Hoće li Tramp proći kao Nikson

Kada je krajem oktobra1973. godine, Ričard Nikson, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, rešio da smeni specijalnog tužioca u aferi Votergejt, Arčibalda Koksa, nije ni pretpostavljao da će ga taj potez koštati predsedničkog mesta. Kao što niko drugi nije očekivao da bi predsednik mogao da uradi ono što je uradio. Pa ni samo tužilaštvo. Koks je, naime, zahtevao kompletne snimke razgovora u predsednikovom kabinetu i odbio je da prihvati samo delove koji su mu ponuđeni. U trenutku kada je to objavljeno, na novinarsko pitanje da li on to namerava da da ostavku, odgovorio je samouvereno: „Ne, zaboga, ne!“ Sutradan je smenjen. Državni tužilac Eliot Ričardson, kao i njegov zamenik Vilijam Rukelshaus, podneli su ostavke, pošto su prethodno odbili da smene Koksa. Smenio ga je novopostavljeni Robert Brok. Odlazeći, Koks je izjavio: „Hoćemo li nastaviti da budemo država vladavine prava, a ne jednog čoveka, sada je na Kongresu da odluči, a na kraju i na američkom narodu.“ Istraživanja su ubrzo pokazala šta narod misli o predsedniku Niksonu, koji je prethodno svoj drugi mandat osvojio trijumfalnom pobedom. Ove smene upamćene kao „masakr subotnje večeri“, ubrzo su mu snizile rejting sa pobedničkih 64 odsto podrške, na 38, da bi na kraju spao na tek 24 odsto. NJegova karijera ostaće upamćena po jednoj reči – Votergejt. Aferi u kojoj je otkriveno sve što su tadašnji predsednik i njegovi saradnici radili, a sve u ime, kako su se kasnije branili, „državne bezbednosti“ i zaštite poverljivih informacija. To ih je, međutim, odvelo predaleko, brzo potonulo u uhođenje, otvaranje pošte, praćenje, snimanje, a na kraju i provalu i krađu dokumenata iz prostorija Demokratskog nacionalnog komiteta. Klupko je počelo da se odmotava dve godine ranije, 1972. godine, kada je u prostorijama Nacionalnog komiteta Demokratske partije u vašingtonskom kompleksu Votergejt, usred noći uhvaćeno petoro ljudi koji su nameštali opremu za prisluškivanje. Ispostavilo se da su to ljudi iz organizacije Niksonove kampanje. Pojavili su se i drugi koji su radili u Niksonovoj kampanji da posvedoče da se u kancelariji predsednika snimaju svi razgovori. Usledila je duga bitka. Karl Bernstin i Bob Vudvord, novinari Vašington posta, počeli su da istražuju i bili su rešeni da ne odustanu. U tome su imali samo podršku redakcije, a sa druge strane napade iz Bele kuće. Ipak, godinu dana kasnije Votergejt je već skandal koji ulazi u istoriju. Vašington post ušao je u istoriju novinarstva po tome što je otkrio skandal koji je na kraju srušio predsednika države, ali i po tome što je pokazao šta su novinarski standardi. Ime „dubokog grla“, čoveka koji je svojim informacijama usmeravao rad Bernstina i Vudvorda, ostalo je tajna decenijama. Da je reč o Majklu Feltu, tadašnjem drugom čoveku FBI, saznalo se više od trideset godina kasnije. Bernstin i Vudvord su zaključili da je fatalna greška bivšeg predsednika bila to što je „zaratio sa demokratijom i novinarima”. Bernstin i Vudvord ovako su opisali bivšeg predsednika: „U toku svog petoipogodišnjeg mandata, koji je počeo 1969, Nikson je pokrenuo i vodio pet ratova koji su se preklapali - protiv pokreta koji se borio protiv rata u Vijetnamu, protiv medija, demokrata, pravnog sistema i, najzad, i protiv same istorije. Sve je odslikavalo njegov mentalni sklop: spremnost da se ogluši o zakon zarad političke koristi, i da se pronađe prljavi veš protivničke strane - takav je bio princip njegovog predsedničkog mandata”. Nikson je, da bi izbegao opoziv, podneo ostavku 9. avgusta 1974. godine. To je do danas ostala jedina ostavka jednog američkog predsednika. NJegov naslednik, DŽerald Ford, pomilovao ga je.