrenosti proevropske politike Srbije. Ali ima novih vesti: baš dok se na forumu u Pekingu Aleksandar Vučić sastajao sa Vladimirom Putinom, stigla je i najava osnivanja novog tela - Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom, sa Tomislavom Nikolićem na čelu. Šta imamo s druge strane? Kašnjenje u ispunjavanju obaveza iz Akcionog plana za pregovaračko poglavlje 23, ili, recimo, neodlazak na inauguraciju novog francuskog predsednika, viđenog kao „spasitelja EU“ (ukinute su, ipak, čudesne tromesečne sankcije Francuskoj uvedene zbog neizručenja Ramuša Haradinaja)... Možda prizor Kineza koji dočekuju Vučića držeći njegovu uramljenu fotografiju zaista podseća na uspešnost politike Josipa Broza Tita, ali, mnogo se promenilo od pada Berlinskog zida i menja se i danas. Da li je održiv proevropski kurs paralelno sa bliskim odnosima sa Moskvom? Ukoliko ruska baza u Nišu dobije diplomatski status - što, kako reče nemački ambasador Aksel Ditman, ne važi za nemačke humanitarne organizacije - to će, veruje Dimitar Bečev, autor knjige Rivalska snaga - ruski uticaj u jugoistočnoj Evropi i viši saradnik Atlantskog saveta, biti veoma negativan signal. Ipak, veruje on, to neće biti razlog za krizu u odnosima sa EU. „Pregovori idu dalje“, kaže. Ali, nije svejedno šta znače dobri odnosi sa Moskvom: „Srbija se nije pridružila sankcijama i EU je to praktično prihvatila. Smatram da ipak postoje `crvene linije` preko kojih Srbija ne sme da prekorači, kao što je članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Revizija dogovora za slobodnu trgovinu sa Rusijom je, sa druge strane, u interesu Srbije, ukoliko uslovi nisu povoljni“, kaže Bečev. I Vedran DŽihić, predavač Instituta za političke nauke u Beču misli da još ima manevarskog prostora za navigaciju između EU i Rusije. Iako je pozicija EU nominalno jasna, i ne trpi spoljnopolitički paralelizam zemalja koje žele da postanu članice, u praksi, podseća on, sve izgleda drugačije. „EU je u fazi internog samopropitivanja, a deo tog procesa je i konstantno promišljanje o pozicioniranju prema Rusiji“, kaže DŽihić. On podseća da postoje članice koje su bliske pozicijama Putinove Rusije, kao što je Mađarska, a vrlo je verovatno i da će posle oktobarskih izbora, desničarska Slobodarska partija Austrije Hajnca Kristijana Štrahea, koja se takođe protivi sankcijama Rusiji, biti deo vlade. Takođe, većina desničarskih stranaka u EU otvoreno podržava Putina. „Rečju, i u EU po pitanju Rusije postoji kakofonija glasova. Još uvijek su centralne članice, poput NJemačke i Francuske, za održavanje sankcija, a u tome će istrajati i nova osovina Makron-Merkel“, kaže DŽihić. Za njega je centralno pitanje da li će proces proširenja u okviru neke nove, preuređene EU (o čemu će se debata voditi posle izbora u Nemačkoj) ostati nisko na listi prioriteta ili postati jedan od važnih zadataka. „Trenutno se Zapadni Balkan nalazi `ni na nebu, ni na zemlji`u smislu EU integracija. Tehnički se proces održava u životu, mašine pokreću srce klinički gotovo mrtvog pacijenta i ostaće uključene dok se liječnički konzilij ne odluči koji bi trebalo biti slijedeći korak u terapiji. U takvoj situaciji još uvijek je sve moguće, pa i politika Srbije satkana od pragmatizma prema EU i igranja na rusku kartu“, kaže DŽihić koji stanje opisuje kao hibridno spoljnopolitičko i ideološko bitisanje Srbije - i demokratska i autoritarna, i proruska i proevropska, i liberalna i iliberalna. Ipak: „Hibridna stanja mogu kratkoročno izgledati kao dobitna kombinacija, ali dugoročno hibridnost proizvodi nestabilnost, ne dovodi do progresa društva, već postaje simbol za stagnaciju“. Da li je, onda, Dačićeva inicijativa namenjena samo za unutrašnju upotrebu, ili, recimo, postoji plan da on bude premijer koji će ispuniti želju Moskve, tako da (proevropski) predsedik Vučić nema ništa s tim? DŽihić celu priču vidi kao nastavak hibridne politike. „Slična taktiziranja su sastavni dio Srbije od ubistva Đinđića do danas. Sam Dačić, dakle, malo testira EU, malo pokazuje poltronsko dovijanje prema Rusiji, a u suštini prepušta svemoćnom Vučiću da donese odluku i argumentira je i prema Rusiji i prema, recimo, NJemačkoj. Vučićeva sposobnost retoričkog pravljenja špage je (ne)zavidna i on, ko i svi ideološki prazni semiautoritarni lideri, koristi svaki milimetar slobodnog prostora za manipulacije i jačanje vlastite pozicije. Tako će i dalje igrati i na kartu Rusije i EU“. DŽihić ipak upozorava i da vreme za takve igrarije ističe i da su protesti na ulicama srpskih gradova na Zapadu doprineli narušavanju Vučićevog imidža. Posle izbora u Nemačkoj nova osovina Nemačka- -Francuska zahtevaće da se sve zemlje koje gravitiraju ka Uniji jasno opredele. „EU će morati da počne da povlači kontraste između onih koji poštuju, cijene i baštine liberalne vrijednosti, slobodu i demokratiju i onih koji pod plaštom demokratije narušavaju slobode i grade autoritarne režime. Ako se odluči da ide u pravcu produbljenja integracije i bude htjela da bude relevantan akter na internacionalnoj bini, onda će i politika proširenja morati da postane jedna od okosnica politike EU. Najkasnije tada Srbija će morati nedvosmisleno da se odluči“. Ono što je zabrinjavajuće, ističe DŽihić, jeste stepen podrške demokratiji, o kome govori najnovije istraživanje Pew Research Center. Prema njemu, građani Srbije su po pitanju vere u demokratiju na dnu lestvice zemalja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, jer je samo 25 posto stanovništva ubeđeno da je demokratija najbolja forma vladavine. Za 28 posto stanovništva druge vrste vlasti su bolje, dok je za 43 posto svejedno u kojem sistemu će živeti. „Ovih 28 posto i ovih 43 posto otvaraju prostor za autoritarne politike i lidere i omogućavaju Vučiću da se pozicionira između EU i Risije, da igra na kartu Kine, da čini sve što želi“. DŽihić upozorava i da Dačićeva inicijativa dolazi u momentu usijanih regionalnih odnosa: „U srbijanskom političkom imaginariju trenutna centralna tema negativnih projekcija je fikcija rata između Srbije i Albanaca na Balkanu. Čini mi se da se i sa pitanjem Centra u Nišu povezuje neka fiktivna linija fronta između Srbije i umišljene Velike Albanije, ili, ako želimo to da dignemo na viši nivo i parafraziramo Samjuela Hantingtona, linija fronta između pravoslavne i islamske kulture na Balkanu. Prizivanje rata u Srbiji i zveckanje oružjem od strane Haradinaja su komunicirajuće posude - i jedna i druga strana dižu tenzije, koriste se nacionalističkim argumentima i matricama 90-ih i demonizirajući jedni druge stvaraju manevarski prostor za borbu za vlast i kamufliranje vlastitih privilegija i mahinacija.“ A takva „hiperprodukcija emocionalnosti, negativnosti i retoričkog nasilja“ se može oteti kontroli: to bi, tek, upozorava DŽihić, za Srbiju i ceo region bio direktan put 25 godina nazad u prošlost, na kome bi se, na duže vreme, propustila svaka šansa za demokratizaciju. Da li bi upravo strah od takvog ishoda mogao ubrzati EU integracije regiona? Ne, uveren je Bečev. On podseća da se još Vuk Jeremić „igrao tim argumentom“, ali i ocenjuje da članice EU nisu spremne da olakšaju proces zbog takvih „veoma aktivnih apstraktnih geopolitičkih spekulacija“. Za tu lekciju baš i ne znamo, ali znamo da je Vučić naučio jednu drugu - onu da se upornost isplati.