Argumenti mišje rupe

Kada su u Fergusonu otpočeli masovni protesti zbog ubistva crnog dečaka od strane belog policajca, američki tužilac Erik Holder se nije sakrio u mišju rupu već je izašao na ulicu. Smatrao je svojom obavezom da uznemirene građane pogleda u oči i da ih lično obavesti da je „zatražio iscrpnu istragu o eventualnom kršenju ljudskih prava“, pa makar ta prava kršila policija. Baš kao i naša Sanja Đurić, javna (sa akcentom na javna) tužiteljka u slučaju Savamala, koja ne samo da je izašla u masu koja je u dva navrata ispred Višeg tužilaštva u Beogradu tražila odgovore, već je i obilazila sve proteste vezane za ovaj događaj i lično uveravala protestante da je, baš kao što aktuelni Zakon o tužiocima propisuje, „rad javnog tužioca i zamenika javnog tužioca javan“. I da njoj nije ni na kraj pameti da krši član 104 i „ugrožava poverenje građana u javno tužilaštvo“ jer je to „disciplinski prekršaj“. Lepo bi bilo da je tako, ali nije. Izgleda da je ipak procenila da je bolje da napravi disciplinski prekršaj umesto da sa građanima uđe u dijalog o ljudskim pravima, posebno imajući u vidu da je i deo naše policije nervozan, a da je vrh srpske vlasti, zbog svega toga, još nervozniji. A koga bi pored toliko nervoznih moćnika interesovalo šta običan narod želi? Ipak bi bilo nepravedno optuživati samo Sanju Đurić zbog odluke da skoči u pomenutu mišju rupu i sačeka da interesovanje javnosti za slučaj Savamala prođe, baš kao što je prošlo i oko afere „helikopter“. Da je htela ili da je smela, mogla je da istupi i suoči se sa pitanjima javnosti (ili bar stručne javnosti), ali joj je u igri skrivalice tužilaštvo i ponudilo i dalo svu moguću pomoć. Da nije tako, bilo bi baš teško objasniti zašto je Republičko javno tužilaštvo ostalo potpuno nezainteresovano za činjenicu da Više tužilaštvo u Beogradu godinu dana nije uradilo ništa u predmetu Savamala, da ne postoji tužba ni protiv fantoma ni protiv policije koja opstruiše istragu, ali da je procenilo da je tužba protiv Rodoljuba Šabića njihova neizostavna obaveza. Jer, to što se desilo u Savamali možda je i bio zločin a možda i nije, predistražni postupak traje i trajaće, a drski poverenik za informacije od javnog značaja je sebi dozvolio nedopustivo i nadasve uvredljivo po „samostalnost“ tužilaštva - da se na uvid javnosti stavi biografija tužiteljke Sanje Đurić! I to ne zato što je lično radoznao, već zato što radi svoj posao, u vremenima kada nije popularno raditi svoj posao, i postupa po žalbama građana. Sasvim običnih građana! Republički tužilac ima prava da to uradi i može napasti bilo čiji akt i tražiti njegov poništaj, ali samo pod pretpostavkom da je tim aktom povređen zakon na štetu javnog interesa. Činjenica je da biografija tužioca nije i ne sme biti tajna jer se, kako objašnjava Šabić, „ne radi o tajnom agentu već javnom tužiocu“. Nikoga nije interesovala adresa ili seksualno opredeljenje Sanje Đurić, već radna biografija i kvalifikacije koje su je preporučile da vodi slučaj zbog kog smo se našli u svim svetskim godišnjim izveštajima o kršenju ljudskih prava. Otkrivanje toga bi, po mišljenju republičkog javnog tužioca, bilo toliko strašno da se za zabranu valja boriti i na sudu i to protiv drugog republičkog organa. Ako bismo progutali tu nebulozu, postavlja se pitanje – a zašto je onda Državno veće tužilaca tu istu biografiju izložilo na svom sajtu http://www.dvt.jt.rs/wp-content/uploads/2017/02/Odluka-o-izboru-javnog-tu-ioca.pdf? Naročito imajući u vidu da je uz priloženu biografiju pridodata i skorašnja odluka o vrednovanju njenog rada, za period od 15. 1. 2015. do 12. 10. 2016. iz koje se vidi da „izuzetno uspešno obavlja javnotužilačku funkciju“ i da ima 100 odsto pravosnažno osuđujućih odluka. Da li to znači da je publikovanje dozvoljeno kada ga inicira Državno veće tužilaca, a sasvim neprikladno kada bi to želeo da uradi Šabić ili tužilaštvo živi u uverenju da su građani koji pristaju na ovakav sunovrat prave države suviše nepismeni da bi se snašli na strukovnom sajtu?