Kec iz desnog rukava

Ako je tek ustoličeni predsednik Francuske Emanuel Makron krenuo da ispunjava predizborna obećanja uvođenjem novih lica u visoku politiku, onda je imenovanjem konzervativca Eduara Filipa na mesto premijera u startu prebacio očekivanja. Jer, za novog predsednika vlade malo ko je čuo van njegovog atara - u Normandiji i lučkom gradu Avru, gde je bio gradonačelnik. Opet, potezu centrističkog predsednika ne može se odreći ozbiljan politički plan, posebno ako se imaju u vidu dolazeći parlamentarni izbori. Štaviše, londonski Gardijan Makronov manevar vidi kao strateški potez koji treba da destabilizuje ionako podeljenu umerenu desnicu i pridobije bar deo ovog korpusa za svoj pokret, sada preimenovan u „Republika u maršu“. Bivši ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda već je privukao desetine poslanika levog centra i sada pokušava da se ugura i na desni centar, piše Gardijan. Zadiranje u tradicionalna biračka tela drugih stranaka možda je razlog i prilično nervoznog reagovanja lidera krajnje levice Žan-Lika Melanšona na imenovanje Filipa: on je taj potez doživeo kao Makronovo „anektiranje desnice“. A Melanšon, koji je sa gotovo 20 odsto osvojenih glasova stigao četvrti u trci za predsednika u prvom krugu izbora, nije jedini koji mora da brine koliko će se njegovih potencijalnih birača na parlamentarnim izborima u junu ipak okrenuti Makronovom „ni levo ni desno“ pokretu. Novom premijeru ne može se odreći živopisna profesionalna i privatna biografija. Rođen u Normandiji, Filip je političku karijeru gradio u Avru gde mu je deda radio kao doker. Roditelji su mu bili profesori, deo detinjstva proveo je u Bonu gde mu je otac bio direktor jedne francuske škole, te otuda izvanredno govori nemački. Školovan na elitnoj Nacionalnoj školi administracije, novi premijer jedno vreme radio je kao advokat, a ispod radara javnosti nije promaklo ni to da je kao lobista zastupao interese državne grupacije za proizvodnju nuklearne energije Areva. Baš kao ni činjenica da se kao član normandijskog regionalnog parlamenta 2013. godine uzdržao od glasanja o legalizaciji istopolnih brakova. Razume se da mu to određene nevladine organizacije nisu zaboravile. Kada je reč o političkom angažmanu, vredno je zabeležiti da je Filip najpre bio član Socijalističke partije, da bi nakon prebega među konzervativce postao bliski saveznik bivšeg premijera iz redova desnog centra Alena Žipea, prošle godine poraženog u trci za izbor predsedničkog kandidata republikanaca. Kada je Žipe izgubio, Filip je podržao kandidaturu Fransoa Fijona za šefa države, ali nakon što su tužioci otvorili istragu o nepotizmu za koji se sumnjiči, napustio je i tu kampanju. Uzimajući u obzir sve ovo, moglo bi se reći da Filip definicija novog francuskog političara: deideologizovanog pragmate, čak i pomalo oportuniste, kome su političke prečice prirodan put ka cilju. Istovremeno, svetski mediji ga opisuju kao sportskog tipa, ali i intelektualca koji ponekad ume da bude neodmeren. „On je inteligentan, živahan i ponekad pomalo lud“, rekao je agenciji AFP neimenovani insajder republikanaca koji je radio sa Filipom, dodajući da novi premijer ume da bude „grub“ prema kolegama. NJegova sklonost ka amaterskim bokserskim mečevima i pisanju romana trebalo bi birače da podseti na Hemingveja, a oni koji dobro poznaju novog premijera tvrde da je sklon imitiranju bivših francuskih predsednika Valerija Žiskara d’Estena, Žaka Širaka i Nikole Sarkozija. Posebna Filipova opsesija jeste život i politička zaostavština nekadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila. Uspe li da bude makar i solidna imitacija legendarnog Čerčila, evropska politika bi u njemu mogla da dobije respektabilnog lidera.