S njima nema neizvesnosti

Ima li šta dosadnije od izbora čiji se pobednik unapred zna? Dobro, padaju na um neke fudbalske utakmice (Milan-Juventus u finalu Lige šampiona 2002/03, recimo) ili ubedljiva većina domaćih televizijskih serija snimljenih u ovom veku (nabrajanje ne vredi ni započinjati), ali izbori bez neizvesnosti ipak čine kategoriju za sebe. Barem mi ovde znamo štošta o tome: od socijalista koji su se svojevremeno uspešno preporučivali sloganom kojim je odsustvo neizvesnosti uzdizano na nivo glavnog političkog kvaliteta - mada je, dabome, svakome s malo soli u glavi bilo jasno da, kao i za sve drugo, lažu i za to - do operativno i logistički višestruko apdejtovanih naprednjaka, koji su se u organizaciji izbora toliko izveštili da na njima jedino oni i mogu da pobede. Sada se, međutim, jedni takvi izbori, bez ikakvih nedoumica oko pobednika, bliže i u zemlji koja je demokratiju, ako je već nije izmislila - ta zasluga ipak pripada drugima - a ono stolećima brižljivo gajila, služeći drugima kao uzor. Kako stvari stoje, prevremeni parlamentarni izbori koji se 8. juna održavaju u Velikoj Britaniji mogli bi, štaviše, da budu i prvi korak ka uspostavljanju, uslovno rečeno, jednopartijske vladavine, makar u Engleskoj - kao nesrazmerno najmnogoljudnijoj konstitutivnoj jedinici Ujedinjenog Kraljevstva, u kojoj živi skoro 84 odsto ukupne populacije zemlje - budući da glavnoj opozicionoj stranci preti opasnost da doživi možda i najteži poraz u poslednjih sto godina i na duži rok prestane da bude relevantan politički faktor. Mada bi se argumentovano moglo tvrditi da je takav status u poslednje dve godine zapravo već dostigla. Nije svemu ovome razlog neki iznenadni demokratski deficit britanskog društva, iako bi se, kao i svakoj demokratiji, i tamošnjoj lako mogle naći mane: od čistog većinskog izbornog sistema koji snažno favorizuje pojedinačno najjaču stranku i stoga ne daje reprezentativnu sliku realnog raspoloženja građana, pa do anomalije u obliku Doma lordova, atrofiranog gornjeg parlamentarnog doma u koji se, umesto na osnovu rezultata glasanja, ulazi imenovanjem. Stvar je u tome da ubedljiva većina birača u ovom trenutku - kad zemlju čekaju dugi, teški (i potencijalno neuspešni) pregovori o izlasku iz Evropske unije - aktuelnu premijerku Terezu Mej vidi kao jedinu kojoj se taj posao može poveriti. I da u toj ulozi, čak i ako inače naginju opozicionoj Laburističkoj partiji, teško mogu ili nikako ne mogu da zamisle njenog lidera DŽeremija Korbina, za koga, prema nekim istraživanjima, više od polovine birača veruje da bi bio „katastrofalan“ premijer. Razlog zašto je to tako ne leži, dakle, toliko u onome što laburisti i njihov lider danas zagovaraju, mada moćna desničarska štampa i vladajuća Konzervativna stranka, kao i uvek, refleksno odbijaju da u bilo čemu što stiže s te strane vide išta drugo do socijal-utopističke, pa i opasne ideje čija bi realizacija zemlju vratila pola stoleća unazad. Naprotiv, ankete pokazuju da većina birača podržava neke od najradikalnijih stavki laburističkog izbornog manifesta, čiji je sadržaj u javnost procurio prošle sedmice, pre ovonedeljnog zvaničnog objavljivanja. A u tom manifestu laburisti se, pored ostalog, zalažu i za renacionalizaciju železnice, poštanske službe i sistema daljinskog grejanja; više poreze za one koji zarađuju preko 80.000 funti (94.000 evra) godišnje; ukidanje univerzitetskih školarina; povećana izdvajanja za Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS) i socijalnu zaštitu; podizanje minimalne zarade na 10 funti na sat... Sve mere neupitno levičarskog karaktera, za koje se baš i ne bi očekivalo da nailaze na preveliki entuzijazam Britanaca. A opet, ispostavlja se da su oni i te kako zainteresovani za neke od ovih inicijativa. Pa u čemu je onda problem? Pre svega u Korbinu samom. Takav kakav je, ne ostavlja utisak nekog ko je u stanju da vodi zemlju i ne uliva poverenje. Deluje nekompetentno, mlako, neodlučno, bez autoriteta; sve suprotno od Mejove, koja se otkako je došla na čelo vlade, više nego u bilo čemu drugom, pokazala uspešnom u kreiranju slike o sebi kao jedinoj koja Britaniju može uspešno da provede kroz Scile i Haribde bregzita. I zato Korbin predstavlja fatalnu slabost laburista, koji bi, nakon što su na ovomesečnim lokalnim izborima već pretrpeli teške udarce, sad mogli da dožive i totalni krah: prema najpesimističkijim prognozama (optimističkih i nema), u junu bi mogli da prođu gore nego 1983, kada su pod vođstvom Majkla Futa osvojili 27,6 odsto glasova i 209 poslaničkih mesta, što im je bio najgori izborni rezultat još od 1918. Mane laburističkog lidera ipak ne daju kompletno objašnjenje zašto partija koju vodi nema dovoljan kredibilitet. Metju d’Ankona u Obzerveru tako primećuje da je Laburistička stranka u celini, i pre nego što je Korbin 2015, postao njen lider, već uveliko gubila sposobnost da većinu birača uveri u to da je dorasla tome da upravlja zemljom. A Metju Gudvin i Dejvid Kats, obojica profesori političkih nauka, u tekstu na sajtu Politiko ukazuju da je zapravo još u vreme „novih laburista“ Tonija Blera započeto raslojavanje njihove tradicionalne biračke baze na tvrdo jezgro onih čija je odanost neupitna i one čija je lojalnost, iz različitih razloga, počela da slabi. Sada su posledice te erozije samo postale vidljivije: dok je od onih koji su 2010. glasali za laburiste tri četvrtine i 2015. glasalo za ovu stranku, danas je manje od polovine tih glasača iz 2010. i dalje spremno da im da glas. Svaki šesti laburistički glasač iz 2010. danas bi glasao za konzervativce; svaki deseti za neku treću stranku; svaki četvrti je još neodlučan. Stoga bi mnogi u partiji ovog puta bili zadovoljni i ukoliko ne dožive još veći brodolom nego 1983. Sasvim suprotno stoje stvari kod konzervativaca. Veruje se da bi Mejova mogla da nadmaši i rezultat Margaret Tačer iz iste te godine, kada je izbore dobila s 42 odsto glasova: aktuelnoj premijerki se uglavnom predviđa između 44 i 48 odsto, te parlamentarna većina od najmanje 100 mesta. Torijevcima trenutno prosto sve ide naruku: ne samo što su laburisti u dubokoj krizi, već se stranci u velikom broju vraćaju glasovi koji su se proteklih godina odlili ka Partiji za nezavisnost Velike Britanije (UKIP), a izgleda da je i u onim delovima zemlje gde je u skorije vreme vrlo loše prolazila, kao u Škotskoj, na putu da povrati deo podrške. Obavivši svoju misiju - budući da joj je jedina ideja vodilja bilo zalaganje za istupanje iz EU - UKIP je izgubio smisao daljeg postojanja i trenutno beleži strmoglav pad; a izgleda da i u Škotskoj dominantna Škotska nacionalna partija (SNP), uprkos svom načelno popularnom zalaganju za otcepljenje od Britanije i (naročito) ostanak u EU, počinje da gubi na zamahu. A što se tiče nekad treće po snazi britanske partije, liberalnih demokrata, najviše čemu mogu da se nadaju - posle traumatičnog iskustva u koaliciji s konzervativcima u prvoj vladi Dejvida Kamerona i izbornog debakla na izborima 2015. - jeste nešto bolji rezultat nego tada: nedovoljno da bi im bilo ko drugi trenutno posvećivao previše pažnje. Sve u svemu, reklo bi se da, za promenu, dominantni narativ ovog puta odgovara realnom stanju. Na jednoj strani „prokleto teška žena“, kako je Mejovu svojevremeno okarakterisao partijski kolega Ken Klark, opis koji sada i ona rado prihvata; sposobna i vešta, mada previše samouverena i arogantna, a na primeru odnosa prema bregzitu reklo bi se i hazarderski nastrojena. Na drugoj, laburistički Uroš Nejaki, pogrešan čovek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nije ni čudo što će izbori proći tako kako će proći. Pravi test premijerkinih sposobnosti, međutim, tek sledi - u pregovorima s ostatkom EU, kad se neutemeljeni optimizam koji u pogledu budućnosti Britanije šire antievropski nastrojeni konzervativci i njihovi propagandisti sudari s realnošću samonametnute marginalizacije zemlje. Tada će biti jasnije i da li je i njena mantra „snažno i stabilno liderstvo“ podjednako šuplja kao kad su ovi ovde tvrdili da s njima nema neizvesnosti.